СЛОБОДАН МИЛИЋ: ПОЕЗИЈА ДАНАС

Шта значи бити добар писац или песник, уметник уопште? Мондијалистичка хладна машина меље све: народе, нације, вере, традиције, језике, патриотизам, свести и, суши коренове, оставља човека убогог, без Бога. Једино истински песници су снажни да се одупру тој немани. Знамо да су прави песници удаљени мало од народа и они се намерно држе на растојању од злонамерног политичара, који је премного присутан пред грађанима од зоре до зоре, тако да праве del arte. Али се песничка реч не да зауставити, зачета и рођена она одраста са народом и она би требало да буде одбрамбени механизам народа, свих народа. Видимо да новац суди и пресуђује, али ако је новац све, погрешно је веровати да новац може све. Реч и језик су јачи. Сви ови данашњи –изми, модернизам, постмодернизми су застрашујући пораз уметности уопште, поезије посебно.

Поезија као ни једна друга људска делатност није у правој мери саставни део сваког човека од његове колевке до данас. Да би победили време, пролазност и смрт, каже Пруст, човек треба да се окрене својој прошлости, да је поново оживи, нађе изгубљено, оно што је умрло, протекло време. За мене то изгубљено време значи открити своје детињство, проживети га још једном, упутити се у његове дубине да би се осетио живот који из њега произилази, прије свега да би се остварила поезија.

Значи ма где живели, човек једино добро познаје онај круг по којем је трчао босоног. Многи писци и песници покушавали су да заволе други крај и да пишу на другом језику. Мало ко је успио. Што се мене тиче ја сам се мало приближио другом крају и другом језику зашто што сам волио једну жену.

Дакле, у сећању васкрсава оно што смо преживели, понекад оскудно и испрекидано, као пламен смолавог луча јаве се успомене а у њима далеки и заборављени случајеви из детињства за које смо мислили да су умрли у нама заувек. Ја покушавам кад се те мртве успомене пробуде, кад ме узнемире и потресу цело моје биће да их претворим у песму.

Питам се да ли је могуће говорити о поезији а да се не користи све оно што су о њој рекли песници, професори, критичари, проучаваоци литературе, односно поезије као и промашена брбљања појединих филозофа. Најтеже, најопасније и најнеславније је посматрати неку појаву са свог прага, ослањајући се искључиво на довратак својих врата.
Страх ме хвата кад помислим да изустим да данашњу поезију закива и њоме влада херметичност, реторичност, афористичност, недостатак интерпункције, слаба разумљивост од стране од стране обичних смртника – читалаца, који чак избегавају сваки покушај њеног читања. Као да влада неко правило, што неразумљивија песма тим значајнија и што је више удаљенија од истине, живота, од патњи, од љубави, од смрти она се проглашава за врхунску поезију. Но, данашњи модерни постмодерни песници се обраћају само својој сабраћи тражећи спас у неком њиховом, углавном лажном потврђивању вредности њихове поезије. Данас није као некада када су неписмени слушали и учили песме напамет, кад су мало писмени читали песме и збирке поезије.
Један од главних узрочника пада поезије XX века јесте пресушивање извора, изворчића, врела. Затим један од узрочника јесте слободни стих (vers libre) на који су се насукали таленти и свој глас изгубили у његовом понору. Да би се дошло до слободног стиха морају да се пређу све класичне форме песме и, стиха поготово. Напомињем да се не могу поистоветити слободне форме песме у прози са слободним стихом. Даљи узрочник или недостатак слабе поезије јесте необразованост и њена неутемељеност у песниковом песничком наслеђу. Дивим се онима који кажу да су раскинули са епском традицијом а ако је тако они су засигурно раскинули уопште са поезијом.

Све ово доводи до данашњег потпуног осиромашења, ограничења, убогости, једном речју јаловости поезије. Тврдим да се без знања сваког ваљаног стиха свих наших претходника или целокупне наслеђене поезије не може написати добра песма.

Не бих могао да се сложим са онима који сматрају да је у питању само некакав неспоразум између савремених песника и читалаца. Пре бих рекао да је то нерад јер у ситуацији кад би се појавио модерни Данте сматрам да би све мрзовољности и неспоразуми између њега и народа одмах нестали.

Компликације и несналажења која је изазавао слободни стих условили су нарушавање и урушавање форме тако да је модерни песник пао у њене чељусти а из њих не може да се врати једноставности класичне форме.

Након векова класичних форми, говорим о поезији, дошао је Лафорг, чије је име повезано са историјом увођења слободног стиха у француску поезију који се затим проширио на Енглеску и Европу, а након њих прихваћен од песника васколиког света као неко чудо, као спасилац поезије. Тешки окови класичне форме у поезији су раскинути, наравно говорим иронично, а створен је нови оков vers libre као једини излаз за савремену поезију, настале су слободне форме, песме у прози у којима је поезија лагано почела да лиспава и данас на почетку XXI века само што није цркла. Песници су све учинили да им форма не личи на претходнике, тј. на њихова дела, а хладни интелектуализам скупо је коштао песнике односно поезију. Значи са слободним стихом авантура поезије и њене форме се показала као тиранин, јер сва поезија са слободним стихом личи једна на другу уз неке нијансе слабе метафоре што ју је све заједно удаљило од читаоца.

Рекосмо да је утемељивач слободног стиха Лафорг а да су наставили Езра Паунд и Т.С. Елиот чија је не само Пуста земља већ сва поезија личи на песме овог првог, да се учини да су песме једног песника. Тешко је наћи четвртог којег би могли да придружимо поменутим песницима. Колико је слободни стих слободан видимо по томе што ни до данас нема теорије слободног стиха. Сва питања о њему, она теоријска, су пуна наглабања, немоћи да се један болесник прикаже као здрав.

Губљење објективне стварности, стављање света у невиђеном покрету, са заставама бесмисла, тј. лишен сваког смисла осим јагме са новцем и трошење тог новца. У условима и владавини новца све уметности губе смисао јер су уметници нагнути на пресушене изворе поезије и оне који пресушују.

Данашње стање Европе није ништа друго до оно које је Фридрих Ниче назвао „европски нихилизам“, кад би морали да дефинишемо данашњу стварност и нашу песничку ситуацију, казали би да је поезија и поетика стварања под јаким утицајем нестанка објективне стварности и кобног нихилизма.
Модеран човек изгубио је сваку реалност и он не може да се ухвати више за реалност услед прејаког и кобног субјективнот (не)умећа.
Губљење споне са прошлошћу је трагично за модерну и постмодерну поезију и зато се модерни и постмодерни песници вуку на реп и дебело заостају за великим песницима минулих векова.

Слободни стих и нова форма допринели су стерилизацији у поезији која је галопирајуће захватила цео светски простор од Малармеа до данас. На крају, поезија била песимистичка или оптимистичка окренута је против смрти.
Слободан Милић