СТВАРАЛАЧКИ ПОТРЕС – О пјесништву Савве Радулович

Савва Радулович

На самом почетку пјесник и нема своје ријечи ни свог пута. Поред свих ријечи које чује, он нема своју ријеч и нема ни свoје мјесто у свијету. Нико је и ничији је, таква
су пјесникова осјећања на почетку пута. Има само своје дрхтање и свој могући унутрашњи потрес, који осјећа да га може разнијети. То је прва мобилност и праг
пјесничког живота. Дакле, на почетку, пјесник је нико и нигдје, и још више – ничији! И поред свегашто има, поред пријатеља, познаника, па чак и литературе, он истински не припада ником и ничему. Међутим, он истински осјећа да није нико, него неко сакривен од себе самог. У себи самом! Пјесник се истински буди и рађа и налази мјесто – сопственом експлозијом. Нема друге! Нема друге, јер је саткан као нико други, дубоко различит иако сличан свима. Та дубинска различитост у њему мора да експлодира, да би се открио његов непоновљиви лик и биће које се не може другачије отворити него том експлозијом, која је, наравно, разорна, али истовремено и стваралачка. Ко срећно прође кроз тај потрес, он постаје пјесник. Кроз тај потрес, задобијаријеч да изрази то што му се десило. Унутрашњим открићем домогао се свог темеља, свог ослонца, у овом и оном свијету. Дошао је до изворишта сопствене личноси, а тиме до унутрашње обнављајуће моћи, и моћи да на свој начин упошљава језик. Да на свој начин живи са језиком. Тј. да сопствене егзитенцијалне експлозије, или егзистенцијалне дотоке, претвара у свој новоосмишљени пјеснички језик. Потрес је управо зато што је човјек, посебно пјесник, тако јединствено, издвојено и непоновљиво биће, које мора да се повеже са нечим што је дубоко и универзално. Пјесничка срећа је управо у томе што се појединац кроз ту егзистенцијалну експлозију повезује са нечим што је универзално, утемељујуће, обнављајуће и ослобађајуће. Дакле, отварати уста сопственом чуду, сопственом постојању, сопственој сили, напуњеној жудњом за животом, слободом, жудњом за сусретом – основни је смисао пјесниковог живота, који тим стиче унутрашњи покретач који ће убудуће да га води и обнавља. Путник тог пута говори себи – хоћу да будем онакав како ме творац и промислитељ замислио! Стваралаштво је непосредни начин успотављања те везе саТворцем. Тим путем и Творац, постаје саприсутан у човјековом стваралаштву. На овој тачки, пјесник, отвара своје извориште, из кога се рађа његов језик, његов пут и његова пјесничка судбина. Он сада добија и другу тачку ослонца, а то је читалац или, слушалац. Он није више сам, и није више нико, он је родитељ својих ријечи, које су се поново кроз њега родиле, и које више нијесу само његова својина, његов дар.

И језик исто тако воли обнављање и рађање и препорађање, ко што воли и човјек. Језик највише воли да се обнавља кроз пјеснички језик, јер тада се обнавља из свог коријена, и из свог срца, што читлац одмах осјети и прими у своје биће. У рукопису новог пјесника, језик дише новом свјежином, кроз њега струји нова духовна енергија, у његовим ријечима и метаформа осјећа се нова семантичка енергија, нови подстицај. Пјесниково егзистенцијално, стваралачко самооткриће, кроз свој особени језик, преноси се на читаоца. Покреће се струјно коло између писца и читаоца. Читалац се не поистовјећује са писцем, али читалац читањем нових текстова, почиње боље да осјећа своју разлику, свој спецификум и потребу за сопственим самооткрићем.

ГРОБЉЕ СТИХОВА
свака је књига
ковчег
у који је легла по душа
чије је тијело постало слово
а крв се претворила у стих
на посљедњој корици
ко на смртовници
виси портрет умрлог
чије су стране одбројане
а свака нова збирка
његово је поновно васкрсење
попут смрти
што је само прелаз
из једне у другу пјесму

Пјесникиња Савва Радулович, има срећу да умије да изговара тај свој сопствени потрес и да кроз тај свој потрес расте и да је људи препознају кроз њене пјесме. Видјели сте, чим проговори она постане чврста. Читаоци њене поезије осјећају, да, колико је она далеко од живота којим људи обично живе, толико је близу унутрашњој тајни човјека, која пулсира у онима који нијесу заборавили да први пут живе, и да је сам живот чудо. Поезија Савве Радулович одмах се препознаје као аутентична поезија, њене ријечи су плаћене животом, тј. егзистенцијалним преображајем. Њену поезију, читалац прихвата као своју, и као свој јарки подстицај. У том простору ова поезија успоставља мјеру, јер се ове пјесме препознају као прегршти здравог зрневља међу многом пјесничком пљевом. Чим смо је примијетили у књижевној јавности, запитали смо се, – како је нијесмо прије уочили? Или, – гдје је досад била, како се од јавности скривала? Јер, појавила се баш са тим ријетким даром – рођеног пјесника. Ни у ширим културним просторима то се не догађа често, а тек у тако малом, као што је наш. А то само говори, колико је она драгоцјен стваралац у нашем културном простору. Иза њеног пјесништва и прозног стваралашта није стајала никаква важна културна институција, није имала лоби који ће је промовисати, није имала никог у том простору, али имала је свој књижевни таленат. „Ничија шћер“, како сама у пјесми каже, ослонила се на ријечи свог језика, и на свој живот који се препоручио поезији, и у којој је пронашла пјеснички дом.

Поезија није само у писаној ријечи него, прије свега у животу. Сава је пјесник који живи своје стихове! Зато она исписује поезију и када записује своје мисли, дилеме,
утиске. Ријечју, у свему што запише, види се душа која гори, и која рађа аутентичну ријеч. Ријеч која је свједок и биљег једног непоновљивог пјесничког пута. Поезија је изложена колективном презиру зато што је не виде и не чују, и пролазе мимо њу као да је нема. На неки начин, лакше је живјети без тог дубоког зрнца које, најприје задаје патње, али потом, преображава и оплемењује човјека из коријена. Савва Радулович, ако би се изразили метафором, у овом је свијету срна међу зверовима. Срна која дрхти док проналази свој пут кроз ову шуму свијета, испод ових звијезда, – увијек под нечијим нишаном. Андрић је негдје употријебио метафору за те осјетљиве душе – да су као јасике чије лишће трепери и кад нема нигдје вјетра. Оне трепере зато што постоје, што осјећају тајну постојања. Ето, Савву бих могао смјестити у такву метафору. Она трепери, ја кажем дрхти, али то треперење душе и дрхтање је дјеловање поезије, и на крају то дрхтање и треперење је трепет духа који је прогони на подвиг самосазнања, оживљавајући њен коријен из кога се рађају истинске ријечи, ријечи које су доживљене цијелим бића. Зато, ова срна у зверињаку, има живу и чврсту и метафоричну ријеч, што јој даје с друге стране оно што је најважније, – постојаност, храброст, увјерљивост и обнављајућу креативност. За ову пјесникињу могли би рећи- да није ушла у поезију, она је тамо била, и прије него је почела писати. Зато је и њен живот више производ поезије, него стварног живота који пулсира у оваквом свијету. Читалац сусрећући се са овако убједљивом пјесничком егзистенцијом, и истовремено једноставним и сложеним језиком, без сметњи се прикљуује на струју пјесничке енергије.
Ови пјеснички текстови нијесу ни модерни ни традиционални, ни авангардни ни ослоњени на препознатљиве поетичке обрасце, ова поезија је просто аутентична,
самородна и саморађајућа. Пјеснички текст напаја и обликује енергија поезије која потом испуњава и реални живот пјесникиње. Све ово нас води сљедећем увиду, – да ова поезија, будући да је повезана са оним извором првобитне чистоте, управо има способност да улази у реални живот, облачи се у ријечи и метафоре које јој припадају, и појављује се међу читаоце, који само треба да је препознају и крену у читалачки сусрет, упознајући у том сусрету и своје унутрашње просторе – још недовољно откривене. Ова кћер Поезије, која се сакрила под насловом „Ничија шћер“, иде својим путем, увијек с унутрашњим стваралачким потресом, – у свијету, ничија, а међу читаоцима своја и наша.