СРЦЕ НАД КУПОЛАМА МОСКВЕ

Пише: Желидраг Никчевић

Недавно је сасвим дискретно обиљежен јубилеј Гајта Газданова – 120 година од рођења. Велики руски писац, војник Добровољачке армије, емигрант. Рођен 6. децембра 1903. у Санкт Петербургу, у осетинској породици. Од своје четврте године пропутовао је скоро читаву Русију, са 16 година побјегао је на фронт.

Заједно са остацима Врангелове војске, стигао је најприје у Константинопољ, затим у Бугарску, а одатле се преселио у Француску, гдје је 23-годишњег момка чекао веома тежак живот. Спавао је на клупама и испод мостова, радио као утоваривач, перач локомотива, аутомеханичар…
Заронио је на само дно Париза, у свијет друштвеног талога, што се одразило у „Ноћним путевима“ – понајбољем роману руске емигрантске књижевности.
У вријеме кад је роман објављен, Гајто је дипломирао на Сорбони и постао познати писац, али је зарађивао за живот као ноћни таксиста. Горки је био толико одушевљен кад је поштом добио дебитантски роман „Вече код Клер“ да је желио да га објави у Русији. Осоргин пише да је „Газданов први у иностранству и стоји испред Набокова“. Газданов се чак обратио совјетској амбасади са захтјевом да се врати у СССР, али је роман забрањен, Горки је убрзо умро, и повратак се није догодио.
Године 1939. почео је Други свјетски рат, француске власти су позвале емигранте да се закуну на оданост влади и боре се против нацизма. Нису сви подржали тај позив, али је Газданов без оклевања положио заклетву, и кад су њемачке трупе ушле у Париз, у његовом стану је организован тајни штаб покрета отпора. Био је био веза између француских партизана и руских ратних заробљеника.

Још прије рата упознао је Фаину Ламзаки, ћерку грчких трговаца из Одесе. Фаина је била његова велика инспирација; само у прве три године брака написао је три романа – „Историја једног путовања“, „Лет“, „Ноћни путеви“ и своје најбоље приче „Бомбај“, „Вечерњи сапутник“, „Хана”… Била је саборац свог мужа не само у стваралаштву: знајући енглески, француски и њемачки, преводила је одбјеглим совјетским војницима, помагала им да се сакрију и тако спасила многе животе.
Газдановљева дјела често пореде са Прустом, Сартром и Камијем, али је то поређење неадекватно. Само истински руска душа, која је прошла кроз најтеже патње и емиграцију, лишена домовине, може написати ове редове:

„Понекад ми полази од руке да очистим путеве своје визије од камења и калдрме стварности: тада видим свјетлуцави сјај воде, и црну птицу, и Бога, како грли земаљску куглу. На линију хоризонта, у хладном ваздуху одлазеће и нескривене перспективе, стављам оно најдрагоцјеније – Русију. Моја домовина је пут ка Богу. Његово огромно срце куца над куполама Москве, а његове ријечи, пригушене градском буком, лепршају у ваздуху као крила уплашених голубова…“

P.S. Ево шта је поводом Газданова ових дана записао Захар Прилепин:

„У Русији имамо толико новопечених `белогардејаца` у медијима на свим нивоима – могли су бар некако да реагују, ипак је озбиљан датум; али мислим да они једноставно не знају ко је он. Одавно сам запазио: ова публика не воли превише да чита књиге – често им је за одржавање потребног нивоа интелектуалног живота довољна икона светог господара, а онда је све једноставније, у дебелим намазима: `бољшевички демони разорили империју`, `и без њих бисмо полетели у свемир, само раније`.

Па добро.

… Сад сам спремао књиге за мог сина, он је у армији (поново је затражио, већ је прочитао претходне), и одлучио сам да му пошаљем и свог вољеног Газданова (већ су га читали старији син и старија ћерка). И, како то бива: пре него што књигу спакујеш, насумце је отвориш и почнеш да читаш. Тако сам почео да читам `Ноћне путеве`. Роман говори о томе како Газданов (његов лирски јунак, али овдје се он готово не разликује од главног јунака) најприје ради у фабрици, а затим као таксиста у Паризу.

Такво чудо, Господе! Тако моћна, тако интелигентна проза.

И пронађох, између осталог, невјероватан портрет, на који раније читајући књигу (прије 2014) нисам обраћао пажњу.

Украјинац у Паризу. Рус, али украјински.

Обратите пажњу на жељу за европским `луксузом` овог лика (подсјећа на `Желим у Европску унију и чипкане гаћице` – само у мушкој верзији), и друге тако препознатљиве карактеристике.

Овог љета сам прочитао сву Тургењевљеву прозу и скоро сву Љесковљеву – било је немогуће не уочити колико се често код обојице појављује `малорус`: врло специфичан тип, са својим познатим особинама. Ово, напомињем, није био једини тип који је тада настањивао Малорусију (било је и других који су изазивали безусловно поштовање, дивљење и понос) – али, авај, прилично чест. То што Тургењев, Љесков и Газданов описују потпуно заједничке особине тјера нас да прихватимо чињеницу: то није књижевни изум. Зачудо, овај тип дегенерисаног Руса, `хатаскрајника`, био је претеча грађанског рата у Украјини.

Остаје да подсјетимо: Газданов се борио у земљама Малорусије. Белогардејци су, као што се сјећате, ратовали не само са Црвенима и Махном, већ и са Петљуром и другим `независним` атаманима.“