У његовом атељеу, у Малој Моштаници, отркивамо како је настала скулптура Деспота Стефана Лазаравића по којој је урађен споменик који ће, од 19. априла красити део старог Београда.

„Споменик деспоту Стефану би вероватно био подигнут, али овде је то ишло спонтано, са великим разумевањем људи који су имали одређени утицај. Ова фигура није рађена по неком програму, радио сам је као своју личну, за себе, онако како сам га замишљао“, каже познати вајар.

Како се ради фигура тако сложене личности, песника, државника… на који сте начин размишљали о њему?

— Кад се изговори деспот Стефан Лазаревић одмах се помисли на време у коме је рођен, на прилике у којима је живео, на све оно шта је он урадио и под којим условима. И цео тај садржај треба да се сажме у скулптуру. Он је сам себе извајао, ја сам само слушао оно што говори. Деспот Стефан је по вокацији био песник и да је живео у срећном времену без рата, у коме се негује само уметност — он би био велики поета и стваралац. Али није имао ту срећу, рођен је у најтрагичнијем тренутку у историји српске историје, када је Србија губила рат против Турака, губила територију и полако прелазила у ропство. А он, још дечак, требало је да се сналази у најсложенијим неприликама.

Све то кад се узме у обзир, склоност ка поезији и љубав према отаџбини, његова поноситост у тим сложеним временима, истрајност у најтежим условима — то је већ једна личност коју, кад је човек ради, страхује да неће моћи да је досегне.

Када сте завршили, да ли сте били задовољни оним што сте учинили?

— Јесам, ипак сам постигао то што сам желео — достојанственост. Нисам желео да он има динамичан искорак у скулптури, хтео сам да нагласим мирноћу, да деспот Стефан одише спокојством. То је постигнуто ставом — достојанственим какав је претпостављам и имао. Стефан Лазаревић је био стасит, леп, природа није штедела да му подари те вредности. Он је овде у одори ратника , али то није скрушен него миран и моћан, супериоран ратник. Спокојан, али као да поручује „не дирајте ме“. Био је велико име у то време, цела Европа се њиме поносила.

Мач, књига и крст — симболи целог народа

Зашто сте изабрали да скулптуром, као и спомеником, доминирају три симбола — мач, књига и крст?

— Ти симболи су оно што смо ми Срби у целини, као народ. Овде је мач, миран је само у корицама, али је нужан. Деспот је био ратник и његова фигура не може без оружја. Књига — био је изванредан песник, љубитељ и стваралац поезије. Највише је можда у срцу и души био песник. А крст — симбол наше вере и постојања. Сви његови претходници су уз тај симбол ратовали, зато не може да буде изостављен.

Не могу да се правим да сам то што нисам

Из периода стварања хипермодерних дела, ви сте средином осамдесетих одједном направили заокрет ка, историји, средњем веку. Шта се догодило, шта се у вама променило?

— То су наше трагедије. Ја сам рођен на Косову у планинском селу Севцу које нажалост и на срамоту човечанства и такозване напредне Европе живи у перманентном ропству још од Косовске битке.

И ја делим судбину свога народа. Не могу да се правим да сам оно што нисам. Ја сам Србин и то ћу бити увек, и после смрти. И свако ко се роди као Србин остаје увек Србин, не може да се промени чак и ако то жели. Делим судбину једног народа који стално живи у ропству.

И ја сам под утицајем науке и света као и сваки човек тежио да живим у слободној земљи, желео да будем интернационалиста, светски човек, да живим у миру и слози са свим народима. То је одувек била моја тежња, али стварност није таква. Радио сам у Приштини као професор, а атеље ми је био у Брезовици.

Ја сам живи сведок како се Косово празни од српског народа, како нестаје српски народ. И ту настаје сукоб у самој мојој личности, каква је моја одговорност пред историјом, пред народом, пред собом, пред својим животом. У мени се родила та клица, сазнање да немам друго оружје до стваралачко да искористим свој таленат у ту службу, да покажем нашу стварност каква јесте. Тако је дошло до те промене.

Немам снаге да видим мој покорени завичај

Да ли сте остали у националној теми и из жеље да ваше земљаке оснажујете својом уметношћу?

— Ја сам уметник који је могао да оде у свет, снашао бих се, имам златне руке, могу да направим све што хоћу. И обогатио бих се. У предграђу Чикага мој рођак је у својој кући изградио атеље за мене и стално ме је звао да тамо дођем… Али… нисам могао да одем. Не могу, јача је у мени љубав према мом завичају. Ништа на свету нема лепше од тога, иако тамо, на Брезовици, нисам био од бомбардовања. Немам снаге да одем и видим мој покорени крај.

А некад сте веровали у братство и јединство, ви сте аутор споменика Бори и Рамизу?

— Одликован сам Орденом братства и јединства. Истински сам се, још као млад партизан, борио за једнакост међу људима. Мени не сметају Албанци, живео сам цео живот са њима, имам међу њима пријатеље који би живот дали за мене. Али, нама други не дају да живимо мирно као људи, други чарају ватру, злоупотребљавају нас. И сада тамо има Албанаца који су за суживот са Србима, али то свет не занима, они хоће базу.

Једном сте говорећи о томе како нас Европа никад није волела казали да нас сматра „метастазом Русије“. Ви, међутим, волите Русију, упркос труду да нас одвоје од ње?

— Русија је све, човечанство не зна шта је Русија, оно покушава да је другим очима гледа. Руски дух је најмоћнији, шта му ко може, природа га таквим створила. После једног боравка у Русији — а био сам тада још у Приштини, утучен и на маргини живота — стао сам на чврсте духовне ноге. Ништа ме више на свету није занимало откад сам у њиховом Историјском музеју у ондашњем Лењинграду видео да њихови сликари сликају Русију истом снагом којом је писци описују…

Путин и Русија у срцу

Међу вашим радовима у атељеу је и — Владимир Путин. Зашто Путин?

— Путин је данас највећи државник света. Он је васкрснуо Русију која је била на коленима. Нас су и бомбардовали, знајући да је Русија у том тренутку немоћна. Путина сам радио у две варијанте, радићу га још, можда у десет варијанти, док га не представим онако кад хоћу. Захвалан сам му много, он живи у мени.

Цела Русија живи у мом срцу и души. Знате, идете кроз Москву, а тамо великим словима ћирилицом пише „Наш дом“. И више не знаш да ли си у Москви или у Београду или у неком селу српском. Дух словенства, дух језика, све је то наше.

Тврдите да права уметност мора да буде храбра, шта све подразумева та храброст?

— Уметност има једино тај задатак да говори истину, ван истине она не може да постоји. А то значи да је у служби људскога морала и да се бори за човека до краја. То је задатак уметника — да своју уметност стави у службу напретка човечанства, доброте, људскости. Свега онога што подиже човека.