СРПСКИ СВЕТ У СТАРО ДОБА: ОД ИТАЛИЈЕ ДО ПЕЛОПОНЕЗА

Фото: Јутјуб

Када је неки Хрват Михизу, е да би показао колики смо „барбари“, прекорно рекао:“Ви сте своје краљеве бацали кроз прозор!“, он му је одговорио:“Имали, па бацали!“

Досетљиви Михиз је, у свом стилу, указао на чињеницу да је историја Срба богата – тешка, сложена, каткад крвава, али богата. Што смо имали, па бацали, сада треба да опет скупимо у ризницу националног памћења, стога ће ове цртице, ако Бог да и срећа јуначка, да нас подсети на оно што је вредно ризничења.  Да кренемо од једне бугарштице, српске епске песме дугог стиха, чији назив потиче од глагола „бугарити“ – „тужно певати“.

Професор дубровачке књижевности на Универзитету у Београду, легендарни Мирослав Пантић, открио је осамдесетих година прошлог века запис најстарије српске бугарштице у рукопису Италијана Рођери де Пачијенца (Rogeri de Pacienza), који је гледао коло српских избеглица из Смедерева, и записао шта су певали у градићу Ђоја дел Коле (између Барија и Таранта) 1. јуна 1497. године:“Орао се вијаше над градом Смедеревом./Ниткоре не ћаше с њиме говорити,/Него Јанко војвода говораше из тамнице:/„Молим ти се, орле, сиди мало ниже/(Сиди мало ниже) да с тобомe проговору./Богом те брата јимају, пођи до смедеревске господе/Да с’ моле славному деспоту да м’ отпусти/(Да м’ отпусти) из тамнице смедеревске./И ако ми Бог поможе и славни деспот пусти/из тамнице смедеревске,/Ја те ћу напитати чрвене крвце турешке,/Белога тела витешкога.“

( Оригинални запис изгледа овако:“Orauias natgradum smereuo nit core nichiasce snime gouorithi nego Jamco goiuoda gouorasce istmize molimtise orle sidi maolonisce dastobogme progouoru bigomte bratta zimaiu pogi dosmederesche dasmole slauono mo despostu damosposti istamice smederesche Jacomi bopomoste Jslaui dispot pusti Jsmederesche tamice Jatechul napitati seruene creucze turesche bellocatela vitesco cha“).

Српски исељеници, међу којима су били и Ратко, Милица, Вучета, Стана, Вукашин, Рашко, Ружа, Вук, одајући почаст напуљској краљици Изабели, играли су и певали у њену част.

Пред нама је песма о робовању Јаноша Хуњадија ( Сибињанин Јанка ) у тамници Ђурђа Бранковића: Јанко моли орла да смедеревску господу обавести о његовом узништву, да племићи дају откуп Ђурђу, а он ће, у знак захвалности, нахранити орла лешевима побијених Турака. Ова песма је и данас разумљива сваком писменијем Србину. А из 15. века потиче. И сасвим је научно доказана        као српска песма. А Сибињанин Јанко – Јанош Хуњади, био је ухапшен од стране Ђурђевих људи после пораза угарских крсташа у Косовском ( другом ) боју  1448. године, зато што је, пре но што је ударио на Турке, пустошио српске земље као да су непријатељске. Пошто је, како наша народна изрека каже, прошао као Јанко на Косову,  пуштен је  из Ђурђеве тамнице када је мађарско племство платило откупнину  ( у ствари, одштету српској деспотовини ) од сто хиљада дуката.

Песма је, дакле, настала у доба када су многе избеглице, после пада Србије под власт Турака, уточиште нашле на територији Северне Италије, где су последњи Бранковићи имали замак Белградо.

О Србима у данашњој Италији, во времја оно, пише Никола Милованчев:“Избеглице су у ове пределе најпре почеле да стижу из Далмације и то у Трст и у Венецију. Зато 1413. године Велико веће града Трста одлучује да откупи од приватника (чак и на силу!) терене крај тршћанског предграђа Контовела (Contovela), где би се могли настанити „Склави, који су већ стигли са границе Босне и Далмације“. И у Венецији су у XV веку досељавања Срба била јака, посебно из далматинских градова. У првој половини XV века православних је у Млецима било неколико хиљада, већином Грка. Историчар православља у Венецији проф. Јoaнис Велудис наводи да је у млетачкој православној црквеној општини поред Грка било и много „Словена, то јест Срба“ (Slabon tutesti Serbon). Никодим Милаш, позивајући се на Велудиса, закључује да је српскога народа у Венецији морало бити доста „… што су они били у стању, у XV вијеку да саставе засебну своју општину, а та општина по млетачким државним законима о асоцијацијама, морала је бројити најмање 250 чланова, породичних поглавица, да би могла законом бити призната, и дакле најмање толики је ту број породица српских морало тада бити“.“

У том, избегличком 15. веку, настао је најстарији запис српске бугарштице.

Године 2009, изашла је, у Академији за конзервацију СПЦ, књига Георгија Петаласа „Речи словенског порекла на Пелопонезу ( осим топонима )“. Књигу је превео проф. др Мирко Томасовић. Петалас, пореклом из Аркадије и североисточне Лаоконије из села Варбица ( Врбица, суседна је Арахова – Орахово ), желео је да пронађе прастаре коренове своје породице ( од шестог века по Христу ) који су словенски – наши. Његова породица и земљаци се, каже Петалас, „између осталог, издвајају неуобичајено риђом и црвенкастом бојом косе и браде, светлоплавим очима и крупним стасом“. Речи које је сабрао потичу из свакодневног живота, пољопривреде и сточарства, и, по Петаласу, „губе се наступањем технократске цивилизације, као и са посвудним присуством телевизиије“.

Ево неких речи које је Петалас записао и објавио: азвос ( јазавац ), видра ( видра ), вир ( глиб ), валтос ( блато ), ведро ( ведро ), верверица ( веверица ), војводас ( војвода ), глава ( глава ), глина ( глина, али и ништарија, „човек од блата“ ), глогос ( глог ), гуна ( вуна ), густерас ( гуштер ), грана ( међа, граница између њива ), гребени ( петлова креста ), закони ( обичаји ), игла ( четина на јели ), колиеница ( коленица – завој за превијање ), куцикос ( мали пас, куче; у пренесеном значењу „ситан“), магла ( магла ), масиа ( машица за огњиште), мора ( ноћна мора ), моцарила ( мочвара ), бардавица ( брадавица ), доброс ( добар ), плиацика ( пљачка), потоки ( поток, снег нанет ветром ), прока ( брука ), рухо (груб вунени огртач ), рисос ( рис ), себрос ( помоћник у раду на њиви, себар ), сити ( сито ), смрдаки ( утвара, авет – наша реч „смрт“), ступос ( камен, дрвени маљ, ступа ), целникас (чобанин великог стада, челник ), черга ( вунено ћебе; у нашим селима се за ово ћебе и даље каже „черга“), цобанис ( чобанин, али и кнез, жупан ).

Изгледа да је презиме аутора ове књиге, „Петалас“, од „петал“ ( „петао“, пре преласка л у о ), то јест Певчевић.

Тек да се зна да је српски културни и језички простор, во времја оно, постојао од Венеције и Барија до Пелопонеза. И то нема никакве везе са „великосрпским хегемонизмом“, којим су свет плашили Комитерна, Броз, Туђман и србофобни монтенегрини.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Вечерње новости 19.9.2022.