СТЕВО ЛАПЧЕВИЋ: ЈЕСМО ЛИ СЕ ОДУЖИЛИ ВОЗАРОВИЋИМА?

ИСКРА на Фејсбуку

 

Глигорије и Лазар, заборављени светионици 

 

Возаровића у Лежимиру још има, има их и у Сремској Митровици. Угледних сродника са поносом се сећају и жале што им се село које су волели, из којег су поникли и чије су име прославили, још увек није одужило. И док се једни надају да ће их се неко некада сетити, Урош Возаровић, изданак ове угледне куће, спреман је да веру у туђе сећање замени личном иницијативом

 

У Лежимиру, родном селу Глигорија Возаровића, првог српског издавача, књиговесца, човека који је направио прву јавну библиотеку у Србији, али и први јавни споменик („Црвени“ или „Возаров“ Крст у Београду), кума Симе Милутиновића-Сарајлије, пријатеља Вука Караџића, човека од поверења Кнеза Милоша, врхунског мајстора који је увезао Сретењски устав, штампао Доситејева сабрана дела… данас нема никаквог спомена на његово име. Да у ово фрушкогорско село, смештено тек нешто око 15 километара од Сремске Митровице дођете, нећете наћи ништа што би вам могло указати да сте у родном месту човека који је као мало који Сремац задужио српску културу. Једино на шта ће вас можда упутити, ако за Возаровиће питате, јесте Црква Светог Георгија за чију градњу је ова угледна породица, по сећању које у селу али и у породичним круговима постоји, дала онолико новца колико су заједно дали сви остали приложници. 

Глигорије Возаровић није непознато име у Сремској Митровици. По њему се зове градска библиотека, али тешко је помислити да већина оних који крај ње пролазе знају нешто више да вам кажу о овом знаменитом Лежимирцу. Осим да се по њему зове Галерија, да има бисту испред ње и да је био сликар, мало ко ће умети да каже нешто више и о Глигоријевом сроднику, заљубљенику у Византију и мозаик, Лазару Возаровићу. Глигоријева родна кућа, упркос чињеници да је као споменик од изузетног значаја била под заштитом Сремске Митровице, срушена је. Дом Лазара Возаровића одавно није у власништву породице. Лазар је сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, Глигоријевом гробу, након измештања хумки са ташмајданског гробља, изгубио се сваки траг.

Возаровића у селу још има, има их и у Сремској Митровици. Угледних сродника са поносом се сећају и жале што им се село које су волели, из којег су поникли и чије су име прославили, још увек није одужило. И док се једни надају да ће их се неко некада сетити, Урош Возаровић, изданак ове угледне куће, спреман је да веру у туђе сећање замени личном иницијативом. За почетак, сматра, било би добро да се на згради Месне заједнице постави спомен плоча, а на улаз у Лежимир обавештење да се стиже у село Глигорија и Лазара Возаровића. Тај подухват, каже, спреман је и сам да финансира, уколико Лежимир и Сремска Митровица покажу добру вољу да га подрже.

– Глигорије и Лаза, а он је био мој стриц, започиње причу Урош, задужили су српску културу. О томе шта је Глигорије радио, мислим да не треба много трошити речи. Свако ко воли књигу, ко посећује библиотеке, ко је зиста заљубљеник у писану реч, зна, или би барем требао да зна, да је Глигорије своју приватну библиотеку поклонио Граду Београду и да је из ње касније настала Народна Библиотека. Био је близак пријатељ са Вуком и Сарајлијом, штампао је Доситејева сабрана дела, друговао и са Кнезом Милошем. На месту на којем су, барем тако је Глигорије веровао, спаљене мошти Светог Саве, поставио је велики црвени крст, по којем се и данас назива тај део Београда. Са друге стране, Лаза је као вансеријски сликар у времену социјалистичког реализма трагао за коренима византијске уметности и духовности и био је међу онима који су својим деловањем показивали да се може ићи и ван задатих шаблона. Када са ове дистанце посматрам њих двојицу, рекао бих да је управо то заједничка црта. Бити испред свог времена, опирати му се, стварати сопствено време, основни је покретач ова два великана српске културе. Због тога, али и због заслуга за само село, ја сам вољан да учиним све што је у мојој моћи како би младим генерацијама и онима који у Лежимир долазе или кроз њега пролазе, показали да имамо чиме да се поносимо. 

 

Возари Силвестријевићи

 

Кроз Лежимир, Возаровићи су прошли током прве половине осамнаестог века, када су на обронке Фрушке горе дошла два брата и ту решила да зачну породице и нови живот. У Срем, Возаровићи су стигли Дрином и Савом, склањајући се од Турака. И док историографија сматра да су у савско-дунавску равницу стигли из околине Зенице, породично предање као могућу пра-постојбину наводи и Црну Гору. 

– Мислим да не треба искључити ниједну варијанту. Оно што је заједничко, то је прича о два брата Силвестријевића који су дошли у сукоб са Турцима, који је на крају резултирао убиством. Бежећи од освете, они су дошли на Дрину и Саву, где су радили као возари на скели. Тако су их почели звати „Возари“ да би на крају узели и презиме Возаровић. Дошавши у Лежимир, брзо су се укључили у свакодневни живот. Породично предање каже да су дошли са четири магарца на које су били натоварени ћупови пуни дуката. Да ли је то истина или не, тешко је рећи, али податак да су се сместили у самом центру села, да су били највећи ктитори Цркве Светог Георгија, да су имали надничаре и много стоке, говори у прилог тој тези. У таквој породици, родио се и Глигорије, наставља причу Урош. 

Смештени у близини Цркве, Возаровићи су били везани за њен живот. Помагали су је, у њој се крштавали и венчавали. Ту је, између осталих, крштен и Глигорије. Из ње, будући књижар, библиотекар и штампар, поћи ће и у Земун, где ће од 1812. до 1816. радити као „послужитељ“ у једној од гостионица. 

– Из Земуна, Глигорије ће прећи у Београд, а одатле у Беч где ће изучавати књиговезачки занат. Ту ће се упознати са Вуком Карџићем, Симом Милутиновићем-Сарајлијом, са Димитријем Давидовићем и „комшијом“, Сремцем Дивошанином Димитријем Фрушићем. Његов животни пут почео је у сеоској Цркви коју је породица доживљавала и као личну задужбину, а љубав према српском народу и оданост православљу нагонила га је не само да се бави књигама, већ и да трага за местом на којем су спаљене мошти Светог Саве, прича Урош и додаје: – Крај те Цркве била је и кућа чика Лазе, који је личну али и породичну духовност посведочио у својим ликовним трагањима. Мислим да породичну везаност за Цркву не треба искључивати из анализа њиховог дела. 

 

Страдање

 

Везаност за Цркву, Возаровићи су посведочили и страдањем. Мало је позната чињеница да је током Другог светског рата од хрватске-усташке и немачке руке страдало чак 35 чланова ове породице. Један од њих, Ђока, убијен је у црквеној порти 27. новембра 1943. у једном од најтежих злочина које су у Срему починиле усташе.

– Тога дана, бесни због партизанског напада на суседне Гргуревце, усташе и Немци упали су у село са тенковима, попалили га и оне који нису стигли да се сакрију или побегну, потерали ка центру, ка Цркви. Ту су их затворили, потом пострељали и на њих обрушили црквени торањ. Међу убијенима било је и Возаровића. Сећам се да ми је о томе причао и отац који је остао жив само захваљујући чињеници да су успели на време да га сакрију у жито. Истина, он је тада имао свега три године, па је више препричавао туђа сећања, али то не мења ствари, прича даље Урош. 

Не раздвајајући се ни у смрти од својих сународника, комшија и пријатеља, Возаровићи су убијани и током акције Виктора Томића и његовог преког покретног суда, када је између 29. августа и 15. септембра 1942. године на старом православном гробљу у Сремској Митровици убијено преко 7.000 Сремаца, највећим делом Срба, сељака, грађана и мањим делом партизана. Тада су убијени Миленко, Андрија, Љубомир, Вида, Јовица, Паја, Сава, Славко, Миливој, Влајко, Жарко и Стева. Највећи број убијених имао је између 25 и 40 година, а најмлађа је била дете Вида. 

– Могуће је да је породица била на мети баш због тога што се знало ко је и шта је био Глигорије. Знало се и за улогу у градњи Цркве. Све то није могло бити тек тако пуштено низ воду. Па сад, ако су то све добро знали они који су нам због тога наносили зло, поштено је да то знају и они који од Глигоријевог и Лазаревог дела могу имати само добро, а то је могуће постићи искључиво чувањем сећања на њих двојицу који су били и још увек јесу најчувенији лежимирски синови. Постављање спомен-плоче и обавештења на почетку села, само је мали, први корак на том путу. Ја сам спреман да га начиним, завршава разговор Урош. 

 

С. Лапчевић

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.