СТРЕЉАН КАО АНТИКОМУНИСТА И „ВЕЛИКИ СРБИН“: Далекосежне идеје Григорија Божовића

Григорије Божовић (1880–1945), био је један од најзначајнијих српских писаца, који су стварали између два светска рата. Објавио је петнаестак књига прича, путописа и записа о људима и крајевима које је обишао. Био је један од најзначајнијих репортера „Политике” између два светска рата. Као антикомуниисту и „великог Србина”, комунисти су га стрељали 1945. године. Рехабилитован је 2008. О  Григорију Божовићу као сараднику „Политике”, млади истраживач Милун Стијовић говорио је на дводневном научном скупу „Живот и дело Григорија Божовића“, који је протеклог викенда одржан у Косовској Митровици и Зубином Потоку.

– Период између српско-турског рата 1878–1879, када су Срби привремено ослободили део Косова и Првог балканског рата, када су Косово и Метохија коначно ослобођени – истиче Милун Стијовић – био је вероватно најтежи период за српски народ на овим просторима, у коме су његово страдање и његови прогони попримали застрашујуће размере. После ослобођења, Божовић је борбу за напредак српског народа Косова и Метохије – наставио писањем приповедака и путописа, али и чланака у којима скреће пажњу на горуће националне проблеме, или указује на пут којим би требало ићи. Посебно је значајна његова редовна сарадња са дневним листом „Политика“, у којем је прву приповетку објавио 1910. године.

Милун Стијовић посебно се бавио текстовима објављеним 1924. године. Ову годину је узео само као пример, на основу којег се можемо упознати са његовим радом. Анализа свих његових текстова у „Политици” захтевала би читаву монографију. Већ увидом у број текстова објављених у „Политици” и њихову позицију у оквиру листа јасно можемо видети колики је углед Божовић уживао – готово сви текстови осим приповедака (седамнаест од двадесет и пет текстова објављених те године), објављени су на насловној страни. Бројне су теме којима се Григорије Божовић бави, али су најчешће оне везане за Косово и Метохију и српско национално питање. Из данашње перспективе, јасно видимо колико су биле далекосежне неке његове идеје, као и колико су многи његови савети актуелни и данас.

Божовић пише о ситуацији у којој се српски народ налази у том тренутку, а коју сагледава на следећи начин: „Наша је садашњица груба и врло немилосрдна. Њени замаси су померили с места сваког од нас. Цело наше поратно покољење“. Сматра да је веома значајно за српски народ устоличење митрополита Димитрија у Пећкој патријаршији, али и концентрација војске, поводом устоличења, у Метохији – као 1912. године, што би, како каже, требало да уплаши све оне који јој не мисле добро, нарочито многе Албанце.

Божовић осуђује власт Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, због тога што не реагују, тј. благо реагују, на убиства жандара у Метохији, али и подсећа на раније злочине. Више пута подсећа јавност и упозорава власти на Кабашку аферу, тј. на албански масакр над око две стотине српских војника у селу Кабашу, где су грешком залутали и где су их локални Албанци на превару разоружали и побили. Божовић критикује власти што ниједан од главних виновника масакра није осуђен, а када је један од њих (Јусуф Ука) и ухапшен, Божовић пише да се Срби олако продају, јер „тај човек има довољно опљачканих лира“.

Божовић оштро критикује покушај издвајања такозваних Бошњака, као посебне нације и пита се што се муслимани не угледају на Албанце у Тирани, где су такође три вере, али само једна нација. Како каже: „Хоће и у франковце, само не с нама… А по гдекоји, као један наш муфтија, доводиће своје порекло и од Мађара, само да му не би било од Србина.“ Критикује и реис-ул-улему Босне Џемала Чаушевића због окренутости Турској, али и због тога што је, приликом посете Истанбулу, поклонио тамошњим верницима 12.000 турских лира, уместо да толики новац искористи у својој земљи – за сиротињу, за гладне, за муслиманске просветне установе. Божовић оштро критикује и српске дипломате у балканским земљама због тога што, како каже, не штите довољно тамошње Србе и тврди да ми као народ „често допуштамо и ствари које се никад не допуштају“.

Оштро је нападао и албанске упаде на земљу Васојевића и Куча, али и бугарско четовање преко границе. Тврдио је да и једни и други познају само језик силе, а да ће Васојевићи и Кучи, уколико не стигне очекивана помоћ Београда, као и деценијама пре уједињења, сами бранити своју част и земљу од варвара. Снажно се противио отварању, како их је звао, турских школа у јужној Србији, пошто је сматрао да би то сигурно водило даљој денационализацији српског живља, као и албанског које нема баш никакве везе са турским језиком. Таквим школама се противио и зато што је наставу требало да изводе хоџе, што је у супротности са секуларном државом.

„Као што се види“, наглашава Милун Стијовић, „Божовић улаже велике напоре како би скренуо пажњу на актуелне националне проблеме и довео до њиховог решавања. Рад на ослобођењу родног краја, заменио је радом за добробит целе своје уједињене и ослобођене отаџбине и томе је посветио остатак живота. Нажалост, дошла су времена када је било забрањено бити Србин и када је српски народ дозволио да Григорије Божовић, само зато што је био велики патриота, буде стрељан, а да његова дела, формално или неформално, буду забрањена.“

Тагови: Григорије Божовић, Косовска Митровица, Писац, Србин