Слободан Владушић: Ликвидирати човека књижевности
foto: stanjestvari
Циљ је одвојити будуће робове од високе књижевности, а самим тим и од вештине тумачења (света и књижевности). Како то учинити? Најпре, смањивањем броја часова из српске књижевности
Постоје вести које у тренутку када се појаве изазову извесну пажњу јавности, али убрзо та пажња спласне и оне ишчиле. За већину њих, заборав и јесте права мера њиховог значаја. Међутим, у том отпаду потрошених вести, могу се пронаћи и оне тихе, готово нечујне, које о времену о коме живимо говоре више него спиноване афере и скандали који грме са насловних страница новина или сајтова. Једна од таквих вести била је и она од пре неколико месеци, када се сазнало да је број средњошколаца који је уписао студије српске књижевности пао испод психолошког минимума. То значи да су неке катедре српске књижевности имале већи број запослених професора и асистената него бруцоша. Могуће је, дакле, замислити тренутак у ближој будућности када више нико не буде желео да студира српску књижевност. Зашто би то била катастрофа за све нас?
Најпре, због смисла саме књижевности. Насупрот увреженом мишљењу, Србија није земља у којој се књиге мало читају, али је сасвим извесно да у буци која се ствара око појединих књига и аутора, полако нестаје разумевање смисла саме књижевности. Књижевност, наиме, није само забава, како се обично мисли, јер да јесте, било би потпуно свеједно да ли се забављамо читајући књиге или гледајући филмове и серије. Поред забаве, књижевност је и нешто много више. Сваки средњошколац би требало да зна – а ако не зна, то иде на душу нама, који смо образовали њихове професоре – да је књижевност јединствена по томе што у њој реч нема само своје основно, денотативно значење, већ и оно друго: симболичко или конотативно. То значи да у књижевном тексту оно што је видљиво или очигледно, често представља само мањи део оног што је изречено или присутно у самом тексту. Књижевни текст више зрачи, него што значи, а да би се то зрачење осетило, прикупило и разумело, читалац мора да располаже вештином тумачења. Тумачити књижевни текст не значи само уочити невидљиве везе које повезују различита, наоко неповезана места у тексту, већ исто тако уочити и везе између књижевног текста и нашег света или света који тек настаје.
Ево како то изгледа на примеру Андрићеве Госпођице. Један од јунака овог романа је и Рафо Конфорти, власник компаније ТКАНИНА А.Д. који током Првог светског рата згрће милионе. Међутим, под утиском страшне глади Сарајлија, пред крај рата, Конфорти почиње да луди и да прво будзашто продаје, а затим и дели храну, како људи не би гладовали.
Ако Конфортија посматра само као епизодног јунака, сва је прилика да ће читалац ускоро заборавити на његово постојање. Међутим, ако располаже вештином тумачења, читалац ће у лику и судбини Конфортија видети Андрићеву полемику са либералним економистима који тврде отприлике ово: држава треба да потпомогне богаћење најбогатијих, јер ће нешто од њиховог богатства да се прелије и на оне мање богате. Андрићев роман симболички, преко Конфортија, показује да то није тачно: група људи у једној земљи може да се богати, а да њено становништво сиромаши и гладује. Другим речима, Андрић овим романом антиципира онај тренутак у коме економија више не служи човеку, као што ни компанија више не служи држави у којој се налази. У том тренутку долази до преокрета: људи почињу да служе економији, а ако више нису у стању да то чине (рецимо, зато што нема новца) онда из угла економије ти људи треба да нестану. Ако пак, неко покуша да их одржи у животу, онда је тај неко са економске тачке гледишта луд – и зато је Рафо Конфорти луд.
Андрић је Госпођицу написао током Другог светског рата у окупираном Београду, а нама сада изгледа као да је у том роману описивао свет данашњих сурових мултинационалних компанија и њиховог менаџмента који, за разлику од Рафе Конфортија, неће полудети зато што људи око њих гладују. Андрићев роман, као и остала врхунска књижевност, зато и јесте нека врста тајног знања, које зна нешто о свету што медији и универзитети не знају, или се праве да не знају. Међутим, књижевност може да буде такво тајно знање само за човека књижевности, односно за оног ко је овладао вештином тумачења.
Човек књижевности није неко ко живи у свету књижевности, уместо у стварном свету. Напротив. Човек књижевности је присутнији у реалном свету од тзв. „обичног“ човека управо зато што вештину тумачења примењује и на сам свет: зато човек књижевности у свету не види само оно што је очигледно, већ има ту моћ да види и разуме и оно невидљиво или једва видљиво. Свет тако за њега постаје шума знакова који се тумаче и који га воде до многих тајни. Оне често нису лепе, али их је лепо откривати. Тако живот постаје лепши, садржајнији, интензивнији а све то нимало не зависи од новца који се има на рачуну, већ од вештине тумачења којом је човек овладао уз помоћ књижевности.
Сем моћи тумачења, национална књижевност човеку дарује и осећање националног поноса. О томе могу да посведочим из личног примера. Када сам почетком деведесетих година почео да студирам, Србија је била сатанизована земља под санкцијама у којој је владала хиперинфлација. Дакле, то нису били баш идеални услови за студирање. Али временом, током студирања, са мном је почело нешто да се дешава. Наиме, канон српске књижевности који сам тада усвајао заједно са вештином тумачења књижевности (и света), почео је у мени да ствара осећање поноса. Схватио сам да свет не почиње са мном и да се неће завршити са мном. У додиру са величанственошћу српске књижевности све оптужбе о нашем тзв. урођеном дивљаштву, о нашој инфериорности, нецивилизованости, постајале су ми смешне. Постао сам свестан да је српска књижевност једна вредност која не може да се изрази новцем и да ја овакав какав сам, могу да се наставим у њој и да се борим за њу. Тако је, одједном, живот добио један дубљи смисао. После тога, нисам могао да постанем ни аутошовиниста, нити сам се осећао инфериорним у односу на тзв. свет, нити сам размишљао о томе како да се продам за шаку валуте. И то осећање поноса и вештина тумачења коју сам стекао захваљујући својим професорима, прожели су ме неком тихом срећом, која траје и даље: то је срећа што постоји нешто као српска књижевност, срећа што могу да је читам без превода, срећа што могу да учествујем у њој, и да преко ње будем део једног бољег, истинитијег и вреднијег света.
Јасно је да Мегалополис, односно транснационална олигархија у националној књижевности и њеном проучавању види непријатеља. За разлику од демократије у којој изабрани представници владају за и у име народа који их је изабрао, па у принципу желе да тај народ буде што бољи, олигархија жели да народ претвори у масу робова, како би се њима лакше владало. Зато је човек књижевности непријатељ. Вештина тумачења тог човека чини отпорним на технике манипулације свести и пропаганде, будући да је он у стању да их разоткрије, док га осећање поноса, које настаје независно од новца, чини отпорним на могућност поткупљивања и очаравања светлостима потрошачког друштва. Човека књижевности зато треба ликвидирати.
Најпре, будућег роба треба одвојити од књижевности. У једној занимљивој књизи наишао сам на реченицу приписану Адолфу Хитлеру: ,,Робови Рајха морају да буду лишени сваког образовања и високе уметности. За њих је довољно да знају абецеду, да би читали наше указе, довољна је једноставна мелодија и задовољавање физиолошких потреба.” Данас, наравно, нико неће ово рећи овако гласно и јасно као Хитлер, али ће се исти план изводити другим средствима. Задржаћемо се на примерима из Србије.
Дакле, циљ је одвојити будуће робове од високе књижевности, а самим тим и од вештине тумачења (света и књижевности). Како то учинити? Најпре, смањивањем броја часова из српске књижевности. И заиста број часова националне књижевности у Србији је много мањи од европског просека; око тог смањивања броја часова очигледно постоји страначки консензус, јер без обзира на смене власти или министара број часова српске књижевности остаје минималан. Тако се деца одвајају од књижевности и могућег овладавања вештином тумачења, док се истовремено смањује могућност запошљавања свршених студената књижевности.
Физички одвојен од књижевности смањеним бројем часова, ученика од знања и вештине тумачења, треба одвојити и психички. Ево како се то чини: ученицима се сугерише да смисао школе није у томе да у њој нешто науче или овладају неким вештинама, већ пре свега да изразе своје „мишљење“, „став“ или доживљај. Наравно, нико од тих душебрижника неће деци рећи да је мишљење заиста мишљење тек ако долази на крају: након истраживања и тумачења текста и света. Супротно томе, на почетку је „мишљење“ врло често понављање већ готових ставова који настају под утицајем медија или других извора утицаја. Пошто се деци у школи не сугерише разлика између мишљења које долази на крају и „мишљења“ које долази на почетку, преостаје ми само да закључим како је школска настава у Србији организована тако да не доводи у питање примат медија у образовању деце.
Дакле, када школа превасходно постане место изражавања мишљења, става или сирових доживљаја, онда испада да ученик нема ни шта да научи у школи, јер он већ нешто мисли, већ има неки „став“. Самим тим, настава књижевности није више место где наставник помаже ученику да овлада вештином тумачења, већ полигон необавезног ћаскања, односно „доживљавања“ и „мишљења“, на које наставник не може да утиче, јер би то довело у питање „слободу мишљења“. После тог неозбиљног ћаскања ученик зна исто оно што је знао и пре него што је ушао у учионицу, само што је сада уверен у то да већ зна све што треба да зна. То код ученика изазива осећање самозадовољства, али сада не више због онога што се научило, већ због тога што нема више шта да се научи.
Дакле, уместо да се у њему развија понос због лепоте националне књижевности коју открива овладавајући вештином тумачења, код ученика се развија нарцистичка свест која ствара осећање да на свету не постоји ништа друго и нико други осим њега самог и његовог „мишљења“, „става“ или „доживљаја“. Наравно, овај егоизам и нарцизам, као што видимо, није последица карактера деце, већ начина на који је настава у школама програмирана. Деца су, укратко речено, жртве наставног процеса, а не његови носиоци. Нарцизам који се уграђује у њих служи томе да се они одвоје од знања и вештине тумачења.
Ако се овоме придода и то да је професор књижевности оптерећен и обиљем бирократских обавеза, масом семинара – не увек смислених – те да му се ауторитет непрекидно смањује у односу на ученике и њихове родитеље, онда је јасно да се на тај начин професорима заправо сугерише да, просто речено, дигну руке од свега, и поделе високе оцене ученицима како не би неким „небитним“ предметом као што је српска књижевност угрожавали њихове будуће каријере.
Кад изађу из школе, на макро плану, те ученике осуђене на егоцентризам дочекује нека врста програмираног сиромаштва. То није сиромаштво у новцу, већ сиромаштво које настаје када се новац прогласи једином могућом вредношћу. Ево како се то ради: један од бивших председника Републике Србије изјавио је једном да Србија не може да задржи своје стручњаке, јер ће их напољу увек више платити. Та изјава је и последица и симптом промене свести који нам се намеће. Она сугерише да не постоји никаква друга вредност осим вредности новца, чиме се људи у Србији претварају у бесловесну радну снагу која ће да ради било шта, за онога ко је највише буде платио. А највише могу да је плате они који штампају највише новца.
То је исход процеса промене свести – постајемо маса јефтиних робова.
Навешћу само једну последицу овог програмираног сиромаштва у сфери спорта: много наше деце, релативно талентоване, одлази у иностранство са мање од двадесет година да прода тај спортски таленат. Новац који добију за то представља цркавицу за њихове послодавце, али за њих је тај новац цео свет. И тако, у годинама када треба да сањају како постају велики фудбалери, кошаркаши или ватерполисти, они се задовољавају том цркавицом, јер долазе из земље у којој су их научили да једино новац има вредност и да је новац све. Самим тим, они запуштају свој таленат. Неколико година касније, тако запуштене, послодавци их шутају назад у домовину, као полуфабрикате. Готово угаслог талента кога су запустили јурећи за оном цркавицом, ти наши људи сада покушавају да у домаћим клубовима некако „спасу“ каријере тј. да постану нешто што може поново да се прода напоље.
Програмирано сиромаштво, стварање нарциса загледаног у себе уместо човека књижевности који тумачи свет, укидање националног поноса и било каквог другог поноса који није у дослуху са транснационалном олигархијом, све то утиче на опадање интереса за студије српске књижевности. Тако постаје јасно да то опадање интереса није никакав „природни“ или „демографски“ феномен, већ програмирани процес који настаје као последица деловања унапред подешених параметара. Зато се групе за притисак јавно радују резултатима тог процеса, надајући се да ће у крајњем исходу овај процес довести до ликвидације човека књижевности (или личности како га зовем у својој књизи Књижевност и коментари). Не треба да буде ни професора који би ученике уводили у вештину тумачења света и књижевности, а ни студената који ће их сутра заменити; треба да буде једино бесловесних плаћеника којима ће управљати путем новца.
За крај, посветимо неколико речи и пасивним кривцима за одвијање овог процеса ликвидације националне књижевности и човека књижевности. Ти пасивни кривци су људи са катедри за српску књижевност, међу које спадам и ја сам. Ако смо заиста довољно квалификовани за проучавање и тумачење српске књижевности, онда је свакоме од нас ово што сам написао добро познато. Требало би да се запитамо: да ли смо учинили баш све да се изборимо и за ту децу и за спас српске књижевности? Ја мислим да нисмо. Нисмо, јер већини нас недостаје осећање да је српска књижевност мисија, а не посао или каријера; недостаје нам спремност за жртву сопственог времена и новца, и, наравно, недостаје нам личне иницијативе и предузимљивости. Све то што нам недостаје, говори да ми, на жалост, у овом тренутку нисмо на висини књижевности коју предајемо, нити писаца које изучавамо. И ако се то не промени, има неке правде у томе да нам се та књижевност и одузме.
И зато морамо да се прво променимо ми.
И променићемо се, бар неки од нас.
Опрема: Стање ствари
