Владимир Величковић, академик и један од најистакнутијих српских сликара, свих времена, припадник групе Медиала која је окупила умјетнике, архитекте, филозофе око идеје љубави према умјетности, преминуо је прошле ноћи у Сплиту.
Величковић је рођен 1935. године у Београду.
Већи дио своје каријере провео је у Француској гдје је одликован највишим француским одликовањем за културу, „Commandeuer de l ordredes Arts et des Lettres“ и витешким орденом Легије части.
Прву изложба имао је већ са 16 година, када се пријавио на конкурс у павиљну „Цвјета Зузориц“, а који је био намијењен младим афирмисаним сликарима.
Да би избјегао да га одбију није спомињао своје године, али је у оштрој конкуренцији био један од запаженијих излагача, побравши бројне похвале.
Спремао се да окуша срећу на Ликовној академији, али се по наговору оца уписао на архитектуру. Касније је говорио да је то било први пут и последњи да је начинио компромис.
С дипломом архитектуре одлази у Загреб где је 1963. и 1964. године радио као сарадник Мајсторске радионице Крсте Хегедушица, а потом се враћа у Београд где је радио до своје 31. године.
За професора на École Nationale Supérieure des Beaux-Arts у Паризу Владимир Величковић је изабран 1983. На овој позицији био је све до 2000. године.
У међувремену, 1985. је изабран за члана Српске академије наука и уметности и добио највиша признања из области културе и умјентости у Француској, а 2005. године је примљен и у Француску академију лијепих умејтности.
Један је од 10 академика овог одјељења, на позицији бр. 7. која има историју дугу два вијека.