СЛОБОДАН ДЕСПОТ: Србија није само жариште короне већ и посебног односа према животу какав не постоји на Западу

Србија није само жариште коронавируса, она је и жариште духовности и радости — она је жариште посебног односа према животу.

То каже Слободан Деспот, писац и преводилац, гост Марине Рајевић Савић у емисији „Док анђели спавају“.

Деспот је један од најзначајнијих српских интелектуалаца који живе ван Србије. Од раног детињства, Деспот живи у Швајцарској, где се и школовао и где је радио у чувеној издавачкој кући „Лаж дом“, а превео је на француски низ романа са српског, међу којима су дела Милоша Црњанског, Моме Капора и Добрице Ћосића.

Сада има своју издавачку кућу и издаје електронске новине „Анти прес“. Деспот је аутор два романа, чији је издавач био угледни „Галимар“ — „Мед“ и „Плави зрак“.

Србија у доба короне — лакше него него на Западу

У моменту када влада епидемија, Деспот се нашао у Београду:

„Ми смо инаџије, протутњали смо све и учинило ми се да ће овде бити лакше поднети кризу, чак и ако има много оболелих него тамо на Западу, у Швајцарској, где је и најмањи повод довољан да се људи страшно уплаше и успаниче“, каже он.

На питање, шта га толико вуче ка Србији, каже да сви емигранти сањају да се врате у своју отаџбину.

„У мом случају постоји та жеља, та сета за домовином од малих ногу. Још као дечак, када је требало да пређем из основне школе у гимназију, покушао сам да побегнем и да се вратим овде. Нисам хтео да се вратим у Швајцарску. Онда су се родитељи и ректор моје гимназије удружили и убедили ме да ипак тамо треба да прођем кроз школовање, зашта сам им заправо и захвалан“, објашњава Деспот.

Како се преводи Црњански у једном даху

Врло млад, Деспот је почео да сарађује са издавачком кућом „Лаж дом“, коју је у Женеви основао Владимир Димитријевић, једном од најцењенијих издавачких кућа на француском говорном подручју, која је издавала преко 100 наслова годишње.

Деспот је у њој почео да преводи. Један од првих превода био је превод песме „Ламент над Београдом“, који су француски критичари оценили као раван оригиналу.

Превод чувене песме Милоша Црњанског је, како Деспот каже, чудна прича.

„Тачно се сећам, то је било једно јутро за кафом са Владимиром Димитријевићем, показао ми је једно ретко издање ‘Ламента над Београдом’, које је објавио једна српски издавач из Јоханесбурга. И споменуо ми је да је то таква лавина емоција и речи да нико не може да преведе. Био је то изазов. Отишао сам у своју канцеларију и прочитао сам те 24 строфе, па сам онда, уместо да одем да ручам, то превео“, присећа се Деспот.

Препевао је песму, додаје, тачно оном брзином којом је потребно да се песма прекуца.

Библијска прича из операције „Олуја“

„Галимар“ је једна од најпрестижнијих француских издавачких кућа, у којој је Деспот објавио роман „Мед“, који говори о страдању Срба током операције „Олуја“.

Причу о пчелару кога је, током етничког чишћења Срба из Хрватске, породица заборавила да поведе у избеглиштво, испричала му је једна жена која га је у Београду лечила.

„То је било као јеванђељска, као библијска прича о оцу мудрацу и сину који треба да га спасава мимо његове воље… Ту је било много слојева. Помислио сам да од тога морам нешто да учиним и то је неколико година кључало у мени. Дотле нити сам био романописац нити сам осетио прилику, нисам имао тему нити унутрашњи жар и сигурност, убеђење да тих мојих неколико страница ичему служи“, прича Деспот.

Добио је стипендију за писање романа од једног швајцарског кантона и написао роман.

Приврженост Француза и Швајцараца једној причи о Србима у рату саговорник Марине Рајевић Савић тумачи њеном упечатљивошћу — када се она резимира на дванаест редова, човек жели да сазна нешто више о томе.

„Галимар“ је одмах прихватио књигу, која је у неким гимназијама у Француској постала саставни део лектире.

Деспот је пропутовао Русију, коју је први пут посетио 2000. године. Сарађује са сликаром Владимиром Симоновим, кога би желео да представи српској публици. Духовна сродност Срба и Руса тотално је неистражена, ма колико се о њој говорило.

„Ми понекад говоримо о Достојевском, понекад о теологији, понекад о Толстоју, али о тој духовној вези, о тој дубокој, исконској вези, ми немамо чак ни представу. Они о томе можда знају више о томе шта Србија значи за њих, него што ми знамо шта Русија значи за нас“, каже Деспот.