Ово је сведочанство које има своју предисторију и преттрагедију где се живот и смрт прожимају кроз традицију и личну бол.

„Живојин Ракочевић је мисаони претањени лирик метафизичког усмерења. Ове песме захтевају саговорника који има отворена чула за његову поезију али истовремено човек који је осетљивог духовног и душевног састава“, изјавио је др Милета Аћимовић Ивков, књижевни критичар.

У таквом духу и уму ове песме ће одзвонити дубље. Читалац ће кроз њих сагледати даље личну егзистенцију, опште националне прилике и најактуелнији колективни удес.

Снажан песнички глас сведочи о несталим световима, избеглиштву, страдању о снази памћења. Поетика специфичног наратива, дубоке емоције која светлошћу обавија тугу мајке жетелаца, Бистричку сузу, Пећаршију, сумрачну Србицу, али и своју мајку, монаштво, бол и губитке.

„Све што ми радимо у језику, бар што се мог унутрашњег осећаја тиче је потрага за речима које светле. Те речи у мом животу и у животима писаца имају неку врсту ореола. Када на њих наиђемо ми схватимо да је то чудо које се догодило и да та реч повезује све оно што је расуто у нашем језику у нашој култури у нашој цивилизацији у нашој духовности.

„Да она, та реч у себи садржи све наше љубави, све наше боли. Све оно што смо изгубили и садржи све оно што ћемо добити. Јер та реч која има ореол и која светли је суштина живота језика и свега онога што добијамо и што губимо“, каже песник Живојин Ракочевић.

Писање једне песме је завет. Писање једне песме је читав живот. Писање срећних речи на једном језику је победа поезије, каже песник.