СРБИЈА: Ко већ годинама спречава усвајање закона о ћирилици?

Суштина је у степену културе, не у ћирилици или латиници. Начитасмо се и наслушасмо оваквих коперниканских мисли наших латиничара. Можемо се сложити. Култура се и исказује кроз однос према њеним темељним обележјима.

Није ћирилица само наша, али је више наша од другог писма којим се данас служимо. Може бити свеједно које писмо користимо у техничком, али не у симболичком смислу. Чак и ако другима није свеједно, па јуначки ратују с ћирилицом. А симболи нису само симболи. Прво је, пре осамдесет година, донет закон о забрани ћирилице, па је основан и Јасеновац.

Можемо с горчином сагледати да су стратешке намере и једног и другог чина донеле ефекте продуженог трајања.

А од језика и писма све почиње, као првих знакова слободе и суверености. Ако је, као што се истиче, ЕУ породица европских народа, онда је сваки народ онамо прихваћен са свим особеностима, а не само као простор из којег се црпе ресурси, од радне снаге до пијаће воде. Небрига о језику и писму доводи до основне дезоријентације. Дошли смо до тога да површни и корумпирани део елите доказује своју ширину одбијањем од писма и наслеђа из којег су потекли.

Дуго трајање непревладаног титоизма учинио је своје. Многима делује разумљиво да оно што важи за све друге не важи и за српски народ. Као да не смемо да штитимо оно што сваки народ штити? Пре четири године, с врха државе је најављена Декларација о заштити српског народа, која укључује и очување језика и ћирилице. На Сретење 2018. године, уместо Декларације, добисмо кратко објашњење с тога врха да текст није усвојен јер постоји жеља да “добијемо и ширу међународну подршку, а не широку међународну осуду”.

Јесмо ли подршку добили? Какав смо одговор очекивали? Добро да је избегнуто тражење дозволе за филм о Јасеновцу. Не бисмо га видели, никада. Успут речено, након више хиљада ТВ реприза партизанских и других препотопских остварења, ваљда од бомбардовања на јавном сервису не видесмо серију “Вук Караџић”. Можда због оптужби да је то творевина ратнохушкачка, као и Меморандум САНУ, или представа Колубарска битка?

Упорна борба за српско ослобођење и одржављење укључивала је и Вукову борбу за српски језик. А језик је данас више средство распамећивања него памћења. Поучавају нас, ту недавно, да четири развијене земље могу да говоре једним, немачким језиком а ми, штокавци, као не можемо. Прећуткују да никоме није пало на памет да језик прекрсти у нпр. аустријски или лихтенштајнски, пруски или баварски.

Док други, новостворени народи у окружењу склапају своје идентитете отимањем од српске баштине, док се олако признају нови политички језици на вуковском језичком тлу, српска држава годинама игнорише препоруке Одбора за стандардизацију српског језика.

Званична Србија, не од јуче, културне и симболичке уступке прихвата као јефтине и допустиве концесије. Али такав став већ стиже на наплату, са каматама, у виду захтева да нам споља уређују питања српског језичког стандарда: да језик Бошњака калајевски зовемо “босански”, да се ознака “српско држављанство” уклони из пасоша, јер то несрбе вређа…

Појмимо да смо поприште тзв. хибридног рата. То је добар почетак. Тај рат се офанзивно и неодустајно води против српске повесне меморије, косовске заветне мисли. Слабе се унутрашња упоришта, где смо налазили кључеве и разлоге опстанка. А наша политичка класа главно проглашава за споредно и обратно. Смућује, мења јавну свест, према знаном спољном захтеву. Србија је под меком окупацијом, глобално-идеолошком присмотром и паском, испрва реторички прерушеном, а данас сасвим огољеном.

Погледајмо у излоге радњи, књижаре и киоске, у екране. Усред Вождовца, морао је Владислав Грујић, две пуне године, истеривати право на пасош исписан ћирилицом. Медији бележе још два случаја таквих решених тражилаца, у Чачку и Сурдулици. Више је учинио Дејан Матић, возач ГСБ и активиста једног удружења за одбрану ћирилице, на обезбеђењу примене важећих прописа о службеној употреби писма него све непостојеће државне инспекције.

А текст закона који регулише употребу језика и писма чека петнаест година, од часа доношења Устава. Али је тај закон, искључиво у домену мањинских права, више пута допуњаван. А његови темељни чланови, даље неприлагођени уставним одредбама, нису ни такнути. Шта блокира та усклађења, око којих не би смело да буде спорова? У сопственој држави, давно мукотрпно избореној, доспели смо да се правдамо, чак и пред деловима отуђене елите, зашто уопште помињемо потиснутост ћирилице, не само у региону. Оно што су нам претходници очували у тежим условима, препуштамо будзашто и низашта, без трунке самопоштовања. Елементарну неодговорност приказујемо као отвореност. Није ту крај пометености, али од језика и писма све почиње.

Може држава да рециклира кампање о значају националног језика и писма, снима спотове за снажење културног идентитета у доба вртоглавих промена и унификације света. Али, то су побочне активности. Уставом обавезујућа делатност је израда законског оквира и јасних стратешких докумената. Пре свих других могућих интеграција, најпреча је унутарња реинтеграција, јавна политика што уважава да културни симболи сваког историјског народа припадају пољу високе осетљивости и највиших значења. Особито кад је народ подвргаван и физичком и симболичком потирању. Уколико државни органи и установе остану на декларацијама, не чинећи ништа друго, укидају и оно мало наше преостале суверености и не заслужују ни окрајак поверења.

Измене закона чаме у фиоци

Измене Закона о службеној употреби језика и писма, којима се штити ћирилица, већ годинама чекају да буду усвојене.

Предлог измена урадило је Министарство културе у сарадњи са представницима Одбора за стандардизацију српског језика САНУ. У предлогу стоји да ћирилица мора да има предност у односу на латиницу – помоћно писмо. Ћирилицом је обавезна комуникација у правном промету, у називима предузећа, њихових седишта и делатности, као и на декларацијама, потврдама и рачунима. Школе, медији, јавна предузећа, професионална и струковна удружења чији је оснивач држава или имају државни капитал, морају искључиво да користе ћирилицу…

Новости су покушавале да дођу до одговора – због чега овај пропис чами у фиоци, али надлежне институције остајале су неме на сва наша питања.

 

Аутор Драган Хамовић