СВЕТ ПОЛАКО ОДБАЦУЈЕ СУШТИНУ ЉУДСКОГ БИЋА: Ексклузивно – Никита Михалков, славни руски уметник

НА Великој сцени Народног позоришта у Београду, две вечери заредом (26. и 27. октобра) гостује славни руски уметник и московски театар „Никитa Михалков Радионица `12`“ са представом „12“. Осим у својству редитеља, Михалков ће се појавити као глумац, али и коаутор текста, заједно са браћом Пресњаков. У представи, премијерно изведеној 2021. у Бољшом театру у Москви, истиче се у најави, Михалков преиспитује неке од важних животних тема као што су слобода, саосећање и способност да се помогне потпуном странцу у невољи. Уз нагласак да је закон изнад свега, комад поставља и питање шта би требало учинити када је милост изнад закона?

Пред београдском публиком наћи ће се прича о дванаесторици поротника из различитих слојева друштва који воде расправу о томе да ли је Умар, 18-годишњи чеченски младић, крив. Осумњичен је за убиство свог усвојитеља, руског официра: докази говоре да је починио гнусни чин и сви поротници, осим једног, одлучни су да га осуде. Ипак, тај један сматра да ту нешто није у реду и позива остале да поново размисле о својим одлукама.

У ексклузивном разговору за „Новости“, Михалков открива разлоге зашто му је тема „12“ толико важна, па ју је транспоновао и на велико платно и на позоришну сцену.

о У нашем прошлогодишњем разговору рекли сте да верујете да је ова представа неопходна српским гледаоцима колико и публици ваше огромне земље. Зашто?

– Ми заједно пролазимо кроз веома тешко време и на веома сличан начин га осећамо. Своју тврдњу заснивам на гледишту за које сам сигуран да га дели већина Срба који разумеју, познају и воле Русе – и та љубав, разумевање и познавање су обострани, јер нико ко није искусио рат на својој територији не може да осети све страхоте рата. И Совјетски Савез и Русија и Србија, односно Југославија у време Другог светског рата – сви смо ми проживели рат на својој територији. Цивилизована међународна заједница је приметила само почетак специјалне војне операције, а није примећивала како је Украјина 10 година бомбардовала руско становништво у Донбасу. Било је потребно учинити први корак да се тај рат не прелије одмах на нашу територију, то је нешто што смо морали урадити и урадили смо, зато што је био једини начин да барем покушамо да зауставимо тај неонацизам који у наше време захвата све већи и већи простор, што у такозваној цивилизованој Европи, што и са друге стране океана. И зато по том питању мислим да се разумемо и проналазимо једни у другима.

Што се тиче представе, проблеми који се у њој покрећу су у великој мери повезани са словенским карактером. Управо зато ми се чини да српски гледалац може многе ствари осетити и разумети изнутра – душевно, духовно, на нивоу биолошког памћења. Ако имамо у виду иностраног гледаоца наше представе, мислим да би управо српски гледалац био веома захвална публика јер може да осети повезаност са својом историјом, културом и својим народним карактером.

о Међу дванаесторицом поротника (као међу дванаест апостола) нашао се и један неверни Тома… Колику снагу, уопште, може имати глас појединца наспрам унисоно настројене већине?

– Један великан изрекао је прилично парадоксалну фразу да већина никад није у праву. Увек је у праву мањина, која постепено поново постаје већина и престаје да буде у праву. А реч једног човека има огроман значај, ако је та реч богом дана истина. Нико не може порећи да је реч коју је изрекао Христос кроз векове постала знак и потреба за милионе људи. Исто као што је, рецимо, у исламу Мухамед био тај на чијој се речи утемељила снажна исламска религија. Између осталог, мени лично је, на пример, православно хришћанство код Срба и код нас много ближе исламу него католицима. Католици и православни који верују у Исуса Христа одвојили су се пре много векова, али то одвајање траје и данас, када Католичка црква напушта основе вере, утемељивачке циљеве и смисао онога што је изрекао Спаситељ – самим тим што дозвољава и освећује свету тајну брака између особа истог пола, што само по себи представља злочин и отпадање од Бога. Ако се то одвија на нивоу две особе, то је њихова лична ствар, али када такозвани намесник Бога на земљи, понтифекс максимус, то званично допушта, одатле почиње урушавање вере: када огроман број људи који боготвори понтифекса баш зато што он за њих представља Божјег намесника почиње најпре да сумња у понтифекса, а затим и у самог Бога. Зато се по мом схватању утицај речи на људе материјализује управо онда када ту реч изрекне онај ко има право да је изрекне.

о Како мишљење људи, без обзира на разлике, почиње да се мења кад ствари погледају из другачијег угла? Да ли смо у неким сложеним околностима, уопште, способни да се ставимо у позицију другог?

– Сагледавати ствари другим очима представља изузетну људску врлину и сматрам да се управо захваљујући томе може избећи сукоб или постићи помирење. Међутим, треба знати шта жртвујеш када сагледаваш ствари туђим очима. Да ли то чиниш како би другог човека разумео, прихватио или покушао да га убедиш у своју истину, или пак сагледаваш ствари његовим очима зато што ти тако одговара или зато што ти је свеједно. Равнодушност, односно млакост, како је називају православни верници, у великој мери представља особеност данашње цивилизације. Постоји једна мудрост: „Не бој се непријатеља, најгоре што може да ти уради је да те убије. Не бој се пријатеља, најгоре што може да ти уради је да те изда. Бој се равнодушних, јер ће се уз њихов прећутни пристанак догодити и једно и друго“.

о Времена се, ипак, мењају?

– Наравно, време не стоји у месту, све се мења: ритам и брзина живота, технологије, укуси. Међутим, скривајући се иза новина нашег времена, проблем настаје када у наш живот улазе деструктивне тенденције, а ако погледамо мало дубље, све су оне заправо богоборачке. Ту имамо и лудачки покрет чајлдфри као добровољно одрицање од деце и агресивну ЛГБТ-популацију, па чак и ова нова мода „животињара“, ти како их зову квадробери, која се сервира као невина дечја забава. У суштини, све то представља латентно одбацивање суштине људског бића, док порицање људских закона доводи до законитог права да се не одговара свесно за своје поступке. Не бих даље да дешифрујем до чега би нас то могло довести… Брижно очување историјских и моралних вредности представља залог будућности. Како је рекао велики композитор Густав Малер: „Традиција није обожавање пепела, већ преношење пламена“. Неразумевање ове мисли постепено доводи до урушавања националног идентитета у најдубљем смислу те речи.

 

 

 

На сцени са Бурљајевим

МИХАЛКОВ игра главног поротника, а његовог колегу (који покушава да преокрене процес) Николај Бурљајев, такође, велики руски глумац и редитељ.

У улогама поротника наступају и Владимир Долински, Георгиј Перадзе, Игор Сергејев, Сергеј Радченко, Александар Ведменски, Јевгениј Дубовској, Антон Ром, Павел Иљин, Владимир Кочетков и Сергеј Степанченко. Судски извршитељ је Александар Кижајев, а Оптужени – Рамиз Кјалбијев. Композитор је Едуард Артемјев, сценограф Јури Купер, а кореографи Лаша Марикхуба и Јевгениј Рајев.

Представа траје три сата и двадесет минута и биће титлована на српски језик.

 

Специјални „Златни лав“

ИСТОИМЕНИ филм Михалков је режирао 2007, инспирисан америчким остварењем Сиднија Ламета „12 гневних људи“. Представа с којом долази у Београд рађена је по филму, за који је добио специјалног „Златног лава“ на 64. Међународном филмском фестивалу у Венецији. Жири је ово остварење окарактерисао као „потврду мајсторства Михалкова у истраживању и откривању, са великом хуманошћу и емоцијама, сложености постојања“… Номинован је и за Оскар у категорији најбољи филм на страном језику, а 2008. освојио је и награду публике на фестивалу у Карловим Варима.

 

Поклонили му се Кан, Венеција, Холивуд

ТЕАТАР „Никитa Михалков Радионица `12`“ (основан 2019. године) окупља најбоље глумце из различитих региона Руске Федерације који су дипломирали на Академији кинематографске и позоришне уметности Н. С. Михалкова.

Михалков (79), светски познат и вишеструко награђиван уметник, аутор је чувених филмова „Сибирски берберин“, „Недовршени комад за механички клавир“, „Сурова романса“, „Црне очи“, „Урга“, „Неколико дана из живота Обломова“, „Варљиво сунце“.

Током дуге и изузетно богате каријере освојио је низ значајних признања међу којима је и Награда Руске академије, „Златна шкољка“ на Филмском фестивалу у Сан Себастијану, Награда Оскар у категорији за најбољи филм на страном језику, два Златна лава на Филмском фестивалу у Венецији, Кристални глобус за допринос развоју светске кинематографије, Гран-при Филмског фестивала у Кану, Национална филмска награда „Златни орао“ за допринос светској кинематографији и Орден Руске Федерације првог степена.

Осим у сопственим филмовима, играо је и у остварењима која потписују редитељи Михаил Калатозов, Алексеј Балабанов и Андреј Кончаловски. Истовремено, градио је плодну и успешну позоришну каријеру, постављајући најчешће на сцену дела славних руских класика – Антона Павловича Чехова и Ивана Буњина.