Светозар Поштић: Типови руског човека или Откуд љубав Срба према Русији

Само један одлазак у Оптину, Александро-Невску лавру или у Дивејево и срдачан разговор са верним руским народом увериће нас да нисмо сами, остављени и прокажени

У данашњој Србији опредељење између Запада (САД и Западна Европа) и Истока (Русија) може се упоредити са избором између тела и духа. Они којима импонује моћ и материјална достигнућа Америке и богатство и уређеност Западне Европе више су окренути задовољавању својих телесних потреба, а они који су окренути Русији (овде не мислим на обновљену нуклеарну и енергетску моћ Путинове Русије, иако сам свестан њеног данашњег значаја) осећају превасходност духа над телом.

Љубав према Западу може означавати само љубав према новцу и евентуално успесима западних људи на пољу науке и уметности, а љубав према Русији неумитно се појављује када човек схвати пролазност и распадљивост материјалних добара.

Чак и у време сировог и безбожничког Совјетског Савеза, код Срба је осећај привржености руском народу и његовом византијском наслеђу било нешто што потиче из унутрашњег несвесног, нешто за шта се не очекује награда или тражи корист, већ оно чему тежи душа. Наше заједничко порекло и прошлост довољан су повод за тесније повезивање са Русима, али оно што нас још чвршће везује невидљивим, али и те како опипљивим нитима јесте наша јединствена вера. Узајамно називање браћом никако није произвољно.

Ради бољег разумевања нашег братског народа, па према томе и сопственог, описаћемо неколико типова руског човека набацаних у уводу књиге „Руска идеја“ Николаја Берђајева, религиозног филозофа краја 19. и прве половине 20. века. Иако није био наклоњен „аскетско-монашком“ православљу, и више је нагињао јереси хилијазма и романтици есхатолошког персонализма, Берђајев је осећао душу руског народа.

Разрађивањем ових пет архетипова човека који се одупире паганској стихији и приања различитим аспектима Божијег откровења, можда ћемо боље схватити и себе и оно што лежи у дубоким пределима нашег исконског бића. У неким примерима њиховог испољавања одсликана је сва дубина православља.

Жртва

Жртва је подвиг непротивљења. Иако је беспоговорно жртвовање једна од најважнијих порука Светог писма, јер Христос „мучен би и злостављен, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нема пред оним који је стриже не отвори уста својих“ (Ис. 53.7), у Руској Цркви и њеном верном народу овај подвиг заузима посебно место.

Свети кнежеви Борис и Глеб, који су добровољно, без и једне речи, разголитили своје вратове године 1015. пред мачем љубоморног и због жеље за влашћу ума помућеног брата Свјатополка, први су руски светитељи.

На добровољну жртву пошао је и последњи руски цар, Николај II Романов. Он и његова породица, које су бољшевици стрељали, а потом искасапили и спалили у лето 1918. године, проглашени су, као и Борис и Глеб, страстотрпцима. Страстотрпци су хришћани који нису убијени због своје вере, већ због злобе, користољубља, покварености или завере. Тај назив обично се додељује члановима владарске породице. Главна одлика овог подвига је незлобивост.

Руска књижевност је такође пуна примера жртве. Жртвом се, рецимо, може сматрати и Настасја Филиповна из романа Достојевског „Идиот“. Она себе сматра недостојном брака са Кнезом Мишкином, и одлази са Рогожином, људским оваплоћењем зла. Рогожин убија Настасју Филиповну, али она бира смрт већ самом одлуком да пође с њим а не с Мишкином, пошто њено убиство у ствари представља спас од пакла на земљи са злим човеком. Свесна своје греховности, она не жели да упрља чистог човека, и зато предаје себе као жртву у руке горег од себе.

Код Срба, често склоних инату, жртвени подвиг можда није толико истакнут као код Руса, али права хришћанска душа сигурно осећа величину подвига мученика какав је био Вукашин из Клепаца, као и дивљење његовој жртви. На претње усташког крвника, овај старац само је изговорио, „Ради ти, дијете, свој посао!“ и тако је „као јагње пошао на заклање“. Сигурно је да је таквих примера у Јасеновцу и осталим вишевековним стратиштима српског народа било много.

Верном хришћанину суђено је да пати и страда, јер, као што знамо, „није слуга већи од господара својега“ (Мт. 13:16), па ако је Он невино осуђен, ишибан, извређан и разапет, и ми, ради љубави и спремности на жртву, треба да следимо његов пут. Многи Руси су више него спремни да страдају за рођака, пријатеља, домовину, или просто за ближњег. Више од 20 милиона пало је у Другом светском рату за отаџбину, слично Србима у Првом. За разлику од других народа, они делују свесни да таква жртва није узалудна.

Јуродиви

Јуродиви на себе узима подвиг омаложавања и клевете од стране других. Овај подвиг, један од најтежих у православној традицији, састоји се од глумљења безумља код људи с великим духовним даровима да би сакрили своју прозорљивост и избегли славу и част.

Јуродиви је у блиској вези са лудом или лакрдијашем, двозначним ликом у руском фолклору и уметности. Иванушка-дурачок (будалица), најмлађи од три брата у руским бајкама, на крају увек испадне најпаметнији.

Луда је и „скоморох“, лутајући забављач, приказан у филму Андреја Тарковског „Андреј Рубљов“. Њега после вулгарне представе у штали где су се сви склонили од пљуска ударају по глави и односе цареви војници. „Бог је дао попа, а ђаво скомороха“; говори Кирил, један од Андрејевих пратилаца. За разлику од луде, циљ јуродивог није лично истицање, већ напротив, добровољно самониподаштавање.

На свом уљу на платну „На Руси (Душа народа)“, на којем приказује и цара и патријарха, и жену милосрђа и девојке у народној ношњи, сликар Михаил Нестеров на челу литије поставља јуродивог, одевенoг у рите, са рукама високо уздигнутим ка небу.

За основу подвига јуродства сматра се проповед апостола Павла у Новом завету: „Ми луди Христа ради, а ви мудри у Христу; ми слаби, а ви јаки; ви славни, а ми презрени. До овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце, и потуцамо се. И трудимо се радећи својим рукама. Кад нас грде, благосиљамо, кад нас гоне, трпимо. Кад хуле на нас, молимо; постасмо сметлиште света, свима смеће до данас“ (1 Кор. 4.10–13). Хришћани, којима је главни циљ да молитвама и добрим делима заслуже живот вечни, делују онима који воде искључиву бригу о овоземаљском као лудаци. „Што је у људи високо, гадост је пред Богом“, говори Христос (Лк. 16.14) и указује на дијаметралну супротност између вредности хришћана и атеиста.

Први светитељ луд Христа ради био је Андреј Јуродиви, који је живео у Цариграду у 10. веку. Он је по граду чак и по мразу ходао полунаг, а мало хлеба што би му уделили раздавао је сиротињи. У црквеном предању познат је по описима виђења Царства небеског и највиших небеских сила.

У Русији је традиција јуродивости почела негде у 16. веку, а најпознатији јуродиви сигурно је свети Василије Блажени, чије мошти леже у најпознатијој московској цркви на Црвеном тргу која носи његово име. Он је чинио многа чудеса, и речима разобличавао цара Ивана Грозног.

Ништа мање поштована није ни Света Ксенија Петроградска, која је живела у другој половини 18. века. Кад јој је муж, пуковник Андреј Фјодорович Петров, умро непокајан, 26-годишњу Ксенију је то толико потресло да је обукла његову униформу, раздала све имање, и кренула да хода по улицама Петербурга молећи се Творцу да помилује душу покојника. Почела је да се представља као Андреј Фјодорович, говорећи да је Ксенија умрла, и због тога је подносила сталне увреде и исмејавања пролазника, да би на крају била дарована од Бога прозорљивошћу и спасењем. Блажена Ксенија провела је у подвигу јуродивости 45 година и упокојила се у Господу почетком 19. века.

Бунтовник и разбојник

Због овог типа Руси су код многих суседних народа на лошем гласу. После раздобља реда и мира, у Русији понекад наступи побуна, рушилаштво и анархија.

Услед склоности да понекад „полуде“ и предају се насиљу и екстази, Александар Блок у својој познатој песми „Скити“ Русе назива дивљим источњацима, Азијатима, непредвидивом, разулареном хордом спремном на све.

Кад је Иван Буњин дошао у Петроград у априлу 1917. године, непосредно после Фебруарске револуције, и пролазио Невским проспектом испуњеним „сивом гомилом, војницима са шињелима преко рамена, радницима који нису радили […] и свакаквом багром која је трговала цигаретама, црвеним заставама и похабаним картицама“, кочијаш који га је возио прокоментарисао је: „Сад је народ као стока без пастира, све ће упропастити и сам себе погубити.“ „Па шта да се ради?“ упитао је кочијаша Буњин. „Да се ради? – одговорио је он – „Сад ништа не може да се уради. Сад је Црни сабат. Сад нема власти“.

Бунтовници су били Стенка Разин, вођа највеће сељачке буне у царској Русији, и Јемељан Пугачов, побуњеник-самозванац. Разбојници су и професионални револуционари Лењин, Троцки и Стаљин, који су пре револуције пљачкали возове и поштанске станице, а за време грађанског рата и после њега истребљивали свој народ и морили људе глађу због једне не баш уверљиве утопистичке идеје.

Кад je окупиралa Персију, руска војска је одузимала јечам и ништа није радила да би снабделa становнике храном. Вршили су погроме и пљачкали. Па ипак, по сведочењу Виктора Шкловског, књижевног теоретичара и војног комесара за време револуције, Персијанци су Русе сматрали бољим окупаторима од наизглед уљудних Енглеза који су ту боравили пре и после њих. „Ви пљачкате, Енглези сисају“, објаснили су мештани Шкловском.

За време привремене опседнутости и потребе за дивљањем, човек може да дигне руку и на себе, а не само на другог. Главни обред једне од раније најраспрострањенији псеудо-хришћанских секти у Русији, Хлиста, састоји се у самобичевању и вртењу у круг док се не падне у транс и не достигне екстаза.

Бунтовници су понекад корисни за народ, и то можда најбоље знамо ми, Срби, јер су неки од њих, као преки и ћудљиви Карађорђе, започели наше ослобађање од вековних непријатеља, а други, опет, као неустрашиви Гаврило Принцип, послужили као изговор другим непријатељима да нас газе. Бунтовници су били и хајдуци, од којих су неки били часни, а неки обични пљачкаши.

Бунтовништво код жена често се испољава побуном против друштвених моралних норми. Александра Колонтај, први бољшевички министар за социјална питања, и касније амбасадор Совјетског Савеза у Норвешкој и Шведској, била је позната по пропагирању промискуитета. Познати социолог Питирим Сорокин је после једног сусрета са Колонтај цинично забележио да „њен револуционарни ентузијазам није ништа друго до посредно задовољавање њене нимфоманије“ и да она само „тражи нове облике сексуалног садизма“. Проститутка, којих је, нажалост, у Русији много, стоји насупрот мајци, типу о којем ће такође бити речи.

Разбојник, наравно, може да се покаје и да му све буде опроштено, и то пред саму смрт, како сведочи Апостол Лука (23:40-43). Никита Столпник је схватио сву своју грешност кад је из лонца у којем је кувао месо за своје нечасне колеге, госте, почела да истиче крв и да испливавају делови људског тела. Истог тренутка оставио је свој дотадашњи живот и отишао је у манастир, где је у једној рупи, са тешким ланцима на телу, у посту и молитви окајавао грехе. Сила његовог покајања била је толико снажна, да је после извесног времена почео је да чини чудеса и исцељује болеснике. Убијен је кад су неки посетиоци помислили да су његове вериге, које су бљештале на светлу, саздане од сребра, и из Никитиних рана је тада потекло миро.

Луталица (странник)

Луталица на радикалан начин остварује човекову вечиту жељу за слободом. Он одлази од куће само са неколико најнеопходнијих ствари, без личне карте и пасоша, и проводи време на путу, дуже или краће време се задржавајући на једном месту. Углавном се издржава милостињом. Луталаштво је Русији у великој мери повезано и са обилажењем светих места, са потрагом за Богом и ходочашћем у познате манастире или у Јерусалим.

Скитнице се помињу још у старим руским епским песмама, билинама. Једна од таквих скиталачких група је у народној песми исцелила и Илију Муромеца, највећег руског јунака, пре него што је он стао у заштиту руске земље. Можда главна одлика скитничења је сиромаштво. „Чувај се, луталице, сувишне копејке! Она ће те опећи на дан Страшног суда!“ говорила је једна жена луталица.

На Светој Гори сам дознао за руског монаха, оца Атанасија, који је из Владивостока пешке, преко целе Азије, пошао да се поклони Христовом гробу у Светој земљи, и онда дошао на Атон да ту и остане. Три године му је требало да пређе цео пут. Ноге су му биле у таквом стању да, кад је ушао у једну болницу да за њих замоли маст, доктор му је одмах рекао да морају хитно да се ампутирају јер има гангрену. Међутим, Јевгеније, како се тада још звао, намазао је ноге машћу, завио их и провео целу ноћ у молитви. Ујутро, када је скинуо завој, кожа на ногама била је ружичаста као код бебе, и Јевгеније је наставио пут.

Понекад су се у редове православних луталица убацивали одбегли затвореници, обични просјаци и дезертери, што је код неких изазивало сумње, али их је народ углавном сматрао светим људима и осећао се почаствованим кад би му се указала прилика да им помогну.

У роману „Зачарани луталица“ (Очарованный странник), Николаја Љескова, главног протагонисту, Ивана Фљагина, мама при рођењу „обећава Богу“, али он одбија да оде у манастир као младић, и током свог скиталачког живота доживљава невероватне патње и искушења, при којима само чудом остаје жив. То што не може да умре Фљагин тумачи проклетством јер није као млад отишао у манастир, и на крају, као старац, ипак то чини.

Једна од првих књига која упознаје вернике са силом Исусове молитве носи назив „Казивања једног боготражитеља свом духовног оцу“ непознатог аутора из 19. века. Њен преводилац на српски језик је реч странник превео као „боготражитељ“, тиме указујући на духовни циљ ауторовог скиталаштва.

Луталице су у Русији понекад прогањали владари, као Петар I, и они су се онда скупљали на местима недоступним њиховим гониоцима. Када су затворили све манастире у Совјетском Савезу, многи руски монаси су, после месеци или година скитања, завршили на кавкаским врлетима. Један од њих био је и Схиандримандрит Виталије (Сидоренко), чије је величанствено житије преведено и на српски.

Мати

Россия – родина (домовина) – мать (мајка). У Русији се појам мајке повезује са земљом, јер она, као и мајка, храни човека својим плодовима. Мајка земља је персонификовани лик Земље у словенској митологији која стоји насупрот Неба оца. Од земље је, по Библији и народним легендама, саздано човечије тело (Пост. 2:7).

Почвенники (од рус. почва – „земљиште, тло“) су 60-их година 19. века позивали руски народ у мисију спасења целог људског рода на народној основи (почва). Подземни човек, из романа „Записи из подземља“ Достојевског, постаје жртва самољубља или роб сопствених идола. За разлику од њега, образовани руски човек у борби против западњаштва мора да се врати својем тлу (почва), народном духу, који је једини сачувао хиљадугодишњу хришћанску традицију у свом изворном облику.

У митологији старих Словена, осим Мајке Земље налазимо и Мокош или Моку, богињу брака и рађања, и судбине, затим Ладу, богињу пролећа, орања и сејања, покровитељицу брака и љубави, као и Рожанице, женска божанства плодности, породице и домаћег огњишта.

Међутим, највећа покровитељица жена, брака, рађања и породице сигурно је Пресвета Дјева Марија која, као мајка Божија, у Русији ужива нарочито поштовање. Постоји небројено много цркава и манастира посвећених једној од њених икона. Вероватно најпознатије су Казанска, Владимирска, Почајевска, Тихвинска, „Свих жалосних радост“.

Свети Серафим Саровски је болеснике исцељивао мажући их уљем из кандила које је горело испред иконе Богородице „Умилење“, на којој Пресвета Дјева, без Христа, стоји погнуте главе и руку прекрштених на грудима. Овај познати светитељ говорио је да ништа без Богородичиног одобрења у животу не чини, и пред њеном иконом се у молитви и упокојио.

Истог дана када је последњи руски цар, Николај II, потписао своју абдикацију, у подруму коломенске цркве у подмосковљу пронађена је дотад непозната икона Богородице, названа „Државна“. Она је откривена после дугог тражeња подстакнутог виђењима у сну једне побожне сељанке, која је о томе обавестила надлежног архијереја. На икони Богородица, у чијем је крилу Христос, у рукама држи симболе државне власти, жезло и шар. Бројни верници и монархисти у Русији сматрају да је значај проналаска ове иконе баш у време пада монархије њена улога очувања симбола царске власти, које пружа наду на покајање и поновно рођење руске империје.

Избомбардовани, оклеветани и опљачкани, Срби се осећају изоловани, беспомоћни и прокажени. Само једна посета Москви и храму Христа Спаса може опет учинити да се осећамо заштићени, вољени и цењени, и да поверујемо да наша жртва није узалудна. Већина Руса на Србе гледају као на борце у првим рововима одбране од подмуклог, препреденог и лицемерног непријатеља, као на храбре граничаре из истурене карауле на крвавом процепу који нас дели са старим варалицама, Латинима.

Само један одлазак у Оптину, Александро-Невску лавру или у Дивејево и срдачан разговор са верним руским народом увериће нас да нисмо сами, остављени и прокажени, и да нас за храбри отпор и трпљење без ропота очекује највреднија награда: стан, макар и најмањи, у Новом Јерусалиму.

Коришћени извори:

• Афанасий, монах. „Особенности современного православия“.
  https://karoulia.gr/8570
• Бунин, Иван Алексеевич. „Окаянные дни“. Санкт Петербург: Азбука-класика, 2013.
• „Духовное странничество знаменитые странники Христа на Руси“. Sic luceat lux.
  https://vsemolitva.ru/duhovnoe-strannichestvo-znamenitye-stranniki-hrista-na-rusi.html
• Нестеров, Михаил. „На Руси“.
  http://www.tanais.info/nesterov/nesterov4b.html
• Сорокин, П. А. „Страницы из русского дневника“. Рубеж 1: 57-73.
  http://ecsocman.hse.ru/data/336/724/1216/006sOROKIN.pdf
• Шкловский, Виктор. „Сентиментальное путешествие“. Санкт Петербург: Азбука-класика, 2008.

извор: stanjestvari.com