СУОЧАВАЊЕ СА ГРАНИЦАМА: Лозничанин Бранко Станојевић добитник награде на 11. Арте лагуна прајсу у Венецији

Лозничанин, архитекта Бранко Станојевић, остварио је велики успех освојивши са својим радом ,,Граница’’ прву награду у категорији ,,Ленд арт’’ на 11. Арте лагуна прајсу у Венецији који је окупио 125 финалиста из 41 земље. Њему и његовој колегиници, коауторки, Милени Страхиновић награда је уручена крајем марта на изложби радова финалиста у свим категоријама у Венецијанском ,,Арсеналу’’. Уз Бранка и Милену у суперфиналу нашло се још девет аутора из Кине , САД, Италије, Француске, Шпаније, Перуа, и Јужне Кореје, али је жири састављен од еминентних уметника и кустоса свестких музеја и галерија ,,Границу’’ оценио као рад који не губи вредност.

– Поклопили су се актуелност времена у којем се налази Европа и тематизација рата. Овај рад као да је предвидео и мигрантску кризу
и проблеме са границама, Украјину, Крим, Косово… Пошто се бави питањем граница и њихових промена, шта је пре, између, после…

Жири је то уочио и вредновао. То питање је све актуелније и суштинско је за данашњу Европу. Рад има естетску вредност, али и по хоризонтали и по вертикали бави се дубоко политичким питањем простора у којем се налазимо. Он је личан и у тој искрености постао је колективан, зато је вреднован на светском нивоу. Време је да се уметници баве местом и контекстом где су одрасли. Ми имамо потенцијал да разумемо наш простор и да га пренесемо другима. Они су се пронашли у нашој југословенској кризи и преко тога су вредновали проблеме које Европа сада има, а које је Југославија имала некада. Рад је споменик граница који доводи до питања шта је граница. У тој пуноћи и парадоксу прекида налази се његова снага, каже Станојевић.

Историчарка Олга Манојловић Пинтар каже да се посматрачу после Станојевићеве интервенције чини да је мост преполовљен, да је из њега исечен централни део.

– Сенка на реци је, међутим, непрекинута- целовита и управо она кључно интригира. Тек променом угла посматрања постаје јасно да се ради о својеврсној интерполацији, да је мост и даље јединствен, те да утисак недовршености, или уништености, заправо пружа огледало постављено на средини моста. Пред посматрачем је, дакле, оптичка варка, илузија коју производи огледало рефлектујући небо и реку. Поделе су у оку посматрача, као што је и целина у његовој свести – објашњава Пинтарева.

Бранко и Милена нису знали да су добитници награде до проглашења на самој изложби у простору ,,Арсенала’’ коју посети око педесет хиљада људи. Одмах по настанку, ,,Граница’’ 2014. године на Београдском салону архитектуре добија награду за најбољи рад у категорији ,,Експеримент и истраживање’’ , прошле године на Бијеналу архитектуре у Темишвару награду у категорији архитектонске визије, а сада и у Венецији. Пуноћа овог рада види се управо по разноврсности категорија кроз које је прешао пут од архитектуре до визионарства и уметности. Рад не покреће само питање политичких, већ и менталних граница, граница личне одговорности сваког појединца.

– Његова поента је лична одговорност сваког човека, било које нације. Прекинути мост није питање национализма и између кога је прекинут него личне одговорности, да се сви погледамо у огледало и да се суочимо са питањем докле су наше границе – објашњава Страхиновићева.

Када један рад ниже овакве успехе, намеће се и питање његове реализације. ,,Граница’’ није само рад за изложбе, већ споменик који би требало да се нађе на Шепачком мосту.

Постављен као огледало на средини моста изнад реке, између две државе, минималистичан је у форми, али сложен у свом садржају.

На први поглед мост би деловао прекинут што би довело до јаког визуелног и још јачег менталног ефекта код посматрача подстакавши тако обнову људских вредности кроз нове емоционалне слике које користе двосмисленост такве инсталације.

Постојали су покушаји да се рад оствари и то није наишло на отпор, али јесте на тишину.

– Људи то тешко прихватају. Лакше је објаснити свету него нашим људима зашто је то битно. Олга Манојловић Пинтар, која се, иначе, бави археологијом споменика, дала ми је велики комплимент рекавши да, ако би се ,,Граница’’ урадила, била би најзначајнији споменик у новијој српској историји. ,,Граница’’ има критички потенцијал и баш због тога што критикује све и тражи личну одговорност у поступку наше тежње да се направи доживљава ту тишину јер су овде сви прозвани па и сами аутори пре свих – каже Станојевић.

Споменик Момчилу Гаврићу

Станојевић у контексту времена архитектуре пре намене простора, има изузетно занимљиву замисао како решити споменик најмлађем ратнику Великог рата Момчилу Гаврићу.

– Сматрам да је бесмислено правити скулптуру јер та естетика канонизује лик, а не дело. Људи који је гледају подсећају се само њега. Предложио сам да један од ,,Вискозиних,, димњака постане споменик Момчилу Гаврићу као највиши архитектонски елемент града најмлађем и најмањем војнику Првог светског рата. Да се осветли и буде симбол. Он би постао видиковац Момчила Гаврића и не би више био димњак пропале фабрике, а док се лифтом пење ка врху могао би се схватити однос великих и малих – каже Станојевић.

Тагови: Бранко Станојевић