СМЕРНИ МОНАХ И СЛУГА СРПСКОГ ЈЕЗИКА: Момир Војводић – четири године од смрти

Момир Војводић, посвећеник песничког послања и послушања српског језика, косметски прогнаник и погорелац, и срчан и бритак, и бунтован и благ, надасве даровит и марљив, и милостив и непомирљив, и ироничан и самоподсмешљив, васцели свој живот посветио је српском језику и поезији.

Подвижник и песнички самотворник, сазидао је милозвучни језички храм, сабрао бесцен-српско језичко благо, сачувао треперење ћирилице, обасјао затамњене трагове древности, обележио силовитом самогласном молитвом отаџбински сеобни ход.

Упорни трагалац за чудесном осећајном речју, за оном једном једином којом ће изразити бит постојања у сржи песме, градитељ речи, богомдани песник чије је перо дозивало скривене речи из невиднине и незнани, из тамнине, из непремерја бесанице, наслућивања језичког изворишта, из оностраног, а оне су налик златокрилим утвама слетале на његов отворени длан и саме се из корена говора разлиставале у грану песме.

А та песма Момирова живи је језички сведок и сузарница и крстилиште, дивоклетија и чуварница, закрилница и самодржа…. песма се Момирова разгранала из трозначног/тројединог божанског знака, из дубине прајезика-праговора сербског и неугасивим, неколебљивим и несмирајним пламеновима винула се ка врховима поетског/језикословног исказа.

Песма Момирова постала је средишња жижа памћење, опомена несмирено- несмирајног бунтовничког усклика; усмерена и премерена ходочасничко православном путањом  са крстом молитве, кроз поетска завештања и Светога Саве и Деспота Стефана Лазаревића; Песма која је пробраним и просијаним самогласним језичким обиљем отелотворила  целовиту слику националног удеса лексичко-сновидновним песничким венцем. И која је до задњег исписаног слова о српском пострадању и изгибенију, била у непрестаној полемици са грозоморним јављем.

 

У садејству са трагизмом колектива Момир Војводић  је до задњег животног трена исписивао заветно песничко слово, трагао за најпотпунијим исказом,  призивом из наслеђа песмотворио језичку светлост, овековечивши спознајно-национално-историјски простор језичком молитвом. Та готово псалмична мелодија сабрала је најтајније истине духовног нашег бића, мене и промене, вере и невере, клонућа и узлете, поразе и победе, искушења и одолевања. Та реч – суђеница одувек је била судбинско усмерење, та реч

Породила је:

уверење да смо тек слог речи и да смо зрно у класу бића језика, језгро у кошуљици бескраја, уздах, усхит духовних повезаности, да  смо пламен у снази ватре, карика у ланцу истоветности и истородности, да смо пуноћа и боја, целина урасла у језику и језиком…. да смо и питање и одговор могућег опстанка на усудним просторима, у духовним висинама, а реално исувише очигледно – у понорима – основа је поетике српског песника Момира Војводића.

Свака његова реч, свака песма, песма страсна и громогласна, његов занесени и заносни родољубиви десетерачки јаук, његова“ бугарштица себра уз фрулу од ребра“(како носи назив једана његова песма),пој, тужбалица…излио се кроз појачани језички интензитет, кроз магијску звучну енергију.:“ Дижем купу вина за Оца и Сина/ И Светога Духа- испод јарког руха/,/У ком земља чека потоњег човека/Испод Проклетија- српских уклетија,/ /са којих се бели орао не сели,/Него са две главе мотри Поље славе,/Уз тужаљку себра на фрули од ребра.“

Стваралачка распетост песника поистоветила се са ововременим крстом на коме распињу српски народ, српски језик и светосавље, преображена у родну мелодију.Самогласна  родна мелодија сачињена од тла, наде и вере, која је по родитељу српског језика Вуку“Тврдо чекање оног о чему се надамо“, несвесно је преузела звучну матрицу матерње мелодије.

Момир је целог себе распеваног нештедимице даровао српском језику и српском песништву, и након сваког укориченог стиха, строфе, сонета…говорио је:“Сањам књигу још ненаписану,/ Коју често пишем у сновима/У њој моју судбу описану/моје крви светлећим словима./У сновима књиговидим певам…жар милујем длановима голим…“

 

Обескућеник и разбаштињеник

 

Биографске одреднице песника Војводића, изгнаника, метохијског погорелца,  монаха српског језика, изгананика, обексућеника и разбаштињеника, истовремено су и биографске одреднице српског народа, одреднице које из личних прерастају у песничке, чинећи да свака његова књига представља јединствену фреску, обредни знак у славу Рода, у част језика српскога, у узлету поетског исказа.

Момир Војводић је рођен 18.фебруара 1939.године у Поношевцу код Ђаковице, да би од двије године постао метохијски погорјелац, изгнаник, обескућеник, разбаштињеник, избјегав на очевој руци, у злом прољећу, уз Ругову и Чакор, опет у Морачу, судбинску утекницу,(српски збјег), у којој га чека вјечник – морачке земље аршин“.

Основно школовање завршио је у Горњој и Доњој Морачи, гимназијско школовање завршио је у Никшићу и Пећи, а студије књижевности на Филолошком факултету у Београду.

Био је члан Матице Српске – Нови Сад.

Именован од Радована Караџића за сенатора Републике Српске.

Народни посланик у Вијећу грађана СРЈ-е од 1992., до 1997.године.

Преводио је са руског језика Љермонтова, Јесењина, Белу Ахмадуљину, Пушкина, Цветајеву, Блока, Пастернака, Ахматову, Мандељштама, Заболоцког, Бродског, Кузњецова, Виктора Бокова, Сергеја Главјука.

Умро је 10.марта 2014.године и сахрањен у Морачи.

Прве песме објавио је у гимназијским данима.

Већ самим насловима песничких књига Војводић је означио судбинску слику, сачувавши је снагом поетског исказа и поетске вештине и изразитим усијањем емоционалне енергије, чинећи од сваког стиха варнице, од песама буктиње са пламеном српског језика:  Светигора Трагови, Надолажењепраха, Мирис мртвих трава, Староставник, Гробослови, Насамо с каменом, Лађа у каменици, Путник са тисовим штапом… и још Чувар дивљих ријечи, Азбучна молитва, Са извора чарних гора, Земље језик, Пролистала штула, Грумен земље пред Тројеручицом, Вожде од Сербие, Жертвено поље, Ребра Проклетија, Излазак Чарнојевића, Божурова царство, Камене читуле, Луч Светога Петра Цетињскога,Самодржа језика српскога,  Кућни вук, Љубве слова,Чувар орлова, Гласници искона, Отворено небо, Уши са очима, Гладна гора, Милосна Светлост Светога Саве – песник је значењски одредио смер свога певања и саградио особени целовити песнички систем, певајући, опевавајући и упевавајући  централне тачке колективног бића, потпуно складном/хармоничном скалом: и мелодијом/ритмом и језиком, и версификацијом, и садржином… све се то склопило у савршене лирске слике о страдању и губљењу родног тла, од оне првопочетне косовске жртве  до такође косовске, трајно уграђене у национални оквир. Тако је од слуге српског језика постао господар преображајних градивних речи, док нам у страшном упиту/одговору и молитвама из понора:

 

„Највећа жишко животворне ватре,

Што будиш пламом и лава и мрава,

И оживљаваш све што твој гњев затре,

Дојко, под којом васкрсава трава,(…)

 

Избистри злу, крв која свијест мути,

Расцвјетај руже и олистај ловор;

Спали зјап але пред којом се ћути

И мом понору ослободи говор.“

 

Момирова разграната псалмична песма

Самоодредивши песничко послање и песнички занат појмом ријеч суђеница песник је нагласио не само властиту меру већ и меру оног дела српског отаџбинског песништва чија су основа језик, вера и писмо- као дубински стожерни осни темељац и узлетно-висинска вертикала.активирајући најдубље слојеве језичког наслеђа истовремено се активира и озарујућа експресивна, осећајна и животодајна енергија.

Из  такве једне  духовне ризнице, настајале су његове лакокриле, смеле и пркосне  младолике, радичевићско елегичне песме; из тог најстаменијег суштинског корена разгранала се Момирова светлопсламична песма, која нас је уједно сваким својим слогом означила и потврдила у неверним и превртљивим добима//временима; подвижничка песма једног песника чији је народ у сваком свом делићу похаран и оробљен, расрбљен од памтивека па до данас.

Нашег песника је управо усправним одржавала свест о песми и свест о жртви. О предачким костима расутим и развејаним диљем земљина шара; шта друго сем жртве може и да буде камен темељац и косова, и раскућеног метохијског кућића,, чегра, проклетија, ловћена, мораче… шта друго неко белег- гробоказ и гробослов!?

И гробозбор, гробопис, самосахраник и разбрат-гроб? И колективно и лично искуство брижљиво уплетено у  светлопсалмични низ риданица- бројаница, у продужени натпев трагизма.

 

То је та трострука одредница, тростурки смисао ове поезије: жртва и њен камени белег из кога у свим смеровима и смисловима израста Момирово слово, Момирова песма. Из појединачне драме, рецимо безгрешне“ Грешнице Јелице“, оне коју „Скинуше је једне горе ране/са вишњеве расцјетале гране//У земљи је тајну понијела/са којим је момком занијела// Колика је грешница Јелица/ Из гроба јој цвјета љубичица... из непребројених жртви Јасеновца у песми”Поноћно опело уЈасеновцу“где  кољачи лижу крв с ножа и дижу заставу од детињих кожа“, из сломљеног олтара и крстоломног обурдавања Ловћенске капеле, из косовског и покосовског оводобног  ваја и разбратства, из отаџбинских полом-слика над чијом се тамном запевком лучно наднело“српско небо на три прста.“

 

Похвала судбинској жртви  попут прецизне математичке једначине резултирала је ријеч-суђеницом, а ријеч суђеница пажљиво и брижно означила је етичку димензијуМомировог пева, етичку меру са којом се стаје и пред оностраном светлошћу, али пред савременим чтецима –видиоцима.

Суђенице, рођенице,  роженице, усуде, валкире, парке, суђај… и ине преље које преду жицу живота, као персонификована судбина одредиле су и Песника који је саградио песничку зиданицу, јадиковку, драматичну поему продуженог трајања српског језика, у којој се слегло и укрстило мелодијско, судбинско и колективно сагласје, у којој се оваплотила слика препознавајућег националног удеса.

Момирова зиданица озидана од « Ријечи – божје нафоре, најбољег материјала, и од крви, Од Ријечи којима се чува сопство пуноће певања о Родини, Роду и Богу, и, како је песник нагласио : певања страсног, прегласног и касног.

Момирова песма јесте раскошна похвала језику, похвала светлосном слову у које се занавек уписао:

„ Замишљам те у свему што си именовао:

у пчелама, липама, кртицама, камену,

врачу, ког је зб ог тебе народ каменовао,

и у сивом соколу ратнику на рамену,

у модрим ријекама, горама и муњама,

у цвијећу и воћу, ружама и дуњама;

 

И ослушкујем твој глас у вију сурог вука,

поју грлице, ласте, славујана и чапље;

а када крагуј кликће и кукавица кука,

Велесе, чини ми се да ти са усана капље

смола рањеног бора и крв распуклог нара

на уста пуна земље, мог пепела и жара                                    (“Велестовска билина“)

 

          Момирова песма разгранала се из трозначног, тројединог божанског усмерења, из дубине праговора, прајезика: она је духовни узлазак ка врховима језичког – основног активизираног и личног памћења, апстрахована кост, основа у темељној слици опстајања.

Момирова песма сведочанство је, и памћење, и опомена, указивање на тачку судбинске предоређености, оса која се протеже кроз целокупну традицију и културу националног певања и певања о националном, она је путања  и подвиг ходочасника који нас уводи у затомљени, пребрисани и маргинализовани, предачки простор

Ако се песмом чува језгро језика, честица родног тла, ако се песмом брани исконом потврђено право српског народа да буде оно што мује Бог дао, у свом језику, земљи, у темељу свје куће, у заветању, у огњу којим су прогореле и малена Бањска и Грачаница, и Пећаршија и Дечани, Девич, Љевишка,и Самодрежа…. и ловћенска обурдана капела, и Призрен и Мушутиште и Срђа Злопоглеђа и Реља од Пазара и… у непремеривом пространству богомолитвеног исходишта оном јединственом „Спасоносмо речју“ родитеља нашег народа,  Светог Саве, где он каже:“ Ако је могуће дисати /спасоносном речју/ и свим што је на сазидањ душе/ и на корист“; ако се реч обоготворена виделом унутрашњих очију, сачувала, самоодржала, самооснажила, поново самоостварила временски и логички кроз симболички простор српског народа, језика и светосавља – а јесте ПЕСАН  Момира Војводића је ванвремени симбол, обнове и васрсења језика језиком самим – САМОДРЖОМ – храмом, црквицом, крстом повељом, тапијом иконом, груменом земље – Богородицом Тројеручицом – заштитницом српског песништва и српског језика.

 

Уснио сам ријеч суђеницу,

Цио вијек зидам конак души,

Издајник је ко изда свој језик,

Верна ријеч је као верна љуба,

Бог је дао и поредак речи…

 

Тако је певао „смерни монах и одани слуга српског језика“, дарујући српском језику обиље версификацијске, стилске, лексемско, ритмичко, мелодијско, – безбројну бројаницу гнома, готово молитвено приступајући у широм раскриљени језички простор, и отуда елегично опевавајући суштинска места свога рода, српске историје, животни и митски простор свим песничким формама : дистихом, катреном, сонетом, магистралама и надмагистралима, десетерачким јауком, властитим прецизним осећањем за меру, трагајући и стварајући форму, с једне стране најближу древном усменом народном предању, с друге, песму која је оживела језиком и кроз језик и постала властита творевина, надживевши пуку смрт свога творца.

Језичким сазвучјима, топосима, магијском ковницом од речи,саковао је попут н-  Самодржу језика српскога, преименовану у одредница српске садашњости, језички сјај и озареност, сновидност, усуд, највиши колитвени бруј, срж и ребро језика, биће језика, суштина национа, самица доба ограђена решеткама зла, под претећом сенком ништавила, вртоглава и фантастична ковница речи, онох речи које извиру из пенсика и уцвиру у светлсни псалам.

Света реч српског језика САМОДРЖА – песма српског народа данас, песма Момира Војводића: сузарница, крстилиште, чуварица, закрилица, латица у божанској круни божура српског језика.

                                                          

***

 

У мартовској ноћи пред коначни одлазак дуго се из његове радне собе чуо звук фруле.

Последња орфејска песма нашег Момира излила се кроз мелодично-самотни поздрав са овоземним пределима, а он се пратећи њен јасни звук, запутио с ону страну тајанства, зашавши занавек у дистихе и епитафе, у гробослове, у заумну реч- суђеницу којом је, и од које је, цели свој животни век зидао конак души.

У писаћој машини остале су и две верзије незавршене песме.

Тагови: Момир Војводић