„Старински пулс српске прозе“ – Представљена књига Милана Ружића „Пун кофер прича“

Писац Душан Ковачевић је написао да је „Пун кофер прича“ Милана Ружића форензичка слика нашег времена, сведочанство живота који нас полако и сигурно води у безнађе ако се не призовемо памети и не станемо у одбрану основних вредности вековног постојања

Књига је представљена пред бројним читаоцима у Великој сали СКЦ-а 13. децембра.

О књизи су поред аутора говорили књижевни критичар Желидраг Никчевић, уредница издања Дубравка Драговић Шеховић и драмски уметник Петар Божовић, који је надахнуто читао одломке из дела.

Четврту прозну збирку Милана Ружића чине тематски разнородне кратке приче, њих 100 које прате сазревање, љубавне недоумице и трзавице, али и врло озбиљна промишљања о националним темама. Књига садржи седам целина – „Недостајања“, „Дајте ми самоћу“, „Записи из поднебља“, „Не умем да пишем о љубави“, „Сретања“, „Да сиђеш међу нас“ и „Фусноте“.

Уредница романа Дубравка Драговић Шеховић је приметила да читалачка публика не „конзумира“ много књиге прича, већ је више заинтересована за романе, али да је сасвим другачија ситуација са „Пуним кофером прича“: „Ову књигу је публика веома брзо препознала и приче су већ освојиле читаоце. Целине у књизи су тако назване јер имају заједничке именитеље. Поглавља су осмишљена да се приче преливају једна у другу, да полако и све дубље улазите у свет писца, његов универзум“, навела је уредница издања и додала да приче имају снажне емоције, изражену сету и љубав.

Желидраг Никчевић је истакао да је вероватно један од редовнијих читалаца Ружиц́евих текстова, од прве књиге наовамо: „И није ме лако изненадити, али његова нова књига уопште није штиво за брзо и лако читање. Није то само вјешто и течно срочена поетска проза која може да вас обрадује, растужи или охрабри, него је Ружиц́ овога пута у кофер спаковао озбиљно и захтјевно штиво, са много замки, вирова и пажљиво утканих скривених порука. Најпростије речено: овдје је превише добрих текстова за обичну, стандардну промоцију.“

„Пред нама је рукопис сугестиван, племенит, моралистички, можда и наивистички, али веома топао, са припитомљеном а снажном нарацијом, чистотом и добротом језика, непретенциозно а дубинско опажање ствари из наше свакодневице, и из наше не баш радосне историје“, рекао је Никчевић и додао: „Тај природни говорни ток који чујете у његовим реченицама за трен се преобликује у записе који су уједно и приче и пјесме, понекад продужене пословице, понекад и молитве. Савремени читалац то препознаје и обрадује се, јер је управо такво писање некад представљало носец́е тонове наше националне акустике. Тај природни, неизвјештачени поетски манир и дамар природно се уклапају у старински пулс српске прозе коју смо некад вољели.“

Милан Ружић је истакао да је његова књига настала као резултат бескрајних шетњи „приликом двогодишњег посрнућа човечанства условљеног ковидом“: „Човек је тако сам током пандемије и целог тог стања изолације, и тада свашта пребира по глави. Све ове приче су настајале током последње три године. Имао сам велику потребу и жељу да пишем и стварам, а резултат је ова књига, као вишак слободног времена тада. На сваких неколико дана сам остављао написане приче да учиним нешто корисно, јер нигде нисмо могли да идемо. Да ми не пропадне дан, писао сам приче“, објаснио је Ружић.

Писац је прочитао две приче из своје збирке – „Ако имаш неког кога немаш“ која отвара књигу „Пун кофер прича“ и „Хандке“, посвећена аустријском нобеловцу Петеру Хандкеу, заправо пренето лично искуство при упознавању са славним писцем на Мећавнику код Емира Кустурице.

„Имали смо жустру, бучну расправу Хандке и ја, чак су пале и псовке од њега“, рекао је Милан у шали и додао: „Драго ми је да сам га упознао и да је ушао у моју књигу“.

Он је причао и о трагичним околностима ковида 19, који је нажалост однео бројне жртве да се на моменте осећао као да ствара једну врсту надгробног споменика тим људима који су нас заувек напустили.

„Када све време посматрате планине, шуме и реке, приче се саме пишу у вашој глави, а вама остаје да их пренесете на папир. Тај посао није лак, али свакако прија. Оне приче које се не тичу личних доживљаја су пренесене, неке целе, а друге сам допричао из сведочења људи које сам сретао у дугим шетњама по забаченим пределима Србије. Свакако, све приче су последица моје и стварности људи које срећем“, открио је Милан Ружић.

Након промоције Милан је више од сат времена потписивао своје књиге читаоцима.