ШТА НЕДОСТАЈЕ ФИЛМУ „ОЛУЈА“: Изостао је историјски контекст – нама треба још 10 таквих са све Туђманом, Готовином, хашким разбојиштем…

ФИЛМСКА КРИТИКА – БИО је то велики масовни догађај прожет струјом поједначних утисака и сећања поводом страшног догађаја – колективног изгона целог српског народа са вековног огњишта, наочиглед целе „цивилизоване“ Европе.

РЕТКО када сам видео дупке пуну МТС дворану прожету једним јединим осећањем колективне трагедије, једном једином емоцијом ојађене и дубоко погођене заједнице као прексиноћ, на премијери филма „Олуја“. Био је то велики масовни догађај прожет струјом поједначних утисака и сећања поводом најстрашнијег догађаја у нашој новијој историји – колективног изгона целог српског народа са свог вековног огњишта наочиглед целе „цивилизоване“ Европе и оног што се без икаквог стида и срама и даље назива „међународном заједницом“, а што се, у суштини, односи само на вазале колонијалног и бахатог Запада (читај: Америке, која је данас његов потпуни господар). Овај догађај носио је тежину античке трагедије. Као у Аристотелово доба дошао је у градски театрон цео антички полис да би у потпуном муку, како и заслужује, доживео обредно извођење своје колективне трауме.

Филм је, поновили смо то овде и другде много пута, уређај за стварање и развијање емоција. А када оне поприме масовни карактер, тада екран поново открива своју душу. Шта год да још кажемо о филму „Олуја“, јасно је да је његов аутор успео у остварењу ове мисије.

Све то, наравно потиче од сазнања да је за мање од недељу дана (4 – 8. августа 1995) из Северне Далмације, Лике, Баније, Кордуна и Славоније на злочиначки и разбојнички начин протерано близу 300.000 људи, жена, деце, само зато што су православни Срби, припадници народа који је ту живео од памтивека, а најмање од освита писане историје Запада (Ајнхард, 822 год). У том немилосрдном, геноцидном погрому, за који још није пронађена адекватна реч (јер Европа уопште и не познаје размере и природу оваквог масовног злочина), зверски је побијено 2.670 Срба (1.198 цивила, 550 жена и 20 деце), ако су ове цифре уопште исправне, јер форензичари и други који се тиме баве још нису у стању да изађу са тачним бројем жртава.

Све то још крије „европска држава“ Хрватска, која дели „заједничке вредности“ као мезимче Европске уније; сав непочин „редарствених“ акција „Бљесак“ и „Олуја“ под руководством тадашњег свог председника, ратног злочинца Фрање Туђмана, који је 31. јула 1995. на Брионима јасно и гласно наредио да „српски народ из Хрватске мора практично да нестане“, што је до сада најкраћа и најтачнија дефиниција геноцида у модерној историји. Ова чињеница стоји и данас на души целог хрватског народа, који није учинио ништа да овај масовни злочин спречи.

Ретки су, веома ретки Хрвати попут др Жарка Пуховског, професора Загребачког универзитета, који је још 1998. јасно и гласно написао: „У Хрватској је на дјелу, колико знамо, најчистије етничко чишћење које је икада извршено“.

Ове чињенице први пут су у језгру једне филмоване драме и зато смо били дужни да их барем у најкраћим цртама наведемо у једној филмској критици.

Јер, редитељ Радуновић је одабрао други пут: он није желео да се бави историјским контекстом ове трагедије него се определио за развој једног броја људских судбина уништених или претеклих у овој олуји. Можда правилно одабран кључ јер, нас доиста, баш као што описује Аристотел, за трагедију везује судбина главног јунака.

Ту и почињу проблеми за нашег аутора. Он по сваку цену хоће да избегне булајићевску демагогију „јунак је цео народ“, али не успева да се определи између пет или шест главних ликова који се погубе у ужасном метежу и не успевају да се саставе до краја филма. Радуновић их прати колико му дозвољавају његово (пре свега сценаристичко) умеће и искуство, а они му непрестано беже, измичу и не дозвољавају концентрацију пажње на критичне тачке драмског тока.

Тешко да бисмо могли одредити главног јунака ове саге. То је главни проблем који редитељ не успева да реши. Је ли то архетипски херој Илија (увек аутентични и сјајни Јово Максић, као изникао из језгра епске Лике) и његова мала породица, коју по цену невероватних преокрета успева да сачува, осим старог оца, који остаје на поседу као симбол трајања и вечности (ово је дубоко веродостојан трагички лик у тумачењу Новака Билбије, нарочито у његовој финалној расправи са Богом)?

Или су то чудесни близанци Дане и Бојан (обојицу игра одлични Златан Видовић), библијско-фордовски пар једне личне драме унутар колективниг расапа, који се развија и добија фасцинантно разрешење под паском митске мајке, која командује овом осветом седећи мирно на свом прозору и одбијајући димове са прстом на обарачу калашњикова? Или још неколико вешто одабраних и скицираних, али мање вешто развијених ликова?

По мени, требало је да главни ликови буду поп и његов близанац легионар, чиме би се отворио чудесан жанровски и философски изазов. Али, све се то губи у непрекидном млевењу наизменичних призора, који са муком одржавају драмску целовитост.

Некада томе помажу узбудљиви детаљи, чешће одмажу неубедљиви и бледи стереотипи. Превише је ликова који немају ни времена ни места да се развију, што поново сведочи о диспаратним захтевима биоскопског филма и телевизијске серије, у којој ће, ваљда, све ово успети да се некако распетља и уцелини.

Низ других недоследности, неубедљивисти и „рупа“ ипак успева да победи једном пробуђено колективно сазнање о заједничкој судбини народа, које све ово држи на окупу. Нас ће та емоција водити према аристотелској катарзи и она се, упркос свему, може догодити након овакве серије емотивних шокова.

Али, ту странац неће схватити ништа, нити ће ико покушати да му помогне у разумевању једног „регионалног пожара страсти“. Зато се о „Олуји“ мора направити више филмова. То је трагедија која се овим не завршава, него слути светску апокалипсу, која се данас догађа у Донбасу и на многим другим тачкама планете.

Управо тај, глобални контекст, сасвим изостаје из овог филма, али за то не сноси кривицу само његов млади аутор. „Олуја“ се догодила пре готово тридесет година, а ово је први наш филм на ту тему.

Уместо да их имамо десет, са све Туђманом, Готовином, Галбрајтом, хашким разбојиштем и дакако, универзалним контекстом овог ужасног позорја! И уместо да се тиме интензивно бави и држава и цвет наше стваралачке интелигенције, уколико таква уопште постоји.