СВЕТИЊА СРПСКЕ ЖЕНЕ ИЛИ КАКВЕ СУ БИЛЕ НАШЕ ПРАМАЈКЕ

За ових десет година што их проведох у Америци видео сам, да је наша Југословенка у Америци боља и заслужнија за кућу од свога мужа. Није она овде постала бољом, нити се је муж овде погоршао, но су такви дошли амо, из старе домовине. Јер и у старом крају жена је боља од нашег човека. Боља је и срцем и правичнија у погледи­ма. Човек се код нас мучи, сукобљава, довија, брани и покорава, а жена није изложена тој тешкој игри живота изван куће. За њу је свет њезина обитељ; њена брига су њезина деца; она чува празнике, гаји обичаје, храни у срцу молитву; бди над болешћу, ослушкује му­жевљево хукање од брига и дечије негодовање због немања; рада би да одговори на сваки захтев и у кући и у комшилуку, да се смилује и подвори, да утеши и послужи – па и кад јој се на све то не каже ни слово утехе, она оћути, стисне се у себи; погури и настави посао истом дурашношћу, као да је за муке и посао прикована. Човек донесе с улице кући мало кад весело лице. Жена нагађа шта се догодило. Не пита а зна; и не превари се у оцени. Наш човек ћути за себе, а жена трпи за све живо у кући. Она се онда труди да заглади, да омекша и разгали. При злу времену упали и кандило. Приклекне и помоли се Богу и деци рекне да то учине. А ако су деца окрута, жена ће се молити и за њих и за све што је пропатила у животу. Изубијана рука на прсима и крај од кецеље на очима. Да нико не види сузе и да чемер не преотме маха. Унесе наш човек у кућу пијанства, коцке, кавге. Деца одрастају слушајући ту сталну борбу; мајку да окрене на добро, а оца да режи и да се горопади. Уморан од рада и једак због незапослености наш човек је ћутљив. И заћута цела кућа. Кад се исељеник враћа кући, као да се враћа курјак. Није да он не воли свој дом и да он не мари децу, или да не уважава жену. Он их воли као што орао воли своју клисуру. Но је забринут. Притиска га са сваке стране. Хтео би да се отме, а не може. Тако се живи у зебњи и неизвесности. Воли наш човек своју кућу јуначки, али је слаб мајстор да прибави пара. Добар и веран а сиромашан. Он може само толико колико се пуши оџак на фабрици, или колико мајна тражи рада. Радио би он, не десет него сва двадесет четири часа дневно за своју жену и децу; искидао би за њих своје месо, и дао свој последњи дах, јер наш исељенички радник је сретан једино кад у дому, около њега, нема очајања. Али рад је оскудан, те у кући нема наде. Нема огрева, нема лека бо­леснику, нема застора на прозору, ни покривке на постељи. Нема коре хлеба у долапу. Нема ни код комшије. И ко зна хоће ли икад настати боља времена!

И опет, кад дође празник, или кад народни дан то тражи, жена окупи чељад и окрепи мужа, да изађу међ остале. Јер наша жена држи народни барјак. По мужу, исељенику, могло би се по који пут и изостати; преспавати, занемарити. Жена скупља оно жара што се није погасило, да се вера и обичај не забораве. А кад се нађу на скупу или пикнику, ви их видите по групама, са њеним тешким и надуве­ним рукама од многог рада; плећате, снажне озбиљне у опхођењу; сиромашно одевене, са похабаним шеширима на њиховим главама, са протисли у срцу и реуматизмом у коленима, али мудре у речи и добре по лицу. Са шалом у говору, али одмерено. Наше красне жене.”

Тако је својевремено писао Радоје Јанковић, наш конзул у Чикагу и Њујорку између два светска рата.

КО ЈЕ БИО РАДОЈЕ ЈАНКОВИЋ

Син Миливоја, кафеџије и радикалског симпатизера, и мајке Милке, свештеничке кћери, Јанковић је рођен у Чачку 1879. године. О родном крају је говорио:„Сматрам да је тај крај језгро нашег народа. Тај крај је слемењача наше народне куће. То је стожер наше државе у сваком погледу. Чачани су жустри, убојни, пријатељски, племенити, одважни, трезвени. То потиче из племенитости читавог овог краја где сам научио дивни језик и красно певање.“

Војну академију завршио је 1900. Као млад официр, био је у служби Александра Обреновића. Учествовао је у Мајском преврату 1903; јунак је балканских и Првог светског рата; бранио је Аписа од оптужби, лутао Европом и светом, да би, по повратку у отаџбину, завршио на робији као „аписовац“. Пошто га је помиловао, краљ Александар Карађорђевић шаље Јанковића као  дипломату у САД, где, поред значајног доприноса у консолидацији наше дијаспоре, он игра важну улогу у оснивању прве епархије СПЦ на северноамеричком континенту.

По повратку у Југославију, као човек од поверења Милана Стојадиновића, Јанковић постаје наш дипломатски представник у Албанији, у рангу министра, баш као Иво Андрић у Берлину. Задобио је поверење краља Ахмеда Зогуа и успоставио авионску линију Београд – Тирана. На Мусолинијев захтев је пензионисан: дуче је сматрао да Краљевина Југославија у Албанији не сме бити утицајнија од Италије. После настанка Бановине Хрватске, са већ остракизованим Миланом Стојадиновићем, Јанковић ствара Српску радикалну странку, која бива угушена због „великосрпства“. Немачки окупатори га, као сумњивог, хапсе, али га, већ болесног и изнемоглог, пуштају да умре код куће, што се и дешава 1943. године.

Био је, 1911, стари сват на венчању свог школског друга, песника Диса. Сретао је, уз Лењина и Троцког, и Бенита Мусолинија, али и америчке председнике Вилсона и Рузвелта. Пријатељевао је, поред Пупина и Тесле, и са Дучићем, Црњанским, Ракићем, Растком Петровићем, Иваном Мештровићем.

Бавио се књижевношћу и публицистиком. На енглеском је (наменивши је америчком издавачу) дао снажну критику совјетског експеримента, још увек необјављену. Штампао је драму На мукама и књиге приповедака Дани и године и Друмом и сокаком. Носилац је ордена Белог орла V степена (1916), Светог Саве III  и IV степена (1914), Златне медаље за ревносну службу (1914), Југословенске круне V степена (1932), ордена Св. Саве I степена (1936), итд.

ШТА НАМ ОВО ЗНАЧИ ДАНАС

У доба кад се светови руше, и кад уништавају породицу и отаџбину, Срби се морају сетити свега што је истина о њима, и о чему је, између осталог, писао и Радоје Јанковић. Између осталог, и истине о својим супрагама, мајкама наше деце, које су вековима одржавале светлост и светост српске куће.

Томе нам помажу записи попут Јанковићевог, али и надгробни помени, које је забележио Радојко Николић у својој „Каменој књизи предака“, када се говори о светлим душама српских покојница: Срећу се записи, као: „Није у свом животу никог уцвелила”; „Ни с ким у завади није била”; „Била je пажљива према радницима и пријатељима”; „Она je била деликатна женска, што се ретко наћи може”; „Беше одлична домаћица вредна, гледна, мудра, уљудна, радна, чуварна”; „Беше узор карактера и рада међу својим комшинкама и другарицама”; „Њеног поштења, рада и карактера не беше лако” итд. У неким записима се у приличној мери индивидуализира лик супруга те он излази из општих, устаљених образаца. Тако запис у Свештици приказује Миљку Петровић (1915) као јунака у несрећи и тешитеља и себе и других. „Покојница била je човечна – јуначна у жалости, као и радости. Умела je разговорити себе и другога, која je била за пример и осталима.” Обренија Павловић из Богданице (1922) предњачила je у сваком послу и умела je да „смишља” увек нешто ново у свом раду. Да, уз свакидашњи кућанички посао, буде и маштовити стваралац, изумитељ у плетењу, везењу, ткању. „За време њене прошлости она je била међу њеним другарицама прва за сваки посао, које нису могле многе са њом се равњати; и код ње je човек мого видети свакад понешто измишљено и ново, премда je била добра радница и чуваоц.”

Наравно, рађање деце се не може заобићи као израз радости и наде, али и посмртне утехе. Радојко Николић бележи: „Мртва мајка жали што не може више да види децу „како иду сад у школу” и што не може да им измења топле преобуке кад од стоке „окисли дођу кући” и оставља их „нек им отац буде све, нек се довија како уме”, a њен je живи муж жално подсећа на некадашњу срећу и садашњи бол: „Сећаш ли се, Миља моја, кад си ми негда била: кад дођемо ми са paдa, деца су нас загрлила. A сад грле двапут мене, једном Миљо, место тебе.” (Марковица) Бол и туга нису могли једноставније, a ганутљивије, да се изразе. Деца су оцу појачавала и ублажавала тешка сећања.

Родитељи који су дочекали да им деца порасту, сташу до пунолетства, препуни су задовољства. Сматрају да су тада све дужности живота испунили пa умиру мирно, блажени. Поносни што иза себе остављају здраво и јако потомство, изведено на прави пут. Посебно су мајке пуне среће. Једна од њих казује: „У браку са мужем имала сам осморо деце, коиг сам их јуначки сачувала за време рата од 1912. до 1918. г. И данас остају након мене сви живи. И лепо сам дочекала.” Друга мајка дочека joш боље: мушко ижењено, женско удомљено. „За живота дочекала те je свој пород – мушке оженила, женске удала и велик број унучади и праунука.” Трећа, која je имала два сина и три кћерке, „од свије доби унуке, све чесно и поштено”.“

То су били наши стари.

Данас, кад лудости џендер идеологије потапају спрат по спрат живота, вреди се сетити. Да се никад не заборави, и да се, ако буде Божјег благослова, почне испочетка.

ifamnews.com