МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Све куд видиш Србиново све је метох, све је завет… (По Световасилијевском сабору у Никшићу)

(Михаило Меденица) Фото: in4s.net

Стужило се врх Требјеса
црња вална црну стиже,
звери своде попарале
ал је Господ понајближе.
Узалуду јарост вали
и потоци клетог беса,
шта је Србин до вековник
кад се држи за небеса.
Силно море, силне барке,
све ленгери од распећа,
воштанице неугасне
силна мука- силна срећа.
Свети оче Василије,
недостојан твојег мира,
ево кајан пред ћивотом
дарујем ти манастира…
Бестелесан и без гласа,
сав у сузи и трептању
грешан носим себе грешног
у вечноме постојању.
Дивно ли је постојати
зарад трена од вечности,
лахор бити у крошњама,
својем праху, својој кости.
Вечно ли си српство мило,
архангелска шаренице,
ћивот целе васељене,
удовице- невестице…
Куд бих да ми крста није,
покајања и причести,
куд бих, Свети Василије,
за живота се вазнести…
Устави се црна сило
мртвих душа- мртви вали,
не сили се дављениче
распећима на обали…
Не сили се на Србина
принца рита и порфире,
ти на плећа себе носиш
а он своје манастире.
Устави се црна сило,
палих људи жива авет,
све куд видиш Србиново
све је метох, све је завет!