СРБИ У РУСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ: Далека братска земља и егзотични ликови Срба

Oд првих деценија 19. века до наших дана руски писци у својим делима пишу о Србима. Привлачи их непрекидна и неуморна борба српског народа против разних завојевача, привлачи их национални колорит далеке братске земље и егзотични ликови Срба који су долазили на школовање у Русију или се трајно у њој настањивали. У првом делу нашег истраживања погледајмо како Србе виде и описују познати руски писци и песници 19. века.

Карађорђе и Милош

Александар Сергејевич Пушкин (1799-1837) први је међу руским писцима имао прилике да се непосредно упозна са српским јунацима који су се борили против Турака, а затим емигрирали на југ Русије, где је песник једно време провео у прогонству. Тамо је слушао приче о ћерки вожда Карађорђа и посветио јој стихове „Карађорђевој кћери” („Дочери Карагеоргия”). Као и сваки песник романтизма, Пушкин је био фасциниран мушким јунаштвом, женском лепотом, јужњачким карактером, несвакидашњим историјским догађајима и супротностима које се међусобно допуњују. И Карађорђеву ћерку он је доживео као сушту супротност своме оцу, „злочинцу и јунаку” достојном и ужасавања и славе. Она, лепа Карађорђева кћи, од играчака је имала нож, и то „наоштрен братоубиством”, али је бурно доба свога оца управо она искупила својим „смиреним животом пред небесима”.

Посветио је Пушкин песму и самом Карађорђу. У „Песми о Георгију Црном” („Песнь о Георгии Черном”) он у стилу народних епских песама, са словенском антитезом на почетку, описује покушај Карађорђевог оца да пријави неразумног сина Турцима, што га је коштало живота. Карађорђе у Пушкиновим стиховима најпре покушава да измоли од оца опроштај, трчи испред њега и клања му се до ногу. „Поврати се рад’ Господа Бога, не уведи ме ти у искушење” – преклиње син оца. На крају, када види да ништа не помаже, хладнокрвно вади кубуру и убија га.

Расрди се Петровићу Ђорђе, расрди се и очима севну, веђе му се црне намрштише…

„Менко Вујић ситну књигу пише”, Александар Пушкин

У песми „Менко Вујић ситну књигу пише” („Менко Вуич грамоту пишет”), опет у стилу јуначких песама, Пушкин пише о томе како Вујић упозорава Карађорђа да му Милош Обреновић ради о глави. „Расрди се Петровићу Ђорђе, расрди се и очима севну, веђе му се црне намрштише…” Али и Милош Обреновић се борио против Турака, па је и он заслужио Пушкинову пажњу, у песми „Војевода Милош” („Воевода Милош”). Колико се Пушкин прожео духом српског устанка довољно говори почетни стих ове песме: „Над Србијом смилуј се ти, Боже”, и њен завршни стих: „Стари Србин, војевода Милош”.

Најпознатији Србин у руској књижевности

Поручник Вулић у делу Михаила Јурјевича Љермонтова (1814-1841) „Јунак нашег доба” („Герой нашего времени”) познат је пре свега захваљујући томе што поменуто Љермонтовљево дело улази у списак обавезне школске лектире, не само у Русији, него и другде у свету где се изучава руска књижевност. Поглавље са поручником Вулићем носи назив „Фаталиста”. Радња се одвија на Кавказу, где је у друштву руских официра и један егзотични Србин, поручник Вулић. Он се разликује од Руса по дугачком носу (то је, по Љермонтову, карактеристика српске физиономије), али по духу се потпуно уклапа у друштво руских официра. Расправља са њима о људској судбини, клади се и игра руски рулет, желећи да докаже да човек умире кад он пожели, а не кад му судбина одреди. Главни јунак Љермонтовљевог дела, туробни Рус Печорин, примећује отисак смрти на Србиновом лицу, и инсистира на томе да ће овај колико данас умрети, иако је преживео руски рулет. Српском официру није право, али се кобни предосећај руског „фаталисте” ипак обистињује – исте вечери пијани козак посекао је сабљом поручника Вулића. Последње Вулићеве речи биле су: „У праву је“. Човеку који је искушавао судбину било је одређено да умре тог дана. Храбри поручник умро је неславном смрћу од руке пијанице, посечен сабљом којом је пре њега убијена свиња.

Вампири га јурили до зоре

Колорит српског поднебља изванредно је дочарао гроф Алексеј Константинович Толстој (1817-1875). Он је у младости на француском језику написао приповетку „Породица вампира” („La famille du vourdalak”). Приповетка је остала необјављена, и тек после његове смрти је угледала свет у преводу на руски језик („Семья вурдалака”). Главни јунак приповетке, француски маркиз Д‘Ифре, прича „истиниту причу” из своје младости. Давне 1759. године путовао је из Париза у Молдавију преко Србије. Предах и преноћиште нашао је у једној српској сеоској кући. Тога дана када је маркиз дошао, у осам сати увече истицало је десет дана откако је домаћин куће, стари Горча, кренуо са другим храбрим Србима у хајку на турског разбојника. Синовима је рекао да, ако се не врати у року од десет дана, треба да га прободу глоговим коцем јер ће то значити да се преметнуо у вампира. Тачно у осам увече Горча се појављује из шуме. Сви се питају да ли је прошло десет дана или се домаћин вратио на време…

„Вампири, драга моја господо, најрадије сишу крв својих рођака и најбољих пријатеља, који, када умру, такође постају вампири. Очевици кажу да су се тако у Босни у вампире претварали житељи читавих села“, говори пишчев јунак.

Горча се вратио, али се чудно понаша. Не жели да се прекрсти нити да прочита молитву. Затим ноћу долази у облику мртваца и убија свог малог унука. Француз, приморан да настави пословни пут у Молдавију, тешка срца одлази и одваја се од Горчине ћерке Зденке, праве словенске лепотице, скромне и смерне девојке стидљивог погледа.

Срби су сиромашан и непросвећен, али храбар и поштен народ, који чак ни под турским ропством није заборавио своје достојанство и некадашњу независност
„Породица вампира”, Алексеј Толстој

Након годину и по дана маркиз се враћа у Париз истим путем и одлучује да сврати у то село. Најпре долази у манастир, где од монаха сазнаје за проклетство које је повампирени Горча пренео пре свега својој породици, а затим и целом селу. Не обазирући се на упозорења монаха, Француз ипак одлучује да одседне у некадашњој Горчиној кући, јер је пожелео да види Зденку. Био је то за маркиза Д‘Ифреа најужаснији и најјезивији догађај у животу. Он се живо присећа како повампирена Зденка покушава да га заведе док га кроз прозор посматрају вукодлаци и вампири међу којима препознаје Горчину породицу. Лукавством успева да се одвоји од Зденке и да узјаше коња. Захваљујући препредености и храбрости, брзини свога коња и срећној судбини, маркиз успева да побегне од гомиле вампира која га је вијала све до јутра.

И поред тога што су главна тема вампири, Алексеј Толстој није пропустио прилику да речима свога главног јунака искаже и мишљење о Србима као народу: „Срби су сиромашан и непросвећен, али храбар и поштен народ, који чак ни под турским ропством није заборавио своје достојанство и некадашњу независност“.

Постоје две Србије

Фјодор Михаилович Достојевски (1821-1881) често је помињао Србе на страницама свога „Пишчевог дневника”, који је неколико година издавао и у коме је, углавном као публициста, износио своје погледе на свет и на актуелне догађаје. Ево шта Достојевски пише о већ поменутим Пушкиновим делима: „Ја бих оним високообразованим Србима од којих су многи са неповерењем гледали Русе показао, на пример, Пушкинову песму ’О Црном Георгију’ или ’Песму о бици код Зенице Велике’. То су два ремек-дела, најкрупнији драгуљи Пушкинове поезије (и баш зато су потпуно непознати у нашим школама не само ученицима, него, врло могуће, и учитељима. Они ће сада први пут чути да су то велика ремек-дела, већа него ’Кавкаски заробљеник’ или ’Цигани’). А свакако је још прошле године требало увести ове песме у наше школе. Уосталом, судећи по томе како се сада ствари одвијају, тешко да ће Срби ускоро сазнати за овог најмање познатог од свих руских великана – мислим да тако можемо дефинисати нашег великог Пушкина”.

Али, поред те ’горње’ Србије, која толико тежи политичком животу, постоји и Србија народна, која Русе назива својим спасиоцима и браћом, а руског цара својим сунцем, која воли Русе и верује им
.„Пишчев дневник“, Фјодор Достојевски

Достојевски је, као и многи други руски мислиоци, о Србима и уопште Словенима размишљао пре свега кроз призму улоге коју би Русија требало да има у словенском свету. У „Пишчевом дневнику“ 1877. године он у том контексту помиње рат између Срба и Турака и српско-бугарске односе. Наиме, у Москву су стигле избеглице, девојчице Српкиње и Бугарке од 8-9 година. Примило их је Покровско друштво милосрдних сестара. Писац каже да му је пријатељ причао како српске девојчице седе у једном ћошку собе, а бугарске у другом. Оне међусобно нити се играју, нити разговарају. Када су српске девојчице упитане зашто неће да се играју са бугарским, оне одговорише: „Ми смо им дали оружје да крену на Турке заједно са нама, а они су сакрили оружје и нису кренули на Турке“. „Ако мале девојчице од 8-9 година – пише Достојевски – говоре таквим језиком, значи да су то преузеле од очева, а ако такве речи већ прелазе од очева на децу, значи да међу балканским Словенима влада несумњива и страшна мржња. Да, вечито непријатељство међу Словенима! Они га памте у предањима и чувају у песмама, и без огромног центра који их спаја, тј. без Русије, не би било сагласности међу Словенима, нити би они сами опстали. Нестали би са лица земље, шта год да машта српска интелигенција или разноразни европеизовани Чеси… Много је тамо занесењака. Скоро сви су занесењаци…“

Занесењацима је Достојевски називао чиновнике који су сматрали да уколико Русија ослободи Словене, „то ће бити искључиво у корист Русије, она ће их окупирати и лишити ‘толико славне и очигледне политичке будућности‘“. Великом руском писцу, и не само њему, најтеже су падале оптужбе да Русија брани словенске народе ради сопствене користи и из освајачких побуда. „Али проћи ће време и појавиће се спасоносна реакција; ти Срби који су сада сумњичави, ипак су у дубини душе ватрени родољуби. Они ће се сетити погинулих Руса, који су живот дали за њихову земљу. Руси ће отићи, али ће велика идеја остати. Велики руски дух оставиће своје трагове у њиховим душама, из руске крви за њих проливене нићи ће њихово јунаштво. Једнога дана ће схватити да је руска помоћ била несебична и да ниједном Русу, погинулом за њих, није било ни на крај памети да их осваја”.

Као и данас, и тада је у Србији била актуелна разлика између „сналажења” у лавиринтима политике и народних надања. Ту разлику је Фјодор Михаилович јасно сагледавао и сажето изложио: „Постоје две Србије: Србија ’горња’, ватрена и неискусна, која још није довољно живела и радила, али страсно машта о будућности и већ је препуна партија и интрига… Али, поред те ’горње’ Србије, која толико тежи политичком животу, постоји и Србија народна, која Русе назива својим спасиоцима и браћом, а руског цара својим сунцем, која воли Русе и верује им”.

По српском рецепту

Егзотику далеке балканске земље најлуцидније је описао велики руски писац друге половине 19. века Николај Семјонович Лесков (1831-1895), у мало познатој причи „Уништавање стеница” или „Стеницомор” („Клоподавие”). Главни лик, јерођакон Видубецког манастира Созонт, затечен је ујутру у својој монашкој келији са женском особом, која је у паничном страху и неглижеу изјурила и нестала без трага и гласа чим је у келију закорачио еклисијар да види зашто отац Созонт не долази да служи литургију. Затечен у кревету спремљеном за двоје, са изгужваним јастуцима и постељином, отац Созонт сву кривицу пребаци на економа, који није хтео да му обезбеди никакво средство против стеница, па је, ето, морао сам да их уништава како зна и уме. Све рецепте је испробао, а кад ништа није помогло, сетио се како је једном о празнику у богословском училишту за трпезом чуо разговор студената из Србије о обичајима у њиховој родној груди. Ево његовог објашњења: „Српска земља, као и цело Подунавље, обилује стеницама. Али житељи тих нама једноверних крајева знају све тајне ових сладокусаца. Стеница је блудан и женољубив инсекат, и најусрдније се припија уз тело жена под чијом кожом има мало више масноћа, и те масноће привлаче стенице својом слашћу и аромом. Знајући то, Срби после исцрпљујуће борбе са стеницама доведу у своју постељу неку пуначку женицу, и стеница све своје рилице забија у њено тело, а затим, насладивши се женском телесином, осећа одвратност према мушком телу и оставља на миру оце и братију чак и када спавају сами”.

Студентима из Србије преко о. инспектора Академије најстроже скренути пажњу да убудуће и не помишљају да невиним овчицама стада рускога откривају обичаје своје отаџбине, искварене вишевековним ропством под развратним Турцима.
„Стеницомор“, Николај Лесков

После таквог образложења Лесков даље описује поступак свога јунака: „Знајући да су Срби побожан народ, коме су туђе лутеранске лажи и јелинска прелест, о. Созонт одлучи да рескира и примени српско средство ради сопственог спасења, које би према својој вери и задобио да брзоплети отац еклисијар не поплаши женицу, одабрану међу предусретљивим верницама, и то управо у јеку уништавања стеница”. Једна од одлука које је црквени суд донео тим поводом гласи овако: „Студентима из Србије преко о. инспектора Академије најстроже скренути пажњу да убудуће и не помишљају да невиним овчицама стада рускога откривају обичаје своје отаџбине, искварене вишевековним ропством под развратним Турцима”.

Тагови: Књижевност, Русија, Срби