Сведок верни и истинити: Рано стваралаштво Милутина Деврње
Сведок верни и истинити
(Рано стваралаштво Милутина Деврње)
Кога смо све изгубили?
Кад човек помисли шта је све српски народ преживео у XX веку, на памет му падају само речи пророка: „Да нам Господ није оставио мало остатка, били бисмо као Содом, изједначили бисмо се са Гомором.” У Првом балканском рату, имали смо тридесет хиљада мртвих и рањених војника; у Другом балканском рату, погинуло је четрдесет једна хиљада војника. Милион и двеста педесет хиљада људи, што војника, што цивила, страдало је у Првом светском рату, а петсто хиљада њих остали су трајни инвалиди. Демографски губитак Србије (убијени, нерођени, радно неспособни) износио је 35 одсто становништва. Мушко радно становништво (од 18 до 55 година) имало је најужасније губитке: 53% мртвих… У Другом светском рату, страдало је најмање милион Срба (тачан број никад није утврђен, јер Титова власт то није дозволила; гробови усташких жртава носили су натписе по којима су убијени страдали од „фашиста”, а побијени нису били Срби него недела „фашистичког терора”). Ратови у Хрватској и Босни однели су око четрдесет хиљада српских живота. Бомбардовање Србије и НАТО рат против Срба на Косову коштало нас је око три хиљаде људи… „Јаук и гробље је народ мој, | а светла прошлост је лаж”, записао је резигнирани Милош Црњански у „Лирици Итаке”, када је видео како је на власт у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца дошао углавном олош, док солунски борци просе на улицама србијанских градова; данас би те речи, са истом и можда још дубљом резигнацијом, могле само да се понове.
Оно што је најстрашније у свему јесте чињеница да су гинули најбољи. И не само гинули, него се и крхали под теретом ужаса какав је Србима био XX век. Бранислав Нушић се сећао како му је сјајни наш писац Милутин Ускоковић, пред своју трагичну смрт, негде на југу Србије, говорио како више не може да поднесе топовску паљбу, тај паклени грохот, и како је викао да хоће да га оставе на миру; а Станислав Краков, у свом изврсном „Животу човека на Балкану”, бележи ратни сусрет са Дисом који му каже: „Наше је рођење смрт онога претходног живота о коме ништа не знамо, а наша је смрт можда почетак једног другог живота о коме ништа не слутимо. Једино што видимо и знамо – то су трулеж и распадање.” А Петар Кочић, верни син српске Босне, умире 1916. у београдској лудници, и на њему се испуњава пишчево сопствено пророчанство: „У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме, и умријех…”
Тако је било у Првом светском рату.
А тако, и још страшније, биће у Другом светском рату.
Много примера страдања најбољих и најумнијих Срба има у том крвавом клупку после кога је наш народ, од стране „верних савезника”, Америке и Енглеске, за своју оданост начелима слободе и правде био „награђен” устоличењем Тита и његовог режима. Ми ћемо се задржати само на једном примеру, примеру групе младих људи окупљених око часописа „Хришћански живот” и блиских песнику Момчилу Настасијевићу, кога су неизмерно волели и поштовали као „свеца српског језика” (Станислав Винавер). Међу њима се налазио Бранко Рапајић (потоњи јеромонах Јован); ту је био Здравко Јагодић; с њима, наравно, и незаобилазни Димитрије Најдановић; сарађивао је и Ђоко Слијепчевић, као и онај о коме пишемо оглед, Милутин П. Деврња. Имали су много заједничких особина; млади интелектуалци, занети хришћанством не само као дводимензионалном конструкцијом рација, него хришћанством као Христом, који је Црква, они су истовремено били велики родољуби, али и космополити: Рапајић је бдео над „агонијом Европе” (Богдан Радица) исто колико и над својом отаџбином; Јагодић је писао изврсне огледе о књижевности (рецимо, први је код нас хришћански приступио Бодлеру); Најдановић је докторирао на Фихтеу; Слијепчевић је доследно пратио и критиковао „леву” мисао; Деврња је, скупа с Рапајићем, био одушевљен Берђајевим и руском религиозном ренесансом. Заједничко им је било и то што су видели опасност од победе комунистичке идеологије, која је, иако притајена, већ тровала крв српске и југословенске престонице својим грозничавим утопистичким визијама. Заједничка им је била и вера у изградњу нове, хришћанске културе Балкана, коме ће се придружити, ослобођена од робовања под црвеним игом, „Велика Будућа”, како је Тин Ујевић звао Русију, при чему ће, берђајевски речено, наступити „ново средњовековље”. Ова млада, ватрена „господа ’ришћанска” стално су била за дијалог са временом у коме су живела, али „век – вучјак” (Мандељштам) их није чуо… И осветио им се страшном осветом… Сада почиње још једно набрајање (у мом крају, за кукњаву на гробљу се каже „набрајање”; нека и читалац схвати израз који користим управо на тај начин – набрајам, то јест кукам…).
Оца Јована Рапајића, врсног беседника и верног духовног сина светог Николаја Жичког, на врелу Босне, скупа са јеромонахом Михаилом Ђусићем, младим теологом на трагу оца Јустина Поповића, стрељају комунисти 1945;
Здравко Јагодић гине у експлозији барутане у Смедереву 1941;
Димитрије Најдановић и Ђоко Слијепчевић у јесен 1944. беже из Београда у туђину, да их комунисти не би убили;
Милутина Деврњу заробљавају Немци априла 1941; он се 1945. године враћа у Титову Србију, да би из ње, не осврћући се, побегао и скрасио се чак у Америци…
Додајмо и једно име, коме је трајан споменик подигао наш песник Миодраг Павловић: ђак Настасијевићев из IV мушке гимназије, надахнут њиме и лично обдарен поета, ђакон цркве светог Александра Невског у Београду, Радомир Продановић, погинуо је, у „савезничком” бомбардовању на Васкрс 1944. скупа са својом женом, свастиком, таштом и тастом у породичној кући у улици Страхинића Бана. Сестрић његове жене, Миодраг Павловић, објавио је Продановићеву збирку „Глас” седамдесетих година XX века у Српској књижевној задрузи, и тиме име Радомирово и његове сјајне стихове сачувао од заборава…
Таква је била судбина „Момчилових синова” („Бездетан, | на истину грем. | Синови прате ме и кћери”, каже Настасијевић у песми „Речи из осаме”).
Није случајан бол оног Његошевог јунака у „Вијенцу”, који куне своју земљу због тога што стално узима најмлађе и најбоље као жртве („О, проклета земљо, пропала си | име ти је страшно и опако”). Колико је Србија попила крви и суза своје најбоље деце… И колико они никад нису жалили да те сузе и ту крв проливају…
Почињући да пишем о Милутину Деврњи и његовој раној хришћанској мисли, ја имам на уму и ово: колико год да су нас откидали од коренова, колико год да су нас убијали, увек смо се кореновима враћали и увек смо, макар и осакаћени, васкрсавали… Никад нећу заборавити своје прве студентске дане у читаоници САНУ, сад већ давне 1990, када сам прелиставао укоричене „Идеје” Црњанског и откривао читаве континенте нама недоступне, до тада забрањене, мисли… Кад сам у рукама имао предратна издања Берђајева (јер те, 1990, тек су почињале да се штампају књиге руске религиозне философије, за коју многи нису ни знали да постоји…). „Рођени у доба најмртвије, | путеве своје не памте ништа, | ми, деца страшних дана Русије, | зар заборавити можемо ишта?”, питао сам се, скупа са Александром Блоком, песником коме ови стихови припадају… Ми, деца страшних дана Русије и Србије, у изданим и попљуваним, Русији и Србији, ништа не можемо заборавити и ништа нећемо заборавити… Знао сам, макар подсвесно, да ћу, колико год будем могао, покушавати да наставим тамо где су стали Рапајић, Јагодић, Деврња и остали…
Господине Деврња, ево нас у строју Вашем и Ваших другова… Знам да нисам достојан, али после свега што смо изгубили, и биолошки и духовно, и ово мало руке и пера је Божји благослов…
Деврња и Настасијевић
Момчило Настасијевић је био духовни учитељ Милутина Деврње. Везивало их је узајамно разумевање и пријатељство, што се не види само из чињенице да је Деврња, скупа са Винавером, објавио прво издање песникових сабраних дела него и (то највише!) из дубоких увида у Настасијевићево стваралаштво и врсног поимања његове личности, једне од најсложенијих у новијој нашој књижевности. „Биографија Момчила Настасијевића” објављена у „Сабраним делима” томе је речит доказ.
„Биографија” се чита као најлепша проза, и то проза настала под утицајем онога чији се животопис износи. Погледајмо само повест о рођењу песниковом: „Наднесене над колевком детета шапутале су тихо суседе своје слутње и предсказања о његовој будућности. Мати Момчилова Милица уз осмехе је ослушкивала ову милошту и зарезивала она обавезна прорицања дубоко у своју душу”; или о крају из кога Настасијевићеви преци потичу, пределима око Светог Наума: „Кад орачу угине и плугу во, сићи ће дивљи медвед са планине и кротко ће понудити свој врат у јарам. Такве је супротности мирио чудесни светонаумски мелем”; о Момчиловом оцу Николи: „Блажено би се озаравао када би га негде у некој песмици његових чирака родни мотив целога усталасао”; опис предела око Горњег Милановца, који је чиста настасијевићевска слика: „Мали брежуљци окићени су шумарцима из којих извирују насмејани ћувици. На њима местимично и усамљено дршћу белопутне јасике. (…) Крај чесме на друму застаће уморан пролазник или ће сеоска девојка над површином воде огледати своју расцвалу снагу. Жубор чесмене воде Момчило ће доживети. Чесма крај пута, сељанка над чесмом, уморан путник на друму у одмору – сви ти стицајеви правиће утисак на живу уобразиљу детета и постаће материјал за његова каснија поетска надахнућа” (што је жива истина; довољно је само прочитати Момчилову песму „Чесми крај пута” да се види колико је Деврња то изврсно осетио).
Близина младог човека једном великом писцу може да много донесе. Нико није дао занесенији портрет Кафке од његовог младог саговорника Густава Јаноуха, чији је отац с Кафком седео у канцеларији. Не знамо како се Деврња нашао у близини Момчиловој, и постао присан пријатељ не само његов, него и његове породице. Знамо да су се у салону браће и сестара Настасијевић окупљала многа угледна имена предратног Београда, на разговоре и читање књижевних радова; међу њима били су и млади писци и интелектуалци, који су тек кретали својом животном стазом. Сам Момчило је пленио својом нежном, лелујавом личношћу, као и умећем опхођења, увек усредсређеним на човека, лик Божји. Његови ђаци сећали су га се с највећим одушевљењем. Очито је да је Деврња, скупа с Најдановићем и Рапајићем, у близини Момчиловој нашао уточиште у вртложном Београду. Из многобројних разговора с песником он је дознавао штошта значајно за тумачење стваралаштва поете „Седам лирских кругова”, па нам је у „Биографији” и саопштио чињенице које истраживачима могу бити од трајне користи.
Пре свега, Деврња нам је први скренуо пажњу на Настасијевићево старосрбијанско порекло, и значај балканске укорењености песникове. Настас Ђорђевић је, опет по Деврњи, као „творачка, уметничка природа” оставио трага на Момчиловог оца, а отац се, свакако, духом наставио у својим синовима и кћерима, једној од најдаровитијих српских породица XX века. Утицај рудничког краја, његових легенди и предања, које је чуо од стараца и старица, такође је битан у раду писца „Хронике моје вароши”. Синтетички исказ о предачком наслеђу у Момчиловом животу Деврња овако обликује: „На једној страни немир доследно пројављиван у неким представницима породице био је зачињен светлом балканском мистиком, немир који се разрешавао или у борбама за ослобођење; или у народној песми која је садржала остварену сву народну невољу: и душевну, и физичку; или у резбарији, шари, игри; или у молитвеној преданости моћи небеског покровитеља. На другој страни стрпљење, упорна вера у остварење правичности, лична доброта и култ према прошлости која се идеализовала до невероватних размера. А и једна и друга страна показују изразиту склоност за утапање у непрегледно пространство народних веровања, сујеверја, и фантастичних, волшебних комбинација. Неки непомињани чланови породице, нарочито на женској страни, рашчули су се својим видеоштвом. (…) Није онда чудо што ће у Момчилу пропевати сва земља балканска, нерасипно и мукло, али полетно, снажно и озарено вером у избијање несаломљиве шибљике из старога балканског пања. Мешавине крви и менталитета; измена толиких средина код предака Момчилових – то је срећно стварање услова за даља брођења на повољном поветарцу запахнулом однекуд са наших родних гора.”
Момчилово детињство описано је убедљиво и без егзалтације. Од шетњи по околини Милановца са братом Живорадом, преко народних прича и песама које казују две његове бабе, Мика и Јелена, до „отсева сенки од кандила која су се често у кући Настасијевићевих за покојнике палила” – све је уочено и свему је у песниковом развоју дато право место. Заслуга Деврњина је такође и откриће аутобиографских елемената у приповеци „Страх”, раној прози која је настала под утицајем Едгара Алана Поа. Тема ове приче је страх од музике, повезан са страхом од смрти и нестајања. Професор др Новица Петковић, наш најбољи тумач Момчиловог стваралаштва, управо ће у приповеци „Страх” наћи једно од кључних чворишта сложене стваралачке целине писца приповедака „Из тамног вилајета”. Момчило је касније и сам свирао (флауту и виолончело), али тај језгрени страх пред „женом у белом”, описан у раној причи, остао је одређујући за његово поимање близине нагона живота и нагона смрти, Ероса и Танатоса.
И касније фазе у животној и стваралачкој еволуцији песника Деврња ће, као његов лични пријатељ, тачно уочити. Нарочито утицај француских писаца, попут Пруста и Коктоа, који су, по Настасијевићу, „свој језик наштимовали за даље изражаје”, као и чињеницу да се млади човек вратио у Србију са утиском да је култура Западне Европе већ на умору и да се на нашем родном тлу мора стварати нешто ново, смелије укорењено у то исто тле.
За наше познавање мука које је Настасијевић имао приликом слања својих порука у свет, веома је важно Деврњино сведочанство о настојањима Настасијевићевих противника (мрзитеља његовог погледа на свет и живот уопште) да онемогуће песнику продор до читалачке публике и љубитеља позоришта. Били су чести напади на Момчила због његове „нејасности”, за коју Деврња каже: „(…) Момчило није ишао за свесним стварањем поетске технике која ће онемогућити улазак у његову поезију. Напротив, свесно је само ишао за сажетошћу лирских излива. (…) Реч о Момчиловој нејасности противници Момчилови су брзо прихватили, протурали и дали јој облик ружне фаме.” Лична злонамерност критичара, којима таленат великог песника никако није пријао, јер нису могли да га сместе ни у један од општеприхваћених шаблона, наводила је аутора „Седам лирских кругова” да се повлачи у стваралачко ћутање, али не због страха, него ради још дубљег усредсређења. Био је окружен мноштвом лажних пријатеља, који су, у његовој кући, хвалили све што је у драмском облику писао, а затим чинили све што могу да написано не угледа светлост позорнице. Јер, по Деврњи, „Момчилова вера у људско добро није почивала на сазнању о страшној душевној пустоши људи који представљају наш културни живот”.
Момчило је био духовни јунак, попут Кафке (ко је, и да ли је ико од савременика хтео да разуме чиновника осигуравајућег завода који је писао „Уметника у гладовању” и „Кажњеничку колонију”?). Знајући да сведочи истину, песник је тражио путеве ка њеном објављивању. Пишући програм своје уметничке групе за часопис „Народна одбрана”, Момчило је објаснио како схвата однос национално – светско, рекавши да је „потпуна ограда од туђих утицаја исто толико штетна по један народ колико и примање свега што долази са стране, те да је од народа ка народу једина плодна веза, кад један другом пружи оно што од себе може најизворније дати и да само кроз пуно и слободно иживљавање свога духа сваки народ сарађује на стварању општечовечанских вредности”.
Међутим, група око „Народне одбране” престала је да постоји када су се у часопису променили управа и уредништво. Песник је покушао да створи једно приватно удружење, књижевну заједницу која би издавала самородна дела домаће литературе; али, због сујете неких, и тај подухват пропада, тако да је песниково повлачење у „кулу од слоноваче” у периоду писања „Магновења” и „Одјека” последица немогућности да се у београдској културној средини нешто покрене у правцу самобитних вредности. Спремајући се за писање романа „Пустињак у граду”, који је требало да има мноштво аутобиографских елемената, Настасијевић је сигурно хтео да и то нагласи.
Пред крај живота, Момчило се приближава како часопису „Хришћанска мисао”, тако и хришћанству као најузвишенијој потки људске мисли и делања. Деврња, који редовно посећује салон младог философа Димитрија Најдановића, одушевљен је Момчиловом појавом. Он младићки надахнуто пише о човеку кога је срео: „Како је само пластично дочаравао тајне нашег средњовековног сликарства означавајући оне оштре али толико живе линије наших фресака својом кошчатом руком дугих танких прстију, руком, која се у дискретно осветљеном салону причињала баш као рука неког светитеља са фреске о којој је Момчило са толико суптилног познавања говорио!” Тек у друштву младих боготражитеља окупљених око „Хришћанске мисли” Момчило се осећао као свој на своме.
У то доба, последњи пут, песник покушава да покрене чисто књижевни часопис, који би се звао „Родина”. На пут му стају „мрачне друштвене силе”, и он ће са идејом „Родине” отићи у гроб. У последњем разговору с Деврњом Момчило изговара витешке речи, речи отпора кроз трпљење: „Да, мораћемо да заузмемо према стварности одлучан и агресиван став. ТРЕБА СЕ У ЊУ ПОСТАВИТИ КАО НЕПОМИЧАН КОЛАЦ” (подвукао В. Д.).
Умирање Момчилово је описано као узвишени растанак са светом човека који је узвишено живео. („Сопствену смрт, о Боже, сваком дај | мрење што ниче из оног живота | где му се љубав збивала, и сјај, | и смисао, и беда, и страхота”, певао је Рилке у „Часловцу”.) Напуштајући кал сплетки и „лова уловљених”, песник рече: „Сасвим изађох из блата.” Блато је остало, а Момчило се винуо тамо, „на звезду” („Госпи”).
Посмртна маска његова изгледала је хамлетовски: „А смрт је лепо лице Момчилово учинила веома загонетним. На високом и умном челу Момчиловом није било ниједне сенке ојађености због живота који је провео међу људима. Његова коса, која му је за живота чинила црте лица тако маркантним, описивала је око Момчилове главе лук који се под титрањем пламичка са воштанице причињао као ауреола. Лепе руке Момчилове, које су његовим разговорима финим и живим покретима давале ону пластичност, смирено су и у знаку крста почивале на грудима. Ковчег је био сав у цвећу.”
Деврња је, одмах после смрти песникове, скупа са Станиславом Винавером, приступио припремању и издавању покојникових сабраних дела. Овај племенити посао обављен је успешно, и сви који су, после Другог светског рата (а Момчило је, као „реакционаран писац” био забрањен до почетка шездесетих) радили на објављивању његових песама и прозе посезали су за овим издањем. Нико у Србији, међутим, није смео да општи са Деврњом који је живео у Америци, и ко зна колико је и каквих још података могао да саопшти о покојном песнику и његовом делу. Али спомен је остао, као што су остали и Јаноухови „Разговори са Кафком”. И тај спомен није само спомен песнику „Госпе”, него и његовом верном младом пријатељу, Милутину Деврњи, који је написао „Биографију М. Настасијевића”.
Деврња као књижевни критичар
Деврња је у круговима хришћанске интелектуалне елите пре Другог светског рата сигурно био најбољи и најозбиљнији књижевни критичар. Умео је непогрешиво да процени вредност и објави је свету. Довољно је да погледамо неколико његових осврта, па да схватимо да је Деврњин укус естетски васпитан и савршено прилагођен циљу критичког читања. Ево примера.
Појављује се Исидорина „Кроника паланачког гробља”. У „Хришћанској мисли” 5–5, 1940. Деврња уочава: „Госпођа Секулић је сва у проблемима. Њена књига је обиље, гозба за мисаоно понирање у нити људског трајања. (…) Литерарни метод госпође Секулић разоткрива љуску живота неоштрим аналитичким ножем натурализма без самилости за предмет анализе.” Деврња је уочио да је хроничарско приповедање Исидоре Секулић нешто сасвим ново у нас, и да је у питању метафизички симболизам који се служи реалистичком грађом. Од „књиге мртвих” Исидора Секулић прави „књигу живих”, сликајући своју Војводину и постављајући питање зашто школовани и даровити изумиру у другом-трећем поколењу. Исидора Секулић није на то питање одговарала упрошћеним ставом о биолошкој дегенерацији, него тражењем духовно-моралних узрока. Сви, и богати и сиромаси, јесу метафизички убожјаци којима предстоји сусрет с гробљем, тихим пристаништем по коме играју сенке. У „Кроници” се води борба између Бога и времена, за људску душу.
Деврња је уочио и самородног приповедача Исака Самоковлију, сликара јеврејског живота у Босни. Поштовао је пре свега то што је млади писац са своје прозе скинуо туђинске „златне обруче” и пришао нашој стварности онаквој каква јесте. Лирски реализам босанског приповедача остварује главни циљ, за који је Деврња веровао да му савремена књижевност мора стремити – „трагати за људима који још осећају мирис земље у себи и око себе, чују њено заиграно пулсирање и топло подрхтавање; бележити њихово трајање и њиховом непосредношћу, неразбијеношћу и целосношћу лечити савременог човека” (Студентске новине 29/1936). Деврња истиче: „Јевреји у Босни добили су са Самоковлијом писца који се цео предао сликању њихове судбине. Али су Јевреји из Самоковлијиних приповедака они Јевреји који голотују и гладују као и сва остала босанска фукара. Изразите црте јеврејског карактера и кроз ове најбедније представнике Самоковлија је уочио. Шта више, понекад је са мајестријом сенчио оно што сваком Јеврејину, био он босански тенећенџија или евро-американски мултимилионер, даје расно обележје. Са дирљивом уверљивошћу предао је Самоковлија њихову оданост Јахвеу, Господу Цеваоту, осећање припадности своме народу и дубоку приврженост отачком култу и предању.” Управо те особине: веру у Бога, родољубље и предањску укорењеност Деврња је нарочито ценио.
Он је такође непогрешиво бележио долазак нових талената. Када се појавила Ћопићева збирка прича „Под Грмечом”, Деврња је у „Смени” (4/1938) обавестио читалаштво: „Ћопић је веома млад човек, али га прва књига приказује као зрелог новелисту и као таленат чије могућности – већ овом књигом очигледно потврђене – треба тек да даду своју пуну меру. Мислимо да је појава приповедача Ћопића у нашој савременој књижевности изузетна и да од њега треба очекивати много. (…) Ћопић је несумњиво реалистички писац. Али тај реализам није жртвован уобичајеном фоторепортерском бележењу стварности. (…) Његова реченица је широка, пуна даха, природна. Језик је изворан и свеж, откидан готово са усана сељака који се врзмају по читавој Ћопићевој књизи. (…) Мислимо да је ту главна снага Ћопићева, да уметнички квалитет његове ванредне прозе проистиче из његове дубоке обдарености да дубоко проникне и верно изрази основе човековог бића, једнаке и код оне браће испод Грмеча као и код ове што газе нашу престону калдрму.”
У „Хришћанској мисли” број 5 за 1938. годину Деврња поздравља излазак Винаверових „Живих оквира”, и проглашава их за освежење на нашој уморној литерарној сцени. Јер, „после толико туробних књижевних доживљаја, најзад се опет завијорио барјак слатке старе литерарне омађијаности”. Винавер, мајстор језика и стила, скупа с Настасијевићем, открива нове језичке могућности, обнавља путопис и есеј, представља врхунског интелектуалца – ерудиту који „чаробњачки додирује проблеме чудотворним штапићем, не улазећи у њихову дубину, али правећи раскошни ватромет духа и духовитости. А то је, сматра Деврња, у суморно доба идеологизације литературе, више но потребно.
Код новијих песама Десанке Максимовић, о којима пише у „Српском гласу” (1/1939), Деврња критикује извесне противуречности. Десанка, наиме, велича прошлост свог народа, устанак Срба против Турака („Устаници”), али, сасвим у складу са комунистичким, народнофронташким пацифизмом, у песми „Будућим војницима”, она поручује младићима да у доба машинизоване цивилизације не вреди ратовати, јер побеђује техника. Деврња поставља логично питање: „Ако су већ ваљевски кнезови, у одбрану народне и своје слободе, ‘голоруки, са мотикама и кукама, устајали против царевина’ са малом надом на успех, зашто не би њихови потомци, који су, као и они, ‘изорани из крвљу топљених поља’ могли да бране тако стицану слободу и поред свести да ће прса истурати тенковима и авионима и да ће им ране бити гојне а не ‘чисте као злато’”? Деврња опомиње да новија поезија Десанке Максимовић иде ка једном демагошком циљу, сличном циљу социјалних писаца, а да то није пут којим лирика сме и може да иде. Опрашта јој ако су дефетистичке поруке израз неспоразума, али нема нимало разумевања за песникињу ако су јој стихови пропаганда кукавичлука, обавезно присутна у левичарским круговима пре Другог светског рата. То јест: „Ако у основи оваквог поетског надахнућа лежи жеља за постизањем негативног утиска код оних који своју слободу треба можда и опет голоруки да бране, и ако се жели да се њихова жртва омаловажи, онда таква поезија постаје одвратна и – одговорна пред даљом судбином једног народа.”
Бележио је наш критичар и појаве књига Хамзе Хума, стихова философа Бранислава Петронијевића, које, иако нису нарочито успеле, ипак заслужују већу пажњу од лирике „инспирисане дугим и чађавим димњацима и дречавим сиренама”; пратио је оснивање нових библиотека, писао о цени књига и куповној моћи становништва, уочавао рад др Павла Јевтића на представљању староиндијске културе у нас. Свестран и обавештен, Деврња је чинио част свим часописима у којима сарађује. Његове прве оцене о значају и каквоти савремених му дела нису изгубиле ништа од своје истинитости и време их је само потврдило.
Када се појавила књига Владимира Велмар-Јанковића „Поглед с Калемегдана”, Деврња је написао приказ овог есеја у часопису „Хришћанска мисао” (1–4, 1938). У њему је истакао да је дело које читалац има у рукама први озбиљан домаћи покушај историософије, која има за циљ да појми „нашег човека и народ у вековној тежњи да се у историји обележи као достојан остваривач своје слободе и свог права на индивидуално-народни опстанак међу другима”.
Велмар-Јанковић је уочио да Срби његовог времена живе у добу „прелазништва” (данас би се рекло: транзиције). Прелази се са традиционалне српске културе у област туђинштине. Дешава се „напуштање темеља од предака чврсто постављених и срљање у туђе експерименте” (Деврња). По Деврњи, „Поглед с Калемегдана” истиче „цео комплекс основа народног живота”, за које Велмар-Јанковић каже да су: „Хришћанство кроз православље, светосавска народна црква, патријархално-јуначко схватање живота, поштовање предака и идеја старе српске државе, човештво садржано у народној песми и осталом усменом предању, сачувано у породици и сељачком дому, однеговано народним језиком.”
Први темељ нашег народног живота је Црква, за коју Деврња вели: „Ако је та црква проповедала трпљење, она је још чешће указивала на пример свога оснивача, ‘проповедника живота кроз смрт’, челичећи народну снагу против посусталости и склоности за коначно неодупирање покору који га је уништавао.” Прошлост нам је била светла, али садашњост, „прелазништво”, довело нас је до стварања једног новог „антрополошког типа” (Берђајев), човека који је, како каже Велмар-Јанковић, кадар да буде „и јунак и полтрон, јак и слаб, револуционар и циник, заинтересован и скептик, Србин и гад, Југословен и колонијална наказа”.
Деврња је „Поглед с Калемегдана” оценио као „искрено залагање за изградњу аутохтоног облика свеукупног живота нашег народа, облика који је у резултатима наше пређашње културе добио сјајне потврде”. И та оцена је остала до данас.
Улога социјалне литературе
Деврња је један од људи који су најбоље осетили интелектуално-моралну кризу нашег друштва што је довела до популарности марксистичких идеолошких погледа и социјалне литературе у друштву Краљевине Југославије. Аналитичар без премца, млади хришћанин није непретресеном оставио ниједну област живота која се одразила у растројству умова и срца и утопистичком заносу, надасве младих, пре Другог светског рата.
Марксизам је, пре свега, туђинштина. Он је у својим идејним претхођењима у Србији такође био туђинштина, погрешно поимање и још погрешнија примена туђих идеја. Пишући поводом „Књиге о Скерлићу” Вукосаве Милојевић („Хришћанска мисао” 1–4/1938), Деврња је уочио да ће „Скерлић моћи једнога дана – кад се о њему буде говорило без много обзира – да послужи као класичан пример како наше крупне народне обдарености могу да изгубе од своје истинске вредности када сопствену снагу безрезервно и некритички унесу у проблематичне духовне експерименте покушане по туђим стварностима”.
Задржимо се за трен на врхунским Деврњиним описима левичарских књижевних вечери, на којима је врбована необавештена омладина. У „Хришћанској мисли” (2/1936) под насловом „Књижевно-уметничко вече у Земуну”, појављује се Деврњин извештај са скупа на Пољопривредно-шумарском факултету (29. 2. 1936), на коме су учествовали кључни бардови „левог” Београда: од Велибора Глигорића до Радована Зоговића. Прво што Деврња уочава је да скупу присуствују „млађа налицкана, напудрана и брижно негована господа”, изнад чијих глава лебди народнофронташка латинична парола: „Слобода, мир, напредак!” Поред неколицине, „напредних” Јевреја, студената исколачених очију и „вечерашњих лумена”, преде којима се сви „клањају до пода”, Деврња уочава и „урнебесно аплаудирање Београђана” и „напето ишчекивање Земунаца”. Многи као да верују да ће ово вече бити извор побуне која ће се одмах излити у реке „слободе, мира и напретка”.
Прво наступа „Велики Мештар” Глигорић, који, „са седам хиљадарки месечних прихода у џепу, са меком, ондулираном косицом, нежан, фини, са црвеном краватом,” понавља фразе: „беда, мали човек, паупер, пролетер, потлачени, експлоатисани, гладни.” После салве аплауза, Глигорић седа на своје (почасно) место и „сенка сумора прелета по мудром његовом челу”. Младићка иронија је увек оштра: Глигорић, сматра Деврња, вероватно размишља о томе ко би у „Политици” могао да пише о његовом вечерашњем успеху. Из пристојности, сам то неће урадити, иако је сигуран да би о самом себи управо писао најлепше сам он, Глигорић. Наступ Душана Матића, иако „пролетерски” (он чита своје и песме Александра Вуча; у то време, двојица бивших надреалиста прешла су на позиције „чисте” социјалне литературе), ипак има у себи нешто од „малограђанске сиреалистичке навике” да се буде „супериоран над овом реалношћу”, због чега се заузима кориолановска поза. Матић пева о пословима шваље, праље, раднице и проститутке, о „гаћама, мрљама на гаћама, чађи, пепелу, гару”, итд.
Излази и Кулунџић, „пресавијен као да је у стомачном грчу”, „режисерски продорног” и крештавог гласа. Колунџић чита једну пропагандистичку причу о томе како се индустријалац Брдарић, чија је ћерка покушала да се убије, у санаторијуму (где се лечи глађу) среће са гладним и изнемоглим радником Мрклошићем (због кога је Брдарићева кћи покушала самоубиство). И ево суштине приче: „Обојица су гладни. У једном тренутку, већ када то затреба, осветлиће месец Брдарићев измучени лик. Он је у агонији. Он умире од глади. Мрклошић исто. Мрклошић се освешћује на запомагање Брдарића. Он се некако довуче до његове постеље. Он заборавља себе на умору, он би хтео да помогне Брдарићу, он му је све опростио, о, како је велико срце Мрклошића!, он је радник, зар он може да не буде добар, и тако у загрљају гладни обојица умиру.”
Неки Боглић рецитује песму о историји Балкана у којој је текла само „крв, крв, крв”, а затим наступа Јован Поповић (који ће касније написати причу „Пинки је видео Тита”). Његов наступ праћен је повицима и неразумевањем. Неко, при помену фашистичке опасности која је на путу према „јединој отаџбини радника на свету”, виче: „Доле фашизам”, а други: „Ућуткајмо провокаторе.” Поповић је, по Деврњи, ипак једини озбиљан изданак социјалне литературе, који уме да цени све вредности оне „преживеле”, „грађанске”, уметности речи, и коме, иако то мора да трпи због неопходности „повољног тла за свој утицај”, ипак сметају они из публике, углавном „обезбеђена, богата и бонвиванска београдска размажена дечурлија”, пуна „болесних, патолошких и рушилачких стремљења”. Затим рецитује и Радован Зоговић, не без талента, да би се, у тренутку наступа Вучковића, атмосфера у сали усијала до максимума. Вучковић диригује рецитативним хором који изводи две-три песме у полумраку: „У публици тајац. Једина сијалица баца неупадљиво косу светлост по коси протагониста. Као да нека небесна светлост озарава озго заточнике новога света. Слушаоница не дише. Транс је достигао кулминацију. Сада ће откровење.”
Довољно је, међутим, да публика изађе из сале и да сав тај занос прође. Јер: „Препуна сала се празни. Ведри, са кисело у грчу развученим уснама, гурају се људи на ваздух. Сав њихов чисто физиолошки занос престаје још на прагу дворане. Ван ових скупова и ван ових дворана, поприме ова господа сасвим један нов лик и живе својим строго одређеним и сталним начином живота.” А Земунци, стари Земунци, знају откуд та конспиративна атмосфера на оваквим сусретима, знају да није реч ни о каквом „дубоком културном доживљају”, како је вече било најављивано, као што знају „зашто су тако потребне университетске слободе и слободне университетске дворане баш оним студентима који су тако одушевљени једном незапамћеном по терору диктатуром над једним огромним народом” (то јест, студентима који кличу диктатури у Совјетији).
Деврња је на време схватио куда води комунистички занос бестидне и развраћене буржоаске деце, тих „комсалонаца” о којима је у „Идејама” сјајно писао Милош Црњански; призивајући њихово најстроже кажњавање. (Сетимо се речи Црњанског: „Богаташка деца – а увек је главна црта богаташке деце била да воле да се играју мангупа – (већином им то успе доживотно) некажњено се у нас играју ‘комуниста’. То је главна црта нашег варошког и литерарног марксизма. (…) Онако исто као што су се играли мангупа, играју се комунизма под заштитом својих тата, тетака и стрина. Други младићи, инфицирани од марксизма, труну по затворима, а они се несметано играју са својим играчкама. (…) Да је до нас, ми би прогледали кроз прсте сиромаху који се у својој немаштини и патњи хвата као дављеник сламке комунизма, али би овим салонским комунистима судили без милости, у име саблазни и стида, и несреће сиротиње, радника и сељака.”) Деврња је знао да ће занос комсалонаца довести до крвавих грчева српског народа, до револуционарног лудила које може да иде само у једном правцу: у правцу зацарења совјетског система, бољшевичке тираније. Они, ти комсалонци, једном ће згазити саме раднике, и постати њихови зли господари. Ево Деврњиног, наравно неуслишеног, упозорења: „(…) Питам се да ли ово болесно, магличасто објективирање ужасне рушилачке свести дегенерисане, размажене и у изобиљу разједене београдске господе неће једном у мору крви прогутати баш оне над којима они данас онако намештено и хипокризијски цмиздре, а којима ће, кад уклоне друге, сличне себи, сести на грбачу са већ пројављеном безобзирношћу, бруталношћу и неизрецивом свирепошћу?”
У свом чланку „Како се у Београду врбује необавештена омладина за марксизам” (Хришћанска мисао” 7–8, 1936) Деврња открива још један начин комунистичке пропаганде међу омладином – позивање на сарадњу у новим, „омладинским часописима”. И на једном таквом састанку, на коме је неуморни Деврња био, могли су се приметити „познати београдски студенти – марксисти, који су, обучени у црвене кошуље, женске у црвене хаљине, свратили пажњу осталих на себе. Својим безобзирним понашањем: пушењем, лармањем, довикивањем и глупим пошалицама они су остварили у сали онај познати штимунг марксистичких састанака”. Деврња је на том састанку (на коме учествује и каснији партизански борац, а тада само млади и занесени комуниста, Танасије Младеновић), покушао да сазна од сазивача скупа каква је њихова идеолошка оријентација, позивајући их да се о томе изјасне недвосмислено. Сазивачи су покушали да ово питање прећуте, а Деврњи је било јасно ко је ту скупа: један масон (др Милош Савковић), један Јеврејин – комуниста (Аврам Амар) и наш млади револуционар (већ поменути Танасије Младеновић). Покушали су да спрече Деврњу у разобличавању скупа, па га је неки господин питао којој организацији припада. Кад је чуо да је теолог, иронично се насмејао. Да би спречили да буду изведени на чистац, организатори су, не отворивши кључне тачке дневног реда, прекинули седницу. Шта је био прави циљ скупа? Деврња је недвосмислен: „Сазивачи су – маскирајући се пред омладином, парадирајући са извешталим триком о демократском расположењу народнофронташке омладине и ‘напредног’ антифашистичког фронта (као да нису сваком мислећем човеку данашњице познате терористичке аспирације и фашистичког и комунистичког облика владавине) – рачунали на одзив омладине, због учмалости културног живота у Београду – за време ових летњих месеци – а и на њену идеолошку необавештеност. Предвиђало се да ће се сва присутна омладина претплатити на лист, обавезати се сваки присутан омладинац на проналажење још најмање пет претплатника омладинаца и на заузимање око даљег ширења тог листа међу омладином.” Деврња уочава да би тако марксистичка пропаганда постигла свој циљ: млади би се, као и увек кад су млади у питању, занимали за једну забрањену идеологију (сласт „забрањеног воћа”), веровали да је комунистичка борба – борба за слободу (а ко од младих не воли слободу?), док би лист финансирали за револуцију заинтересовани капиталистички кругови.
Деврња је на крају изразио уверење да би акције младих интелектуалаца национално и хришћански оријентисаних могле да помогну да марксистички пропагандисти не успеју у својим покушајима обмањивања наивне омладине, жељне акције и слободољубиве. Јер нашем необавештеном свету се за срце лако лепе „надуване, надринапредне и сентименталне крилатице”.
Колико су била дубока Деврњина прозрења, види се после свега што смо преживели. Комсалонци су постали сурови извршитељи револуционарне правде: од пропалих студената (типа Ђиласа) до надреалиста (типа Коче Поповића). Комсалонци су наше великане проглашавали мртвим песницима (Марко Ристић о Дучићу, Растку Петровићу и Црњанском). Деца комсалонаца и „леве господе” (типа Милана Богдановића) наставила су њихов србомрзачки посао (Богдан Богдановић). Атмосфера на данашњим левичарским скуповима пуна је исте, предратне хистерије (на све стране им се привиђају „образовци”, „јустиновци”, „милетићевци”, „николајевци”, „љотићевци”, „клерофашисти”, „четничке читанке”, „поражене снаге”, итд. и сл.). И исте паре, које су пре рата финансирале марксистичке журнале, сад финансирају „Време”, „Данас”, „Републику”, „Зарез” и сличне издавачке подухвате. (Наравно, не заборавимо и славну „слободарску” кућу B92.) Но клатно је сада на другој страни… Левичари имају власт, али велики део младих, свесних и савесних, непродатих младих, зна шта значи дучићевска вера у Бога и Српство. И та вера ће победити, упркос свему. Томе се надао и Деврња.
Напади на светосавље
Уочи Другог светског рата међу Србима било је много оних који су своје „еуропејство” доказивали мржњом према српском духовном предању и светосавском хришћанству. Њих је Деврња такође запажао и о њима писао, упозоравајући јавност на издају маскирану у „космополитизам”. Занимљиво је рећи да су нападачи на светосавље „столовали” у Загребу, и да им је њихово српско порекло пред непријатељима Српства давало још већи „морални легитимитет” да говоре и пишу оно о чему су говорили и писали.
У другом броју „Хришћанске мисли” за 1935. Деврња је анализирао писање Саве М. Штедимлије о светом Сави. Овај идеолог усташке „Црвене Хрватске” објавио је текст у загребачкој „Новој Европи” под насловом „Свети Сава, светитељ или државник?” Штедимлија, иако „левичар”, у „Новој Европи” (коју је Крлежа нападао) пише само зато да би остварио „лични престиж и личну афирмацију” и додворио се својим домаћинима, Загрепчанима. Штедимлијина теза била је да се свети Сава од 17 године домогавао власти. Пошто су старија његова браћа световну власт већ имала, Растко је отишао на Свету Гору да би преко Цркве остварио политичке циљеве. Да је био заинтересован за духовност, свети Сава би се окренуо римокатолицизму, који је много спиритуалнији од православља; али он се интересовао за моћ политичку, и зато се определио за Атос. Штедимлија истиче да је „Савино светитељство илузорно, а црквеност измишљена”.
Деврња истиче да је Штедимлија себе пресликао у „светог Саву”, јер „тврдити да је један седамнаестогодишњи младић у XII веку имао оне зреле, мужанске државничке планове, да је у том добу био толико ‘ташт’ да је одбегао у Свету Гору (без знања и наговора родитељског) само ради спровођења својих сујетних циљева – више је него злонамерно. Мотиви за бекство у подвиг, у Свету Гору, једног царевића у 17 години, могли су бити и јесу само религијски, хришћански, црквени. То је незаобилазна психолошка чињеница”. Штедимлијино залагање за секуларизацију светог Саве само је последица двовековног покушаја да се „раскалуђери највећи православни монах на Балкану. Време је да се данас ова тежња сагледа и да се овој безочној, безобзирној фалсификацији стане на пут”. Јер бекство светог Саве у Свету Гору, лишено сваког политичког мотива, постало је основа целокупне српске историје, засноване на стремљењу ка Христу.
Други напад на Цркву који је Деврња коментарисао припадао је Милану Ћурчину, уреднику „Нове Европе”. О њему је млади аналитичар писао у „Хришћанској мисли” 9–10/1937. Ћурчин је напао владику Николаја и Цркву која је одбила да поздрави конкордат државе с Ватиканом, па је због тога организовала уличне демонстрације. Ћурчин је „пљунуо у образ неуког српског попа”, јер се, као пречански сноб, окренуо „хиљадугодишњој култури” Хрвата. Сместивши се у Загреб, Ћурчин пљује све што је српско: „Његов став похрваћеног Србина више је него одвратан. Потурице је народ више презирао од Турака.” А Ћурчин је још у младости, у трговини свог оца, научио како се треба клањати онима који имају пара, онима који купују. Јер „кроз живот се може боговски проћи само под условом да ти реверанси буду сјајно извођени пред још дубљим џеповима оних који долазе у радњу”. Трговачки је метод Ћурчинов: наплатити и још узети бакшиш…
Сусрет са Берђајевим
Тек што је утекао из Титове Југославије, Милутин Деврња је похитао да се у Паризу сретне са Николајем Берђајевим, руским философом који је умногоме обликовао млада поколења хришћанских умова Србије пре Другог светског рата. Око Деврње је био „град светлости” опустошен последицама Хитлерових освајања, бивша џунгла кроз коју су људи хитали у потрази за свагдашњим хлебом. Није то био онај бучни, дречави, предратни Париз боема и скитница у потрази за бодлеровским сплином, Париз левичара и надреалистичке револуције снова. Био је то Париз уморан и разочаран, сведен на борбу за голи опстанак.
Али предавање Николаја Берђајева, посвећено „противречјима марксизма”, ипак је окупило много слушалаца, углавном млађих људи који се нису мирили с веком у коме живе. Међу њима се нашао и бивши уредник „Хришћанске мисли”, који је чуо да је Берђајев постао просовјетски оријентисан, што му је потврдила и чињеница да је један левичарски лист, „Руске новости”, објавио вест о његовом предавању. Деврња је морао да лично провери да ли је један такав ум, који је својим књигама „васпитао европске духове у антимарксистичком хришћанском ставу” дошао дотле да себи окрене леђа.
Зато је Деврња, после предавања старог философа, који је већ одавно зашао у сен предсмртног чекања, морао да оде и да га лично посети. И запањио се кад је схватио да је он први од толико Срба који су живели у Паризу који се лицем у лице среће с писцем „Философије неједнакости” и „Новог средњовековља”. Берђајев је два сата слушао причу о судбини Србије под Титовом тиранијом, и показивао велику пажњу и саучешће. Деврњи се чинило као да већ годинама гледа лик тог човека, за који су представници „немарксистичке интелигенције” његовог нараштаја имали много љубави и поштовања. Зато млади Србин не сумња у руског мислиоца као у издајника сопствених идеала. Берђајев је можда мало попустио према совјетском систему, верујући да ће се исти преобразити. Али то је исти онај витез који зна да су „капитализам и комунизам два пута ка истом бездану” (Игор Шафаревич). Јер, по Деврњи, „Берђајев је хтео свет изграђен на истинским начелима хришћанства. Свет далек сваком угњетавању човека, било то угњетавање с једне стране у тоталитарним системима, комунизму и нацифашизму, или, с друге стране, у капитализму”. Међутим, Деврња зна да је и сама помисао да ће комунизам допустити руском народу слободан развој – заблуда. Стаљин је само искористио православље и руско родољубље за остварење војне победе против Хитлера; али угњетавање се наставља, и трајаће све док буде комунизма, што је и млади Србин осетио кад се из немачког ропства вратио у Титов Београд.
Деврња ће се уверити да се Берђајев симпатијама окренуо Московској патријаршији, која се налази под Стаљиновим игом. Није сасвим сигуран да ли руски философ искрено мисли на тај, нови начин, али је био сигуран да је, ако искрено мисли, у заблуди.
Запањен чињеницом да је он први Србин који Берђајева посећује, Деврња бележи речи које би нам, само ако то хоћемо, могле бити опомена: „Кога све наши људи у својим сваковрсним лутањима по овом Паризу пре рата нису обилазили? Сви ти наши људи по Паризу били су представници културтрегерства код нас и у ондашња времена живели су друкчије од нас емиграната. Великог Берђајева, човека који и данас представља највишу част словенства, нико од мојих сународника, у добра наша времена, није потражио. Стидео сам се, и пред њим и пред собом, што сам, као први Србин, отворио врата Берђајева тек онда, када се мој народ нашао у својој најтежој историјској невољи. Али Берђајев то није осетио. Он је за трагедију нашег народа показао толико интересовање баш као да је са нама у свакодневном разговору био и делио најприсније наше срећне дане годинама…”
Записавши своје мишљење и о „драгом лику” Берђајева, и о предратним српским културтрегерима, Деврња завршава свој запис који, на известан начин, представља тачку на „Ј” његовог раног стваралаштва. Овај „витез вере” (Кјеркегор) наставиће своју борбу све док га Господ његових отаца, светог Саве и светог кнеза Лазара, не позове Себи. И тој борби ми се данас, с најдубљим поштовањем, клањамо; и ту борбу данас настављамо, по мери својих сила.
2003
