СРПСКИ ВИОЛИНИСТА НЕМАЊА РАДУЛОВИЋ ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ИСКРУ“: Велики сам поштовалац Емира Кустурице, кроз његове филмове пролазе тако јасне поруке

Треће фестивалске вечери српски виолиниста, Немања Радуловић, у великом стилу затвара четврти „Бољшој“ фестивал заједно са ансамблом „Дабл Сенс“. Пре вечерашњег наступа, разговарали смо са њим о утисцима и концертима са овогодишњег фестивала, сарадњи са Емиром Кустурицом, али и о положају музике у времену у ком живимо.

. Пoсетилац сте и учесник бројних музичких фестивала, по чему се „Бољшој“ разликује и издваја од осталих музичких фестивала и манифестација?

Разликује се првенствено по енергији и природи, али и свим људима који су овде. Тај сусрет генерација је потпуно другачији него на другим местима. Са једне стране имате младе који доносе неку свежину, а са друге стране искусније музичаре. Тај сусрет стварно чини чуда и сви уживају у њему!

. Ваша велика жеља била је да једног дана засвирате виолину у Москви, што ће се ускоро и остварити. Колико је Фестивал класичне руске музике „Бољшој“, па и амбијент у коме се одржава делимично убрзао њено остварење?

Наравно да је допринео остварењу жеље, ваљда због свих тих људи и музике… Ово место је стварно магично и има толико позитивне енергије и толико људи да слабо спавам, али са друге стране имам утисак да сам одморан.

. Ви кажете „Праву музичку уметност можемо препознати ако зажмуримо и препустимо се звуцима инструмента“. Да ли је и колико тешко, па и ретко у данашње време, препустити се звуку инструмента који представља бег од реалности?

Мислим да се уметност препознаје тамо где имате оне који присуствују концерту, филму или позоришној представи, и када неко заиста доживи неку емоцију. Мислим да је мисија свих уметника да једноставно поделе нешто више од саме материје.

. На овогодишњем „Бољшој“ фестивалу одржали сте мајсторски курс младим уметницима. Шта за Вас представља тежи задатак – пренети енергију и искуство такмичарима или публици?

    Не видим ја ништа од тога као задатак… Оно што волите то вам није тешко. Из тог разлога сам подједнако уживао са младим талентима јуче током мастер класа и данас са својим колегама на сцени . То је мени само уживање!

. Изјавили сте да су људи који су писали класичну музику пре 300 година, а свирају се и данас – генијални. У којој мери се њихова генијалност креће по културним маргинама у односу на доминантну и глобализовану поп, „рнб“, па и фолк музику?

    Мислим да постоји публика за сваку врсту музике. Ја генерално не волим да делим музику по жанровима, већ једноставно по музици која ми се свиђа и оној која ми се мање свиђа. И данас има генијалаца који компонују… Чак и да напишу песму од три минута, то може да буде стварно генијално.

. Како бисте, као „презапослени уметник“ и космополит са 120 концерата на годишњем нивоу, дефинисали однос културе и политике у Србији?

Ја заиста никада не коментаришем политику јер првенствено не живим у Србији, а, са друге стране, музика и живот који делим са људима које волим, мојом породицом и мојим пријатељима, ми толико пријају да се једноставно не оптерећујем тиме.

Да ли је истина да за Ваше концерте публика резервише карту две године унапред? Како се Ви осећате поводом тога?

Па тако кажу, и мени лепо (смех)! Знам да ће бити пуна сала и стварно ми је драго због тога.

. Поред филмског и музичког фестивала, Емир Кустурица размишља да покрене и позоришни фестивал на Мећавнику. Колико је то значајно за културно-уметничку сцену Србије?

То је генијално! Што више то боље… Толико је битно да се све три врсте уметности састану и да комуницирају међусобно. Кад је уметност ту, без обзира да ли је у питању музика, позориште или филм, порука је увек иста.

. Никада нисте одбили позив да гостујете на Мећавнику и чини се да након сваког наступа одржаног на том месту са нестрпљењем очекујете наредни. Која је тајна сарадње између Вас и Емира Кустурице?

Ја сам велики поштовалац и, да кажем, фан Емира Кустурице. Мислим да је он вансеријски уметник и мислим да кроз његове филмове пролазе толико јасне поруке да ми је заиста била част да га упознам  и да сарађујемо кроз године.

Тагови: Бољшој, Немања Радуловић