Српство у песничком делу Петра Другог Петровића Његоша: Три посвете као три бисера

Прва говори о аутору и Црној Гори у Српству, а две друге о стубовима на којима Његош темељи српску националну мисао – Карађорђу, цару Душану и Милошу Обилићу

Пише: проф. др Светозар Стијовић

Ова тема основа је великог Његошевог дела. Због тога ће пажња пре свега бити усмерена на чињенице, а оне на најбољи начин говоре и о Његошу и о његовом СРПСТВУ – имајући у виду овај појам и као „својства и особине српског народа“, односно „дух Срба“ (српство), и као збирну именицу Срби (Српство). И одмах ваља истаћи: песник националну мисао темељи на Обилићу и Косову, Карађорђу, цару Душану и другим личностима из српске историје, а појмом Српство (у значењу Срби) обухвата припаднике српскога народа из свих његових крајева. Назив, дакле, по племену, крају или области не значи ништа друго него конкретно именовање у оквиру Српства.

Тема можда налаже да се почне од посвета Његошевих дела.

Збирку Пустињак цетински, потписану са „Владика црногорски Петар Петровић“ и објављену 1834. године, аутор је посветио српском роду, и ова кратка посвета најбоље говори о Његошевом односу према Српству и месту песника и Црне Горе у њему:

Србин српском роду своме
ово дјелце посвећује.
његово је ситно цв’јеће
по ливади правој Српства
и узрасло и побрато
и у в’јенац роду дато.

Као да је велики песник знао да ће бити и таквих потомака који ће не само себе издвајати из Српства него покушавати да то чине и са прецима – прву своју збирку песама посветио је као „Србин српском роду своме“, а своју Црну Гору, у којој је дело настало, назвао „ливадом правом Српства“. Његошу је, треба и то поменути, када је ова збирка песама изашла из штампе било 20 година.

Лучу микрокозма, своје највеће филозофско дело (1845), Његош је посветио свом учитељу Сими Милутиновићу, којега назива „српским писцем небом осијаним“ и „дивним пјевцем српске народности“ и од којег тражи уздизање српских величина и осуду „богомрских српства отпадника“:

Ја од тебе јоште много иштем:
да поставиш у пламтеће врсте,
пред очима Српства и Славјанства,
Обилића, Ђорђа и Душана,
и јошт кога српскога хероја:
да прогрмиш хулом страховитом
на Вујицу, Вука, Вукашина,
богомрске Српства отпаднике –
злоћа њима мрачи име Срба,
тартар им је наказа малена!
(стихови 191-200)

Своје највеће дело, Горски вијенац (1847), Његош је посветио „праху оца Србије“, то јест Карађорђу, дижући вођу Првог српског устанка у врх савремених европских ратних великана. У самом набрајању „осам Белониних близанацах“ (Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велингтон и Суворов, Карађорђе, бич тирјанах и Шварцерберг и Кутузов) једино Велингтон и Карађорђе имају одреднице уз име: први титулу кнез – ознаку високог достојанственика у највишим војним дужностима у земљи, а други епитет „бич тирјанах“ – највише одличје и за „лафа из грмена великога“, а некмоли из онаквога каква је била ондашња Србија, и то супротстављена онаквом тиранину. Његошев „тополски херој“ је бесмртан. На његовом путу су „све препоне“, али он стиже до великог циља:

диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
(15-16).

Карађорђе је Његошева визија Србина од којег се „Стамбол тресе“, пред којим се „фараона источнога мрзну силе“ и чијим су се витештвом „српске мишце опојиле“. Песник вођу Првог српског устанка види не само као вечити узор Србима него и као бесмртника чије ће дело време чинити све већим:

Плам ће вјечно животворни блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.
(33-34).

У овој посвети, као и у оној Сими Милутиновићу, поменути су и Душан и Обилић (Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилић – 35), али овде и руски кнез Пожарски, ослободилац Москве од Пољака 1612. године, с којим се пореде „дивотници и племићи“ које „Српкиње сада рађу“ и због којих „благородством Српство дише“, јер су Срби завет испунили. Наравно, супротно Карађорђу стоје наш Вукашин, руски Борис Годунов, римски Пизон и микејски Егист, како би Карађорђев лик био светлији и како би порука Српству била јаснија.

Све три ове посвете бисери су Његошеве националне идеје, с тим што прва говори о аутору и Црној Гори у Српству, а две друге о стубовима на којима Његош темељи српску националну мисао (Карађорђе, цар Душан и Обилић) и „богомрским Српства отпадницима“ (Вујица Вулићевић, Вук Бранковић и Вукашин Мрњавчевић, друга, односно Вукашин, трећа), које ваља помињати и проклињати, како би на-роду служили као зла опомена. Наравно, на Његошево српство утицали су, пре свега, Његошев стриц Петар Први и Његошев учитељ Сима Милутиновић, као што су на Његошев поглед на историјске личности утицали народна епика и предање, о чему сведочи песников однос према Вуку и Вукашину.

Своје треће велико дело Лажни цар Шћепан Мали (написано 1847, а објављено 1851), Његош никоме није посветио. Оно, међутим, почиње дозивањем некадашње српске славе стиховима које сердар Вукале, ослоњен на мач, говори у знак добродошлице Шћепану:

Весели се праху Немањића,
Немањића и Гребљановића,
јер ће ваше круне засијати
како јарко сунце на истоку,
знамена се ваша развијати
над велике ваше развалине,
потећи ће крваве ријеке
од нечисте крви агарјанске,
опрат Србу љагу са образа.
Отворте се, витешке гробнице,
сама славо, само прибјежиште
по Косову српскијех јунаках,
ево зоре на ваше брегове
да нам општу обасја светињу
и аманет наше народности.
Сад пропојте, Високи Дечани
и лијепа лавро Студенице,
свети спомен из вјечне читуле
за слободу падшим јунацима.
Здружите се, громи и потреси,
земљи српској друго лице дајте,
е нечистом ногом окаљата.

Песник се обраћа Немањићима и „Гребљановићу“, односно покољењу кроз чије ће подвиге засијати њихове круне, и немањићким лаврама – највишој и најстаријој, и очекује да ће „громи и потреси“, односно борба нових витезова, „земљи српској друго лице дати“, то јест ослободити Српство и вратити му достојанство.

Почетни стихови Лажног цара Шћепана Малог, дакле, служе српској националној идеји – ослобођењу Српства и конституисању нације, и понављају ранију Његошеву мисао о Црној Гори, да је она прибежиште српских јунака после Косовске битке – мисао најлепше изражена у Горском вијенцу стиховима

Што утече испод сабље турске,
што на вјеру праву не похули,
што се не хће у ланце везати,
то се збјежа у ове планине
да гинемо и крв проливамо,
да јуначки аманет чувамо,
дивно име и свету свободу.
(262-268),

али још раније врло јасно у Свободијади (делу од десет песама које опева бојеве Црногораца с Турцима, Млечанима и Французима од 1711. до 1813. године, написаном 1835, а штампаном после ауторове смрти, 1855):

Савјет мајке, оца – д’јете
ка природно к себе прима;
ђе год витез особити
по косовском тужном боју
од Српкиње породи се
којег Турство не уграби,
сваки кућу, оца, мајку –
све остави, па побјеже
у савито крвљу гњездо,
ђе свободе искра сјаше.
(Пјесма прва, стихови 144-153).

Уз ове стихове ваља цитирати и део Његошевог писма Осман-паши Скопљаку писаног 5. октобра 1847. године на Цетињу: „Када је Бајазет (Илберим названи) Босну покорио и када су дивље орде азијатске наше малено, но јуначко царство разрушиле, онда су моји преци и јоште неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачество и у овијем горама утекли“ (Целокупна дела Петра II Петровића Његоша, IV издање, књига шеста: Изабрана писма, Београд, 1975, 151).

Црну Гору као „прибјежиште српскијех јунаках“ после Косовске битке виде, иначе, још неки српски песници, Његошеви савременици и скори следбеници, а за пример је довољно навести неколико стихова из Пута Бранка Радичевића, из оног дела где се говори о стварању света и где се до врхунца глорификује Његошева Црна Гора, наравно – у оквиру Српства:

Испадоше брда свеколика,
начини се једина гомила,
начини се она српска дика,
дика српска Црна Гора мила.
Црна Горо, поносито стење,
круне српске ти драго камење,
успомено пребелога данка,
ког се сећа Србин као санка!
Када гледнем твоје стене дивне
срце младо у менека живне,
јера овде послије Косова
Сунце српско грануло изнова,
очистила с’ она веља брука
што окаља Србина са Вука.
Кад је оно српском орлу крила
на Косову срећа саломила
на ови је камен се врлетан
одонуда довукао сјетан,
па је овде крила обадвоја
близу неба излечио своја,
са неба и росом заливао,
муњом витом крила завијао,
повратио здравље и весеље,
па удрио у бојеве веље,
ох бојева донде невиђени!
ох кланаца крвљу обливени!
Гледај десно, о погледај лево,
свуда љути бојак и крешево,
тако брате од Косова данка
бој се тежак бије без престанка,
све од јутра од мрклога мрака
звека ножа и цика пушака,
низа кланце Црногорац врви,
јо Турчину што удара први!
(Бранко Радичевић, Песме, Нови Сад 1993, 93-94).

У Свободијади, делу без посвете, Његош се обраћа „неба шћери“ следећим стиховима:

Дај ми пјеват славна дјела
отачаства бранитељах,
њих јунаштва казат фална
од нестања српског царства,
који крвцу како воду
вјечно лише, и сад лију,
за обрану и свободу
непрестано боје бију;
који рода славу бојну
сачуваше и дигоше
испод ногах варварскијех
хуком сјајна оружија.
(Пјесма прва, ст. 10-21).

Дело, дакле, почиње „од нестања српског царства“ и истиче „Видовдан, данак страшни“, Косовски бој, Лазара, Милоша, угашену свећу Српства, „потомке Славјанове“ и „војнике Душанове“ у ропству, а затим се песник косовским јунацима обраћа следећим стиховима:

Обилићу и Точлица,
Косанчићу, Југовићи,
срећни ли сте, витезови,
јер у боју косовскоме
свиколици погибосте
за обрану отачаства,
да очима не гледате
народ српски подјармени
ђе уздише и ђе плаче,
а у плачу вас кликује
да г’ пуштите, одрешите
из синджира несноснога,
у који га Осман свеза.
(Пјесма прва, 105-117).

Почетак Свободијаде, види се из реченог и цитираних стихова, општи је поглед на Српство и увод у ратне догађаје Црногораца – вођене у „дики српској Црној Гори милој“, како би рекао Бранко Радичевић, и за њу и за Српство у целини.

Његошевим српством одликује се и Његошева антологија Огледало српско, посвећена сени Александра Пушкина, али тек пошто је украшена Карађорђевом сликом – књига састављена од јуначких песама из новије историје Црне Горе (неке од њих написао је сам антологичар, неке његов стриц Петар Први, док се многима не знају аутори и сакупљачи) и Србије (ове песме „о бесмртним подвизима књаза и избавитеља Србије Карађорђа и његовијех храбријех војводах преписане су из пјесмарице већ печатане“ – (Целокупна дела Петра II Петровића Његоша, IV издање, књига пета: Огледало српско, Београд 1975, 11).

Његошев однос према Српству види се у самом наслову, свакако антологичаревом, Огледало српско, у чијем садржају покољења треба да налазе надахнуће и да се у њему огледају.

Целокупно Његошево песничко дело прожето је, без сваке сумње, српством, које је у функцији конституисања националне идеологије. Већ у Новој пјесми црногорској о војни Русах и Тураках почетој у 1828. году (друга Његошева песма, коју је написао дечак у шеснаестој години) велича се „нови цар српски Ђорђије“ – „десна рука“ рускога цара Николаја Првога, који се, то јест Карађорђе, у песми Заробљен Црногорац од виле назива „огледалом Српства“ и „Марсом српским и младим Фебом“. У овој песми је, иначе, назначена тема ослобођења Српства и улога Црне Горе у њему, која ће испуњавати сва Његошева дела. Овде се, у овој такође почетничкој песми, поред Карађорђа, помињу „матер Србија“, Душан, који је „у вјечност преминуо“, „крв потомка великог Немање“ и „славољубна рука Вукашина“, која је „заклала млада вјенценосца српска“, а затим Царев Лаз, Вртијељка, Меки До, Кчево, Трњине и друга огледала црногорских мишица у бојевима с Турцима. Карађорђа, иначе, Његош слави и у песмама Сабљи бесмртнога вожда (књаза) Карађорђија и Под сликом Карађорђевом (Само име Карађорђе/ кад Србину на ум дође,/ запламти се крв у груди,/ јуначко се срце буди.), а помиње га и у песми Ловћену и приповеци Житије Мрђена Несретниковића.

У сваком случају, Његошево српство је најизраженије у Горском Вијенцу, где је до танчина прожето косовским митом, о чему је веома исцрпно, убедљиво и надахнуто недавно писао Милосав Бабовић (Косовски мит у Његошевом „Горском вијенцу“, Зборник Матице српске за славистику, Нови Сад 1990 – књ. 38, 7-19).

Већ у првом монологу владике Данила помињу се пад српске земље у ропство и срце Обилића, а прво коло почиње стихом „Бог се драги на Србе разљути“, да би се затим набројали узроци српских несрећа и изрекло проклетство неслози и издаји. Овде, у првом колу, царује косовски мит и сија Милошева правда, а симбол Косова, Обилић, израња у најузвишенијој оди витезу и јунаштву:

О Милоше, ко ти не завиди?
Ти си жертва благородног чувства,
воинствени гениј свемогући,
гром стравични те круне раздраба!
Величество витешке ти душе
надмашује бесмртне подвиге
дивне Спарте и великог Рима;
сва витештва њина блистателна
твоја горда мишца помрачује.
Шта Леонид оће и Сцевола
кад Обилић стане на поприште?
Ова мишца једнијем ударом
престол сруши а тартар уздрма.
(224-236).

Тешко је коментарисати ове стихове, али ваља рећи да Његош у овом делу Горског вијенца, и уопште, Обилића диже изнад свега позантог у хероици.

Ко у Милоша гледа „блијеште му очи“; да је Милош остао „сам на сриједи“, с „оба побратима“, данас би „Србин Србом био“; Његошеви јунаци „крсту служе а Милошем живе“, куну се „вјером Обилића“ и сањају како Обилић „на бијела хата ка на вилу“ пролеће „преко равна Поља Цетинскога“; изродима се поставља питање:

Куда ћете с клетвом прађедовском?
су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије?
(75-78).

Косово је јасна међа и општа мера. Несреће се броје од њега, а Милош и Вук („погано кољено“) симболи су подвига и издајства. Косово је „грдно судилиште“, чију несрећу најбоље симболизује претварање „шћери Лазаревих“ у кукавице.Косово је мера, пре свега јунаштва, али и прецизна временска међа:

Мићуновић и збори и твори!
Српкиња га јошт рађала није
од Косова, а ни пријед њега!
(392-394).

Његош је на специфичан начин дефинисао и простор Српства, дајући га кроз „спомен“, то јест помен игумана Стефана, после истраге потурица:

Чуј, народе, сви скините капе!
Хоћу спомен да чиним душама
витезовах нашега народа;
данас ће им најмилије бити,
од Косова нигда као данас.

Вјерне слуге помјани господи,
владаоце, ма твоје робове:
непобједног младога Душана,
Обилића, Кастриота Ђура,
Зриновића, Ивана, Милана,
Страхинића, Рељу Крилатога,
Црновиће Ива и Уроша,
Цмиљанића, војводу Момчила,
Јанковића, девет Југовићах
и Новака поради халака,
и остале наше витезове!
На небу им душе царовале
ка им име на земљи царује!
(2648-2665).

Има данас, супротно свим чињеницама, мишљења да код Његоша српство значи православље. Уместо коментара ваља само цитирати стихове из Лажног цара Шћепана Малог, када игуман Цетињског манастира Теодосија Мркојевић образлаже књазу Долгорукову да Црногорцима није лако дићи устанак против Турака и подићи осталу браћу и суседе на Балкану:

Како бисмо ми то урадили
без помоћи некога другога
кад Бошњаци, наша родна браћа,
слијепи су те не виде ништа?
Куран им је очи извадио,
куран им је образ оцрнио;
код њих нејма душе ни образа
који не би за куран умро.
То је њина кукавна светиња.
О свободи и о народности
у њих нико поњатија нејма;
у гроб су их обје сахранили.
(Дјејствије четврто 272-283)

и даље:

Ми смо Срби народ најнесрећни:
сваки Србин који се превјери –
просто вјеру што загрли другу,
но му просто не било пред богом
што оцрни образ пред свијетом,
те се звати Србином не хоће.
Ово ти је Србе искобило,
робовима туђим учинило
(Дјејствије четврто 318-325).

Ваља овде додати два детаља ван Његошевог књижевног дела: Његош је својим јунацима установио Медаљу Обилића, а Црногорцима дао нацрт најсрпскије капе: са црнином у знак жалости за Косовом и црвеном равном чохом – симболом крваве косовске равнице, чији ограђени кутак са пет златних жица и грбом Немањића у средини симболизује пет векова борбе Црногораца за слободу и васкрс Српства. (в. и Милосав Бабовић, н.д., 18). И ово је велики песник чинио с циљем да, попут вртијељских јунака и Југовића, никад Србин не изда Србина, да се врати изгубљено и да се тврдо стане на земљи која је посрнула на Косову.

Његош је српство понео из куће, с Његуша, из Катунске нахије и ондашње Црне Горе и оплемењивао га читавог живота, од детињства, слушајући стрица Петра Првог и учитеља Симу Милутиновића, до смрти, читајући народну епику и пратећи предања, и, што је најважније, дижући све на највиши ниво и огледајући своје јунаке у косовском огледалу и старој српској слави. његово дело најдограђенија је идеја српске националне мисли и слободе, а његова Црна Гора прихваћена је у ранијој српској књижевности као „дика српска“, што је већ посведочено Радичевићевим стиховима из Пута и што ваља поткрепити цитатим из Змајеве глосе Црногорцу и Ненадовићеве Груде земље.

Змај, употребивши прва четири Бранкова стиха из Кола (од укупно шест, што је највише дато једном Србину у овој популарној песми) за крајеве својих строфа, и прилагодивши четврти за општесрпску славу Црногорца, каже:

Многи тражећ’ пусту славу,
у срамни су амбиз пали,
тебе слава сама тражи,
Црногорче, царе мали!
Ти слободу тамо штитиш
на врлетни’ камивали’,
ко ти за то име не зна,
ко те овде још не хвали!
Народи се журе мети,
а ти летиш да претечеш;
кад слобода зајаукне,
мачем бијеш, мачем сечеш?
Сретна мајка, што те роди,
сретан народ, што те има,
мачем себи, – ал’ не себи,
благо течеш нама свима!
(Певанија Змај-Јована Јовановића,
у Новоме Саду, 1879, 117).

А Љуба Ненадовић, одушевљен Вучедолском битком, одмах, 1876. године, безгранично глорификује Црногорце и Црну Гору у већ поменутој песми Груда земље, одакле је довољно цитирати по неколико стихова о Црној Гори, Црногорцима, књазу Николи, груди црногорске земље и невољама које од ње сналазе турскога цара Мурата:

Оно царе није земља
Као што су земље друге,
Већ градови од камења,
Нигде стазе, нигде струге.
Она земља што год роди,
То је само јунак прави:
Живи, слави и слободи,
Свуд победи где се јави.
Оно, царе, нису људи
Као што је свет остали;
Већ змајеви то су љути,
Од којих се небо пали.
Кнез Никола, царе, није
Ко’ краљеви други што су;
Као ор’о он се вије,
Кад се за њим војска осу.
Да си откуд, царе, био
На крвавом Вучјен Долу,
Ти се не би уставио,
Ни у самом твом Стамболу.
Ту бих, царе, пао и ја,
Да не беше једног чуда:
Сачува ме хамајлија,
– Црногорске земље груда.
Па извади из недара
Једну груду црне земље:
Пред ноге је цару баци,
Да је види цар од жеље.
Цар се трже и повика:
„Не дајте ме, – сад ме спас’те“
Не видите л’, како груда,
Страховито брзо расте?
Уклон’те је испред мене,
Грозница ме од ње хвата;
Гле! – сви ћемо погорети,
Ето из ње сева ватра.
– На ту вику, са свих страна
Дотрчаше слуге хитре,
И бацише ону груду
У таласе морске бистре.
Ал’ се диже страшна бура,
Заљуља се сиње море;
Замути га груда земље, –
Груда земље Црне Горе.
Затрептеше све обале
Од тутњаве и од јеке:
Задрма се сва Европа,
И Азија чак до Меке.
А кроз Стамбол на све стране
Телал виче к’о никада:
„Султан Мурат полудео, –
Султан Хамид цар је сада“.
(Целокупна дела Љубомира П. Ненадовића,
Београд 1893, свеска трећа 33-37).

У крајњем закључку може се рећи да српска национална идеја нигде није тако изражена као у Његошевом песничком делу. Његошев Горски вијенац је најсрпскије дело и с правом се може називати и српском библијом и својеврсним српским манифестом, у који је велики песник уградио, без остатка, своју Црну Гору, ону која је вековима побеђивала и која ће и даље побеђивати све „тмуше“ које се напрежу да је ишчупају из Српства.