Шта се крије иза завесе: Толерантни албански писац означио српско позориште као мету за уништење

Позориште у Грачаници је злоупотребом приштинског драмског писца Јетона Незираја означено политичким оруђем, чиме му се одмах ставља мета на чело и одређује као легитимни циљ за уништавање, каже Предраг Радоњић, директор Народног позоришта Приштина са седиштем у Грачаници.

Радоњић овако реагује на текст Јетона Незираја у коме овај писац тврди да театар у Грачаници служи интересима хегемонистичких апетита Владе Србије и њиховим настојањима да покажу „своје власништво над Косовом“.

У ауторском тексту названом „Позориште као машинерија политичке пропаганде (1)“, на порталу „Сбункер“, на енглеском и албанском језику, драмски писац Незирај пише:
„Постојање позоришта је готово увек чин еманципације. Међутим, треба рећи да ово позориште, које је основала Влада Србије, није основано да служи српској јавности ни у Србији ни на Косову. Није основано чак ни као кућа у част оним српским уметницима који су некада живели и стварали у Приштини, у позоришту које се некада звало Народно позориште Косова. Не, установљено је из сасвим идеолошких разлога – да служе интересима хегемонистичких апетита Владе Србије и њиховим настојањима да покажу ‘своје власништво над Косовом’. Даље, својим ‘декретом о оснивању’ и програмском политиком показало је да је у служби политике. Тачније, у служби Владе Србије, која је и после рата наставила са истом хегемонистичком политиком против Косова, као и деведесетих година“.

Изгледа да је све српско – јединствено осуђено

Радоњић је убеђен да је ово став целокупне албанске интелектуалне елите:

„Јетон Незирај важи за толерантнијег, либералнијег албанског интелектуалца. Често је и гост у Србији, на фестивалима, у копродукцијама. Можете замислити какав је став оних који слове за више национално одређене, да употребим тај еуфемизам, ако је то уопште могуће. Чини ми се да је све српско, као и живот и права Срба на Косову, апсолутно јединствено осуђено од стране албанске интелектуалне елите без обзира на њихове боје.“

Незирај у свом тексту подсећа да у Приштини 1946. године изграђено Покрајинско народно позориште које је имало два ансамбла – српске и албанске драме, и наглашава да је функционисање тог театра и склад који је постојао између српских и албанских уметника нарушен током деведесетих година.

Пише даље Незирај да су деведесетих година Покрајинско народно позориште „заузели Срби“ и да је оно „постало готово омражена институција за Албанце и да је већина албанских уметника морала да напусти Косово“ да би по завршетку рата на Косову 1999. године српска драма овог позоришта била угашена, а српски уметници и особље напустили Косово.
„Неколико година након завршетка рата на Косову, Влада Србије је основала Народно позориште Приштина, паралелно позориште, које је, према њиховим речима, наставак предратног позоришта у Приштини. Ово позориште је настало као покушај да се створи континуитет ‘српских институција’ које су постојале на Косову пре рата, у ‘њиховој тадашњој покрајини’. Њихов циљ је, макар симболично, да се ове институције једног дана врате и поново успоставе на Косову“, написао је Јетон Незирај.

Угасити паралелне институције

Директор Народног позоришта Приштина са седиштем у Грачаници Предраг Радоњић подсећа да је пре две-три године тадашња председница такозваног Косова Атифете Јахјага за скупштинском говорницом говорила о потреби гашења свих „паралелних српских институција на Косову“ апострофирајући управо позориште.

„Ја се непрестано питам како је могуће да свима – од тако високог политичког нивоа до овако нечега што се може назвати албанском либералном интелектуалном елитом – једно позориште може да смета и да се употребљавају тако грубе речи – да је оно оруђе хегемонистичке политике Владе Србије на Косову и Метохији. То су тешке речи и озбиљно таргетирање институције која живи у Грачаници“, истиче он.

Да ли је у овом тренутку постојао неки непосредни разлог за текст Јетона Незираја Радоњић не зна, али подвлачи да то и иначе јесте његов став као и став свих албанских интелектуалаца на Косову.

„За њих је Косово независно и око тога нема преговора, без обзира на њихове међусобне несугласице. Они око тога имају потпуно јединство какво у Београду, нажалост, не постоји када се ми одређујемо према Косову. Мене интересује како ће се према томе одредити наши интелектуалци, пре свега из света позоришта и наша професионална удружења, јер знам да је било оштрих реакција за много бенигније ствари“, каже Радоњић.

Немамо права да постојимо

Наш саговорник објашњава да се ансамбл Народног позоришта Приштина са седиштем у Грачаници суочава са разним потешкоћам:

„Највеће су управо оне везане на ово што Јетон Незирај на неки начин и прижељкује. Ми смо у косовском систему илегална институција, паралелна, која нема права да постоји. Ми се једноставно довијамо на различите начине као још неколико институција културе које су под директном капом Министарства културе Србије. Довијамо се да останемо и функционишемо на Косову и Метохији. Није лако, али радимо. Имали смо премијеру представе ‘Она која распушта војске’ Бобана Скерлића у којој се говори о потреби престанка ратовања. Имали смо на репертоару читав низ представа које носе дубоко хуманистичке, помиритељске потребе и за мене је несхватљиво да неко такво позориште, које функционише у тешким условим, означава као оруђе хегемонистичке политике Владе Републике Србије и да она ради исто што и власти деведесетих како он то у свом тексту наводи.

Незирај у свом тексту напада и представу Јелене Богавац и Ненада Тодоровића „Лифт: Слободан шоу“, чија је премијера била 2018, оценивши да „нису успели да се одвоје од националистичке пропаганде и ратнохушкачке идеологије“, као и да „релативизују Милошевићеве злочине.“

У међувремену је Незирај објавио и наставак текста под називом „Позориште као машинерија политичке пропаганде (2)“, у коме наглашава да „Лифт: Слободан шоу” одлично објашњава путању ангажовања великог дела уметничке елите у Србији, не само 90-их, већ и данас, „да служи власти и да буде у служби националистичке политике, која и даље доминира“ и да је „продужетак идеологије која је служила генерисању рата и мржње“.

Богавац: Светопоправитељима нећу да објашњавам свој рад

Јелена Богавац за Спутњик каже да је текст представе заправо стилско уобличење документарног материјала – из књига, са интернета, са телевизије и исповести глумаца који у представи играју:

„Постдрамски текст за представу ‘Слободан шоу’, у режији Ненада Тодоровића, написала сам пре пет година, када је изведен премијерно у Грачаници и још неколико пута у Београду. Представа није на репертоару. На Јутјубу је од синоћ откључан снимак представе – мислим да је то довољно знатижељним светопоправитељима. О представи сам дала много интервјуа и сви су доступни. Не пада ми на памет да још једном објашњавам свој рад на ову тему. Како ли је колеги из Приштине и зашто представа поново ушла у фокус, нит умем да одговорим, нит желим да погађам, нит хоћу да се распитујем“.

Једино Београд показује ширину и дух

Према тексту Јетона Незираја и у режији Блерте Незирај у Атељеу 212 је 2021. године постављена је вишеструко награђена представа „Балкан Бордело“, а у оквиру Хартефакт фестивала прошле године је у Битеф театру гостовала њихова представа „Хандке пројекат“.

„Јетон је увек добродошао и волео бих да буде. Тиме Београд показује своју ширину и дух. То је добра и позитивна ствар. Нека нам долазе и људи са којима се не слажемо, људи свих боја, мишљења, укуса. Али када такав човек каже нешто овако, онда је за очекивати да сви ми, који бранимо слободу стварања и мишљења, имамо свој став. Мене занима какав ће став имати сви ти људи који пропагирају његово право да у Београду приказује своје стваралаштво и своје мишљење“, наглашава Предраг Радоњић.