СРПСКО ОГЊИШТЕ КАО ЧУВАР ИДЕНТИТЕТА И КОНТИНУИТЕТА

Генијални људи, чак и када се упусте у излагање својих визија са намером и циљем да нешто појасне, више остављају да се ствари наслуте, него што их разоткривају, пре подстичу на самостално истраживање него што детаљно анализирају предмет свога интересовања, остављају простора да се постави више питања него што дају одговора на њих. Они стварају и остављају да њихова дела сведоче о њима, да се у појавности материјалног дочара њихов духовни свемир, па да тиме и самог посматрача подстакну на напор стваралачке уобразиље. Таква је обимна колекција етнографског материјала инжењера архитектуре Жељка Утвара, коју смо могли да видимо  у галерији РТС у оквиру изложбе „Цивилизација огњишта“, која је у току од 8. јуна до 3. јула. Његов велики број  експоната, без којих би ова изложба била оскуднија, назива се „Српско огњиште“.

Колекција „Српско огњиште“ обилује са преко 5000 експоната које је Жељко брижно сакупљао и откупљивао широм Србије и Балкана. Имао је увек на уму и богато наслеђе Винче и Лепенског Вира који су за њега  preparatio evangelica (јеванђелска припрема) како је праисторију и њену мисао и осећање сагледавао Св. Јустин философ и мученик. Мотиви, обичаји и шаре ове изложбе су стари неколико миленијума и сежу у паганску прошлост наших предака која је Православним хришћанством крштена.

Архитекта Жељко Утвар је строг у виду изношења наше културне баштине у иностранство.  То би требало забранити по њему. Забринут је што  Грци и други  купују призренске ношње и приказују их као саставни део свог етнофолклора. Треба зауставити, по њему, тај процес расрбљивања, дехристијанизације и брисања српског идентитета.

Српско огњиште, по Жељку Утвару, је компактно и оно је саставни део литургијске узнесености и евхаристијског продужетка Литургије на Српски дом која ствара атмосферу свечаности и празничног славља. Он истиче значај и достојанство Вере. Веома се варају они који мисле да се вера састоји само у вероисповедању или обредима, или чак у директним односима човека ка Богу. Овај етнографски материјал у виду експоната сведочи да вера Православна прожима цело биће човеково и све његове односе према ближњем. Она као невидним концима или жилицама обухвата и преплиће сва чувства, сва убеђења, све тежње човекове. Она је као неки бољи ваздух, који претвара и мења у човеку свако земаљско порекло, или је као нека најсавршенија светлост која озарава све његове погледе на друге људе и на унутрашње законе који га везују с њима. Према томе, вера је виши друштвени принцип, јер и само друштво није ништа друго до видни облик наших унутрашњих односа према другим људима и наше везе с њима. Здраво друштво, појашњава Жељко Утвар, заснива се на појмовима његових чланова о братству, правди, суду и милосрђу, што и видимо у овој збирци етноматеријала „Српско огњиште“.

Негде је неки песник записао: „Да сте шили колико сте убијали и везли колико сте тукли, много би се оџака пушило у зимској ноћи“. Заиста, трагична судбина Србије, верна Косовском Завету, мора да реконструише своја вековна огњишта са оџацима и огњиштем, да би у трећем миленијуму одолела ударцима глобализма и безличног неолиберализма. Некада је, док се димио оџак, било правило да је та кућа жива и да сви путеви воде ка Цркви.

Прекид сваког континуитета прети прекидом идентитета и ова изложба нам освежава и јача достојанство оног Српског императива: војевати духовно и мисаоно за „ Крст часни и слободу златну“. Изложба одише лепотом оне платонске калокагатије (јединства лепоте и доброте), коју су усвојили Св. апостол Павле и Јеванђелисти, посебно Јеванђелист Лука, за кога је Алигијери Данте рекао да је писац Христове лепоте и доброте.

Етнозбирка инжењера архитектуре Жељка Утвара и конзерватора веза, његове веренице и сапутнице  етнолога Александре Јотовић,  има у лепоти симбола, шара, везова и одеће снажан есхатолошки призвук Псалма: „Доћи ће народи и донеће дарове своје“.

Само са историјском свешћу и посебношћу можемо да опстанемо, а да не нестанемо у тами заборава мистериозне повести. Људи и народи су личности и нису предмет хладне статистике, него живог кретања ка Богу и Царству Божијем јер је речено: „Биће у потоња времена гора дома Господњега утврђена уврх гора и узвишена изнад хумова, и стицаће се њој сви народи. И ићи ће многи народи говорећи: „Ходите да идемо на гору Господњу, у дом Бога Јаковљева, и учиће нас својим путевима, и ходићемо стазама његовим, јер ће из Сиона изаћи закон, и реч Господња из Јерусалима. И судиће међу народима, и казниће многе народе, те ће расковати мачеве своје на раонике и копља своја на српове, неће дизати мача народ на народ, нити ће се више учити боју. Доме Јаковљев, ходи да идемо по светлости Господњој“ (Ис. 2, 2-5).

Сви предмети одишу печатом креатора и сви су уникатни, као што је људска личност уникатна.

Жељко Утвар ће своју збирку да постави августа ове године поводом јубилеја 100 година од обнове Српске Патријаршије у Гучи. Изложбени експонати ће и даље путовати по Србији, Републици Српској, Македонији, Црној Гори и иностранству где је Српска дијаспора . У доброј смо нади да кренемо с њим и да станемо на старе стазе и ходимо по светлости Господњој контемплирајући ове дарове наших Српских предака, који су госте дочекивали хлебом и сољу.

Горан Раденковић,

професор Богословије Светог Саве у Београду