СРЕЋАН ЈЕ КО СВОЈУ ПЕСМУ НЕ ПЛАТИ ГЛАВОМ/ МИЉКОВИЋ И ЈЕСЕЊИН, ДВА УБИЈЕНА ПЕСНИКА
О ПОВОДУ
Ове, 2021, 12. фебруара, навршило се шест деценија од смрти великог принца српских песника, Бранка Миљковића, чудесника чије стихове носимо као попудбину.Ипак, ово неће бити текст о његовом животу, него о његовој смрти.Учили су нас, деценијама, да се Бранко, у Загребу, у Ксаверској шумици, на периферији града,у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961, убио… Томе је претходио прелазак из Београда у Загреб. Његов пријатељ, Петар Џаџић, тврдио је да је суицид проузрокован неузвраћеном љубављу. У књизи о Миљковићу, наводио је писмо које му је овај послао из Загреба: „Свака ситница која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да мислим о њој, почећу да мислим о смрти.” Ипак, пет дана пре кобног догађаја, 7. фебруара 1961, Миљковић је Џаџићу писао нешто друго: „Ја се осећам одлично. Као да сам се данас родио. Раскрстио сам са свиме што је било јуче и са поезијом и са животом…” ПОРОДИЧНЕ СУМЊЕ Највећи број људи блиских Бранку није веровао у причу о самоубиству. Снаха песникова, Анђелија, својевремено је,кад се то смело, рекла новинарима: “Наша породица је још од његове сахране сумњала да је Бранко убијен. Не могу да заборавим сцену са сахране када је његова мајка, угледавши Бранковог школског друга, викнула: “Убише ми Бранка!“ /…/Његови родитељи су ми причали да су му на телу видели модрице, а његова пријатељица Добрила Николић нам је испричала да је последње часове провела с њим. Испратила га је до кафане на периферији. Рекао јој је да га сачека, да ће се брзо вратити. А онда су наишла двојица и рекла јој: “Ако чекате песника, нећете га дочекати“.“Горан Миљковић, синовац Бранков, сведочи: “Од најранијег детињства слушао сам да је мој стриц највероватније убијен. Мој отац и деда су стално покушавали да сазнају истину о његовој смрти. Деда је до краја живота носио црнину и много времена проводио на стричевом гробу“. Анђелија Миљковић је сматрала да је Бранково бекство из Београда било условљено околностима:“Имао је сукоб и са Оскаром Давичом, тада врло моћним човеком, обојица су били заљубљени у исту жену. А Давичо му је био пријатељ и помагао му је да објави прву збирку песама. У Београду се тада причало: “Давичо га је открио, Давичо га је и убио“. У Загребу смо чули да је имао неке поверљиве информације о Титу“.
НЕОСИМБОЛИСТИ И ТАНАСИЈЕ МЛАДЕНОВИЋ
И његови пријатељи, неосимболисти, такође су имали сумње. “Врба преко које је пребацио каиш није била дебља од људске руке“,сведочио је Милован Данојлић, а Петар Пајић подсећа на изјаву његове мајке: „Ја сам га родила, ја га најбоље познајем. Он се никада не би убио”.Коста Димитријевић,књижевник и новинар,својевремено неосимболиста, написао је књигу „Убијени песник“, у којој је, између осталог, сведочио о Миљковићевим „непоћудностима“ (певао је светосавску химну у кафанама пуним удбаша, а и бавио се забрањеном темом – језичком анализом Титових говора). И он је уверен да је реч о убиству. Бранков заштитник код тадашње власти, Танасије Младеновић, оставио је, у својој књизи „Успутне скице за портрете“, неумитне чињенице. Време у коме се Бранко „убио“ било је време политичких превирања – полако се кретало ка конфедерализацији Југославије. Миљковић се у то време учланио у партију,па су га неки у Београду прогласили за режимског песника. И то је,као и завист „Салијерија“, био један од разлога да оде у Загреб, где ће,мислио је, почети испочетка. Једне пијане ноћи,изјавио је,за „Дугу” да се одриче свих песама и награда. Покушао је,касније, да изјаву повуче… Деманти није стигао на време. А онда се, кобне фебруарске ноћи, обрео у кафани у Ксаверској шумици, на периферији Загреба…
СУМЊА У ЗВАНИЧНУ ВЕРЗИЈУ
Пошто је Танасије Младеновић са Бранковим родитељима отишао по покојника, нашли су се пред дрвцетом смрти… Аутор „Успутних скица за портрете“ тврди да оно није могло да „издржи људско тело нормалне тежине. Можда само тело неког детета или дечака од петнаестак година. /…/ Испод самог дрвета налазило се омање ђубриште, одмах преко пута њега стамбена зграда,чијег се броја више не сећам. Заједно са Бранковим родитељима, посетио сам породицу, која је тада тамо становала. Ти људи су нам рекли да су те ноћи, између 11. и 12. фебруара, чули велику галаму, вриску, запомагање, али да нису смели да изађу из куће на улицу. Нагласили су да је и иначе у том крају опасно ходати ноћу“. Милицијска истрага о „самоубиству“била је спроведена траљаво. Младеновић,коме је иследник дао да погледа записник, пише:“Није било ни речи, нити голе претпоставке, о томе због чега је до тога дошло; ни да ли је било сведока, ни где је самоубица, и с ким, био целе те ноћи. Чак ни породица, пред чијом је кућом било дрво са обешеним, није уопште саслушавана. /…/ На глави је имао свој познати црни шешир; кравата и зимски капут потпуно у реду, са опасачем око врата. Добијао се, апсолутно, утисак да је однекуд донесен мртав, угушен можда јастуцима и ту само окачен.“Иследник није нашао за сходно да поприча ни са једним од његових хрватских колега по перу, с којима је радио у редакцији Радио Загреба. Није причао ни са његовом газдарицом из улице Бјанкинијеве број 11, која је тврдила да су по њега дошла „два пријатеља из Београда”…
УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ
Танасије Младеновић каже: “Бранко је често имао обичај да, и под дејством алкохола, али и без њега,испољава свој национални понос,понос што је Србин и што припада српском народу. Скретао сам му пажњу и молио га да строго пази у ком и каквом друштву то може да каже, а где ни у ком случају. Није искључено да је, тог свог последњег дана и те своје последње ноћи, дао неку изјаву и да је, због тога, платио главом“… С милицијом се сретао и раније, и то не само кад је на Теразијама узвикнуо: “Живео југословенски мрак!“ И не само у Београду, него и у Загребу.Владимир Богдановић, уметник из Новог Сада, био је младић када је привођен у милицију са Миљковићем, који је, усред Казалишне каване у Загребу, јануара 1961, узвикнуо: “Зашто убијају песнике у социјализму?“ Милиција је Богдановићу, после ноћи проведене у станици, поручила: “Пази шта радиш и с ким се дружиш. Следећи пут нећеш овако јефтино проћи!”
АРХЕТИП ПЕСНИКА УБИЈЕНОГ У СОЦИЈАЛИЗМУ
Пре него што се Бранко „убио“ у Ксаверској шумици у Загребу, Сергеј Јесењин се „убио“ у хотелу „Англетер“ у Лењинграду, у ноћи 27. децембра 1925. године. Староверац међу руским песницима, Николај Кљујев, који се прво одушевио бољшевицима,па био стрељан као “реакционар“, писао му је,три године раније: “Ти си осуђен да будеш заклан за Русију…Радуј се заклању својему“… Јесењин је често говорио о свом трагичном крају:“Ја ћу бити жртва“, понављао је свој блиској пријатељици, Галини Бениславској, која се 1926. убила на његовом гробу. Пред смрт, рекао је песнику Ерлиху (чекисти, по свему судећи умешаном у убиство): “Хоће да ме убију. Ја то некако осећам, као звер!“ По повратку са Запада, где је био са Исидором Данкан, до смрти је лутао Совјетским Савезом,осећајући опасност. Између осталог, крио се у Азербејџану и Грузији, да би избегао судбину својих другова, попут Алексеја Гањина, који је оптужен да је основао „фашистичку партију“, и стрељан. Дошао је у сукоб са својим некадашњим пријатељем, познатим чекистом Бљумкином, десном руком Лава Троцког за „спецоперације“… По повратку из Бакуа (у возу се потукао с неким комунистичким функционерима,због чега је позван на суд), у Москви је морао да лежи по душевним болницама, где су га скривали лекари,на молбу његове последње супруге, Софије Толстој… Из Москве Јесењин бежи у град на Неви зато што је у престоници поведен процес против њега, због изгреда у којима је вређао, између осталог, и нови поредак. Чак ни комесар за просвету, Луначарски, није могао да га одбрани.
ТРАГОВИМА „САМОУБИСТВА“ После смрти Јесењинове, муж његове сестре, песник Василије Наседкин, који је видео леш покојника у хотелу „Англетер“, рекао је: “Не личи на самоубиство… Имаш осећај као да му је мозак кроз чело исцурео“. Један од сведока из “Англетера“, уметник В. Сварог, говорио је познаницима: “Јесењина су настојали да брзо „почисте“… Изгледа да су га прво удавили – Јесењин је десном руком покушао да ослаби стисак, и рука му је остала згрчена“. Ана Берзин, једна од учесница у испраћају песника, шездесетих година прошлог века сведочила је:“Изјутра је организована комеморација, али сам ја знала да ће мајка дати да се Сергеј опоје у одусуству тела, на раној литургији. Хтела је обавезно да га преда земљи,и да га поспе крстолико земљом“. Мати песникова, Татјана, доказала је свештенику који је вршио опело да се он није убио… ТРАГАОЦИ ЗА ИСТИНОМ Први који је,почетком деведесетих година прошлог века, подвргао сумњи званичну верзију о самоубиству био је полицијски пуковник Е.А.Хлисталов, који се на послу бавио специјалним, нарочито сложеним, истрагама. Када је сазнао да је Јесењина са конопца скидао лекар К. М. Дубровски, обратио се његовој, у то време још живој,супрузи, која му је написала: “Потпуно сте у праву кад кажете да су Јесењину „помогли“ да се убије. По причама К.М Дубровског, у соби Јесењиновој видели су се трагови борбе и претреса“. Тело песника је било прекривено траговима удараца. Његовим трагом кренуо је писац Виталиј Безруков, по чијем документарном роману је снимљена серија „Јесењин“, која је 2005. изазвала узбуђење у Русији, и у којој је његов син, Сергеј, сјајно играо свог имењака. Виталиј Безруков је истраживање, по коме је писан сценарио, засновао на налазима пуковника Хлисталова. У интервју датом Љубинки Трговчевић он је рекао да је истрага о „самоубиству“ вођена непрофесионално: „Као прво, није требало да га скину с конопца пре него што су дошли сведоци. Нико од сведока није видео обешеног Сергеја Јесењина! Поред тога, на његовој глави види се удубљење које би могло бити од ударца – дакле, постоји могућност да га је неко прво убио ударцем у главу, или чак метком – на фотографији се види и тамна мрља код ока, која би могла бити од метка, а потом су га обесили. И даље – његова рука је неприродно савијена – руке обешеног увек висе низ тело…” Ипак, највећи допринос потврди чињенице да је Јесењин убијен дало је троје професионалних полицијских стручњака, предавача Полицијске школе у граду Штатно у Пољској. Они су у својој монографији о убиству Јесењина обавили не само стручну експертизу фотографија и обдукционог налаза, него су, уз помоћ асистената, извршили и реконструкцију убиства и фалсификације зване „самоубиство“ (G. Ojcewicz, R. Włodarczyk, D. Zajdel. Zabójstwo Sergiusza Jesienina. Studium kryminalistyczno-historycznoliterackie. – Szczytno, 2009.)
ЈЕСЕЊИН И БОЉШЕВИЦИ
У почетку, Јесењин је веровао да је парола „Фабрике радницима, земља сељацима“ истина, а не демагогија. Певао је: “Небо као звоно,/ а Месец бренце!/ Домовино мајко,/ Ја сам бољшевик!“ Певао је против православља, у коме је васпитан…Али, није могао против себе. Исидори Данкан је говорио :“Све је од Бога. Поезија, па и твој плес“. Почео је поново да чита Свето Писмо, а Демјану Бедном, аутору антирелигиозних стихова, упутио је „Посланицу „Еванђелисти“ Демјану“, у којој га је изружио због хулног става. У поеми „Земља ниткова“ карикирао је Лава Троцког као огавног црвеног комесара који цркве хоће да „претвори у нужнике“. По Безрукову, убиство Јесењина пало је у доба четрнаестог конгреса партије, на коме је Стаљин победио Троцког и његове саборце, Зиновјева и Камењева:“Троцки је управо изгубио власт и живео је у великом страху од Стаљина. Постоји верзија да је Јесењин поседовао некакав телеграм који је могао да компромитује Стаљинове противнике. Сергеј Јесењин је убијен по наређењу“. Безруков сведочи да је Троцки покушавао да Јесењина придобије, али овај је то одбио: “А Јесењин је вођа целе хришћанске поезије. Хришћанско и сељачко су у том тренутку синоними. И сви који су писали такву поезију били су стрељани – Гањин, Кљујев, Орешин… Штавише, пред Јесењинов одлазак у Америку Троцки му директно каже – пазите како пишете, иначе ћете се угушити! А он га је у “Земљи лупежа”, заувек овековечио као лупежа./…/ Армија Тухачевског је стрељала сељаке наоружане само вилама… Њих 50 хиљада. Јесењин је и то описао у “Пугачову”. Тако нешто се не опрашта./…/ Убити човека, то значи убити душу. Душу Русије су убили. Било је довољно “мајстора” за такве послове. Дакле, Троцки је убио Јесењина из освете. И још – убијајући Јесењина, он се светио и оним својим политичким противницима који су волели песника и штитили га.“ (Рецимо, у Азербејџану, док се скривао, Јесењина је штитио близак Стаљинов сарадник, Киров). Годинама после смрти песника, „јесењиновштна“ је била забрањена као реакционарна .Неки су и робију заглавили јер су рецитовали песника из села Константиново.
УМЕСТО ЕПИЛОГА
Сличност смрти Јесењина и српског му сродника Миљковића (мада су им поетике биле сасвим различите, обојица су били „принчеви поезије“) сасвим је уочљива: обојица су били млади, пуни живота, склони пићу и женама, али дубоко посвећени стваралаштву; обојица су званично прихватали доба у коме живе, па чак и певали револуцији; обојица су, међутим, била противници идеала претворених у тоталитарну антиутопију, и о томе су јавно, макар и у пијаном,“заштитном“ стању, говорили; због тога су били привођени и саслушавани (Јесењина су много пута хапсили и краће време држали у затвору, а ни Миљковић није успевао да избегне трежњења у милицији). Обојица су смрт нашла бежећи из „својих“ градова у нади да ће им бити дат нови почетак – Јесењин из Москве у Лењинград, а Миљковић из Београда у Загреб. Обојица су „самоубијени“, а истина о правим разлозима се и даље скрива од јавности. И данас, после толико деценија, њихове личности и стваралаштво, као и трагичне судбине које су понели, подсећају нас да је, како рече Миљковић, исто певати и умирати. Нарочито ако, упркос тоталитаризму, певаш слободно и гласно…
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
Фотографије мртвог песника: на једној се види не само траг конопца за вешање, него и дављења; на челу се види улазна рупа од метка…
