– Сада је овај просветитељ „преживео“ у петом и седмом разреду, у шестом је књижевно дело о њему изборно, а у осмом га нема, иако је баш тада неопходно – истиче, за „Новости“, проф. др Оливера Крупеж.
Она посебно упућује на наставни план из шестог разреда, где се мора бирати или песма „Грачаница“ Десанке Максимовић или „Свети Сава“ Војислава Илића, тако да ђаци, у зависности шта наставник изабере, остају или без лекције о Светом Сави или без лекције о Косовском миту.
– Иако су многа мање значајна дела обавезна, баш је код ова два наслова запело да се бира један или други – каже ова професорка књижевности.
Када је реч о седмом разреду, препоручен је наслов „Свети Сава и ђаво“, уместо предања и легенди које сведоче о духовној димензији Светог Саве.
Косовски мит је раније био заступљен у свим разредима са више наставних целина. Данас га нема у петом разреду, у шестом наставници морају да изаберу или „Грачаницу“ или „Светог Саву“, у седмом разреду је, на пример, изостављен „Бој на Косову“ Љубомира Симовића.
– Покидаше се и последње везе са Косовом у шестом разреду када се обрађује косовски циклус и Косовски бој у оквиру историје – наглашава професорка Крупеж. – Остало је неколико епских народних песама, али испада да ни један једини српски песник није писао о косовским јунацима.
Ево како изгледа анализа:
– Најпре је у шестом изостављена Ракићева песма „Наслеђе“, а потом је нестало Ракићевих косовских јунака у седмом разреду када је песма „На Газиместану“ замењена „Симонидом“. Нажалост, у последњој реформи нису преживеле ни „Симонида“ ни „Грачаница“ а са њима ни краљ Милутин, као ни српски цар Душан који је био лирски субјект у песми „О пореклу“ Десанке Максимовић.
Затим „Вече“ Ђуре Јакшића, песма која је нераскидиво везана за косовски мит, у појединим уџбеницима сведена је на описне мотиве док се крваве токе, бојиште, као и погинули витез који се посветио, реалитивизују и не доводе ни у какву вези са суштином…
У седмом разреду се током једне деценије два пута изменио избор из Ракићевог циклуса „Са Косова“. Песма „На Газиместану“ најпре је замењена „Симонидом“ којој је Арбанас ножем избо очи што сведочи о континуитету скрнављења српских светиња на Косову. Иако актуелна, без објашњења је замењена песмом „Божур“ која је рефлексивна, без доминантне националне и историјске димензије, чиме је њено тумачење препуштено наставницима и њиховом личном односу према теми.
Професорка Крупеж истиче да се, ако се упореде претходни и нови програмски садржаји, може закључити да је актуелна реформа послужила да се већ редуковани програми још једном преиспитају и да се из њих изоставе преостали наслови у којима се неговала култура сећања на значајне личности и историјске догађаје.
– Очигледно је реформа послужила за систематично десетковање програмских садржаја из домена националне историје, као и за потискивање аутора и дела која побуђују развој националне свести младих генерација. То се најлакше може препознати на примерима уклањања косовског мита, на потискивању централних личности српске просвете и културе, у заменама књижевних дела неадекватним насловима и у наметању великог броја страних аутора науштрб канонских српских писаца – оцењује проф. Крупеж.
Да се све реформе српског школства, у много последњих деценија, изводе с јединим циљем – да се последњим ударцем дотуче онај остатак памети који је успео да преживи претходни реформски погром – сматра професор др Драгољуб Петровић.
– На то указује све што се у вези с тим слегло у мом памћењу у последњих шездесетак година: на својим реформским почецима комунисти су почели да из школе потискују народну поезију, тј. народну традицију – да би од „српске митоманије“, говорили су, одбранили остале народе и народности, а данас се показује да су се променили само „реформатори“, да су они дошли из неког другог света и намерили су да из школе изагнају последње трагове српског памћења, оне који се тичу Св. Саве и прве и последње српске речи која се с Косова откинула и за вечност остала у српској паметарници. И то се чини с јасном „мотивацијом“: ако Косово више није у Србији, треба што пре заборавити да је оно тамо икада и било – каже проф. Петровић.
Др Владимир Димитријевић, научни сарадник, професор српског језика и књижевности у Гимназији у Чачку истиче да су личности Светог Саве и светог кнеза Лазара кључне личности српске историје и културе, али и трансецеденције.
– Није нимало случајно да се српски завет са Богом зове Лазарев, као што није случајно да је владика Николај светосављем звао „православље српског стила и искуства“. Уклањање њихових ликова са нашег образовног обзорја има само један циљ – да поништи идентитет српског народа и обезличи нас до непрепознавања.
О чему се ради – пита овај професор, и одговара:
– Ради нам се о глави, наравно.
ШТА ЈЕ ПУПИН ПИСАО О СВЕТИТЕЉУ
У ПРОГРАМУ за седми разред предвиђен је одломак из биографије Михаила Пупина „Са пашњака до научењака“, за коју је он добио Пулицерову награду. У читанкама нису одабрани делови о Светом Сави, иако је Пупин истицао њихов значај.
Једном је Пупин у „Њујорк тајмсу“ говорио ко је био Свети Сава и какве су његове заслуге, не само за српски народ, него и за читав свет.
А ево шта је написао о Косову:
„И када бих се тамо налазио, имао сам утисак да стојим на светом земљишту. Светом због тога што је ту проливена хришћанска крв у време битака Срба из Идвора против турских освајача. Свака посета том старом селу освежавала би приче о херојским традицијама којим су се моји сељани толико поносили. Скромни сељани Идвора били су сиромашни у земаљском благу, али су обиловали богатством у предањима о својим старим традицијама.“