СТЕФАН УРОШ ТРЕЋИ ДЕЧАНСКИ – СВЕТИТЕЉ И ЧУДОТВОРАЦ

    „А кад су били у цркви, архијереј, узевши рукама круну царства, венчаваше његову часну главу, показавши га као савршеног цара свим илирским народима….“-записао је биограф несретног краља Стефана Дечанског, деспота српског чији дан

Српска православна црква празнује данас.

Историја бележи да је деспот Стефан Дечански, син краља Милутина, владао од 1321.године, управљајући Зетом с Требињем 1309-1314. По очевој смрти преузео власт након победе над претендентом својим братом Константином и Владиславом, сином краља Драгутина. Нападнут од Бугара поразио их у бици код Велбужда. Том победом осигурао је себи освојени део Македоније. Године 1331.збацио га је с престола син Душан.

У спомен својих победа подигао је манастир Дечане. О лепоти Дечана, један од летописаца записао је 1420.године да “призренске цркве патос, и дечанска црква, и пећка припрат, и бањско злато, и ресавско писање не обретајесте нигдеже.“

Велико жртвовање и  и духовно иксуство којим су живели стари српски владари, познији светитељи,  вековима је обасјавало путеве потомака и опомињало их на духовне, вечне и свете истине исказане кроз житија.

У византиjској и старословенској књижевности житија су настајала из документарних записа о смрти мученика или краћих прича о подвигу светих пустињака – испoсника. У средњевековној српсkој књижевности овај род је доживео значајну еволуцију и разгранао се у вишe врста.

Поред великих пространих ( реторских) житија ( Житије светог Саве од Доментијана или Теодосија) позната су и кратка житија и нарочито веома сажета и у низу сведена пролошка житија, са стиховима или без стихова. У свом књижевно облику и структури и у стилском изразу, житија  се надовезују на традицију хеленистичке биографије и представљају у суштини такође биографију, односно животопис.  Оно по чему се житије битно разликује од биографије у класичном смислу речи јесте сакрална подлога и оквир његовог садржаја, циљ ради кога се оно пише и функција коју оно треба да врши у стварању и одржавању култа.

Оно се пише да би приказало остварени идеал, образац светог живота.

У развоју биографске књижевностi у Србији огледа се и развој српске феудалне државе. Први српски биографи – Доментијан и Теодосије припадају епоси учвршћивања српске државе и настојању да личност коју описују што више приближе светачким узорима.

Монах, игуман и митрополит, Григорије Цамблак, у животопису Светог Краља Стефана Дечанског, одступа од дотадашње праксе. Наиме, он  у свом делу описује и призоре окрутности, мучења, убијања, призоре неслоге из којих ће произићи проклетство намењено наследницима.

Ова књижевна врста условљена је конретним историјским догађајима, те је развијена тамо где за њу постоје услови. Цамблаково доба било је пуно преноса светачких моштију испред турског надирања.

Најважнијеа Цамблакова дела су „ Животопис Стефана Дечанског.“, Служба Стефану Дечанском“ и „Опис преноса моштију Свете Петке из Бугарске у Србију.“

        

Животопис Стефана Дечанског

 

    Написан у хагиографском тону. његов јунак, краљ Стефан Дечански умро је седамдесет година пре Цамблаковог писања. О Дечанском је непознати Данилов ученик већ саставио биографију, али објективну, белом и црном бојом урађену, једну од оних које означавају кретање као романсираној војничкој историји.

Дечански је потом проглашен за светитеља, његов гроб у Дечанима постао центар култа, око њега су морале кружити разне усмене и писане легенде. Ту је грађу Цамблак критички, са позиције хагиографа наравно, размотрио и створио дело у коме су историјске чињенице са слободом могле да се пренебрегну, измене, прилагоде већ створеном култу свеца. Сва средства која је при писању Цамблак могао да употреби, била су му дозвољена, њега никакви династички ни дворски обзири нису спутавали. Њега је водила само идеја како да опише живот краља великомученика, али онако како га је већ уобличила легенда и народна машта.

Оснoвна прича овог житија темељи се на чињеницама да је реч о владару кога је ослепео отац Милутин, напао брат Константин, а погубио син Душан. У српском народу до данашњег дана остао је стравични крик-вапај који је, како сведоче летописци, изјаукао Стефан Дечански, или српски Јов(како га још предање назива):“Чуј небо, види земљо, отац ме ослепи,а син удави!“

Одабравши манастир Дечани у коме ће живети чистим монашким животом, Григорије Цамблак као присталица исихазма ( покрета који је проповедао унутрашњу усредсређеност и молитву као би се спознала божанска светлост) усредсредио се да створи богоугодни лик Стефана Дечанског, светитеља и чудотворца.

Описујући Дечане  oн каже:„Ту извиру велики извори и напаја га бистра река, чија вода пре укуса даје велико руменило лицу, а после укуса добро растворење телу, тако да се нико не може наситити те воде… А посред свега тога он подиже добролепни и боголепи храм, који унутра има велику дужину и ширину, а висину толику да се умарају очи оно који гледају. Многочудно од углачаног мермера храм је окружен многогранатим дрвећем.“

Очигледно Цамблак је унео и много свога у садржину, као што је учешће Дечанског у верским расправама у Цариграду, што је историјски немогуће, али за изградњу лика убедљиво. У том полгеду Цамблак је имао ону исту, ако не и већу слободу која је Теодосија начинила најчитанијим српксим псицем средњег века. Њихове личности су прави литерарни јунаци, не историјски актери.

„ А загрлимо и овај свештени ковчег у коме је ризница Божјих чудеса, дотичући га се побожним уснама и очима, окропимо сузама радости његове свете стопе коју су згазиле до конца непријатеље и њихову за зло вешту моћ, која се истањила као паучина. (… ) Ово ти је, Стефане, знамење љубави према теби, која је у души. Ако, дакле, извршисмо, што не могу помислити, то је твоја заслуга збого вога, јер на тебе се уздасмо да и о теби саставим слово, макар   да је далеко од достојног, јер су многа твоја страдања, а ја невеже лишен сам умне оштрине. Затим и мало знам, јер су оскудицу овога знања делом учиниле многе године. Али Богу је љубазно оно што је по сили.

У „ Животу Стефана Дечанског, приказани су ови догађаји: живот Стефанов у Цариградуи после ослепљења и настојање да се измири са оцем, повратак у Србију, долазак на престо, избор Данила II за архиепископа; битка на Велбужду и догађаји после ње у Бугарској и Византији; грађење Дечана, Душанова завера и смрт Стефана Дечанског.

Историјске чињенице казују да  је Стефан Дечански владао од 1321. до 1331. Битка на Велбужду је била 1330. Њој и догађајима са њом у вези посвећено је 17 страна, док се претходни период од ослепљења (око 1314.) до 1330. описује на 10 страна, а догађаји после Велбужда, једна година, на 10 страна.

Цамблак посебно истиче страдање свог јунака, уверљиво сликајући тадашње  тешко стање и неслогом разједену српску државу: сплетке, незадовољство, подметања, осионост, мржњу и зло које се надвија над главом несретног Стефана и које ће га одвести до слепила.

Али један од незаобилазних елемената житија су и чуда. Тако се Стефану ослепелом у сну јавља Свети Никола Мириклијски, како у рукама држи његвове очи говорећи:

„ Не скрби, Стефане! Ево на длану моме су твоје очи!“  Након Милутинове смрти Стефан скида повез са очију и каже да му је светац повратио вид.

И на Стефановом гробљу се дешавају чуда. Од болести и од мача страдају они који су  њему и његовом народу чинили зло и доносили невоље.

И на крају овог житија Цамблак каже:

„ А ти нас надзиравај одозго, о божанствени и светли војниче, одобравајући гнев божји који се ради наших грехова праведно подиже на нас, одгонећи, свебогати, молитвама својима видљиве и невидљиве непријатеље својом силом…“

Као да се оно проклетство изречено приликом  ослепљивања младог краљевића све више и све дубље дотиче нашег колектива, а из крвавих зеница допире песма плача, песма риданица, као и ова коју нам остави архиепископ Данило Пећки(Архиепископ Данило II):

 

ПЛАЧ ОСЛЕПЉЕНОГ

СТЕФАНА ДЕЧАСНКОГ

 

Господине мој и оче,

погледај на сузе моје

и на уздисање срца мога

и стењање.

 

Ја сам више него погребен мртвац,

јер не видим светлости која сија,

ни слике Онога који ме је створио.

 

Умуче грло моје

од многога плача и вапаја,

и нема ко ће се смиловати,

мени туђинцу у туђини

и странцу међу странима.

 

МИЛИЦА КРАЉ