Слободан Деспот: Актуелни „напредак“ – велико обрушавање представе о човеку

Међу учесницима овогодишње „Контрапункта“, манифестације коју организује Министарство културе Србије, био је и наш саговорник Слободан Деспот, прозни писац, издавач, публициста, преводилац и фотограф, бивши главни уредник у чувеној швајцарској издавачкој кући „L’Age d’Homme“ и директор сопствене издавачке куће „Xenia“. Њему је, како каже, тема овогодишњег поменутог скупа „Уметност у временима кризе и ратова: поглед из данашњице“ била посебно блиска, јер је и његово ауторско искуство везано за промишљање управо ових проблема. У тренутку кад је пала Крајина, 1995, пожелео је, каже, да напише причу о том свом далеком завичају. Након што је превео и објавио низ документарних књига и есеја о рату, одлучио је да о њему пише као уметник, „јер је универзални говор – говор уметности, кад успете да некога додирнете у срце“.

„Занима ме да причам о човеку. Уметност је изнад свега осталог. Најбољи начин да будете уважени као човек са својим погледом на свет је да то радите кроз уметност“, истиче наш саговорник.

* Излажући у оквиру манифестације „Контрапункт“, подсетили сте на Александра Зиновјева и његово пророчко упозорење од пре више од три деценије, о „укидању човека“. Живимо ли ми већ данас то доба?

Данас живимо у времену напретка који по мом мишљењу није напредак већ уназађење. То је напредак технологије, напредак нормализације друштва и стварање неког инжењерског модела човечанства, по коме оно што смо наследили, наша национална и духовна баштина, више ништа не значе. Гради се стандардизовано човечанство које не зна где су му корени, које сада чак треба и да се замисли који му је пол.

Сада се деци на Западу објашњава да су они дечаци и девојчице не зато што су се такви родили већ што су их тако определили и да они могу да бирају шта ће бити. То инсистирање на полној неодређености или на полној произвољности јесте план унутрашње дестабилизације човека како у њему не би остало никаквих упоришта, никаквих безбедних и беспоговорних убеђења и истина. Знам шта сам, знам одакле сам, ко ми је породица, које су ми врлине, које су ми мане. Све то се данас доводи у питање како би се од појединаца створила безлична маса.

То је оно што свакодневно примећујем, наравно не у односима с људима који су још увек људи већ у општем стремљењу овог постхуманистичког, технолошког система. У својој анализи подстакнут сам и читањем и дружењем с Александром Зиновјевим који је ову тенденцију уочио давно, скоро пре пола века. Ради се о укидању човека онаквог каквог ми знамо. Сада присуствујемо светском експерименту у људском инжењерингу.

* Да ли верујете да у свету у ком живимо, упркос околностима које помињете, уметност може да буде изнад свега?

Уметност постоји од како је човек постао свестан себе. Све оно што је било неразумљиво, нејасно, тајновито, све што га је плашило и чудило, он је претакао у уметничке представе. Ако обезвредимо уметност, ако више не будемо схватали њен смисао, ако је подредимо политичким или трговачким подобностима, ми ћемо изгубити и тај одушак и ту способност да оно што нас стварно изнутра мори изразимо и тиме превазиђемо. Човечанство данас иде у правцу технолошке нормализације, статистике и управљања масама. А статистичко управљање масама подразумева да се људски образац упрошћава и да се све оно што је било неразговетно и засенчено осветљава најгрубљим светлом и истерује на видело. То је један пљоснат, дводимензионални, досадан образац човека, али зато употребљив. Они који владају оваквим инжењерством могу таквог човека да изманипулишу како и колико хоће, да му посаде у главу било какво убеђење или предубеђење зато што су му је претходно испразнили. А уметност, поезија, памћење и традиција вас пуне нечим што је ван додира технолошке манипулације. Зато је и неопходно да се то укида, да се сузбија и цензурише.

Цензура влада и на Западу, међутим више на плану изражавања политичких ставова. С уметношћу се пак ради нешто још горе – изопачује се! Оно што није уметност приказује се као уметност. Тај феномен је веома изражен у домену филмске индустрије за ширу публику, где се сценарији пишу према реакцијама публике које прикупљају из података црпљених код корисника и претплатника. Продуценти анализирају како који тип сценарија пролази код публике, па их сходно томе прекрајају. То, наравно, није никаква филмска уметност. То је индустрија, повлађивање рефлексним реакцијама и нижим инстинктима. Тај „напредак“ је једно велико обрушавање представе о човеку. Апсолутно лишено духовности, дубине, психолошког богатства и сложености.

* Апсурдима које набрајате придружује се и чињеница да су пред Хашки суд у једном тренутку „изведени“ и јунаци наших народних епова. Нама, наиме, суде и за садржај националних митова, при томе систематски радећи на урушавању трајних и чврсто утемељених вредности у нашем народу, на удару су традиција, вера, породица, патриотизам. У чему би народ који је прошао Голготу и још увек је пролази требало да тражи упориште?

Пре свега у свом блиском кругу! Велики британски писац и филозоф Честертон је рекао да је „породица прва клица анархије“. Породица је микродржава која се одупире власти и не допушта јој да баш свуда пружа своје прсте. Знамо из искуства 20. века, из совјетског и нацистичког мрака, да је породица била оно на шта се могло рачунати кад је све било изопачено, када је школа прала мозгове и предавала бесмислице, када је друштво било постављено главачке. Породица је била и јесте уточиште доброте, срца, топлине и здравог разума. Наиме, проблеми породица и живих људи нису решиви технологијама. Напротив! Треба се прехранити, треба се организовати, деца треба да добију образовање и васпитање које ће им омогућити да се снађу у животу, а не да буду зависни дебили. А ми сада имамо школске системе које производе генерације идиота. То вам говорим зато што сам и сам морао да се борим против тих система када су моја деца ишла у школу у Швајцарској, која је још важила за земљу с добрим школством.

За шта да се ухватимо? За оно што знамо да јесмо! Да се ухватимо једни за друге уместо да се делимо и да се стално свађамо око ниских ствари. А можемо и да озбиљно схватимо своју грађанску дужност и права. Засад се сви ти субверзивни програми намећу лобирањем. А лобирање, колико знам, још није диктатура. Лобиста може да заводи, да поткупљује, да прети, али ви лобистима, за разлику од судија и полиције, можете да кажете – не. Наши људи треба да науче да говоре – не. И да размисле да ли је оно ситно поткупљивање њиховог пристанка на сваку глупост стварно тако безазлено.

Наравно, ми смо као народ помало препуштени сами себи. Нисмо ни у чијем табору. У очима Запада ми смо некаква истурена тачка Русије у Европи, иако то заправо нисмо јер немамо ни ту свест, ни тај конкретан савез. Ми смо заправо једно мало, безопасно оличење Русије, попут оне вуду луткице у коју убадају игле не би ли наудили живој особи.

Када су нас западњаци бомбардовали, они су нас бомбардовали без икаквог ризика. Да је било ризика, не би се усудили. У неку руку све ово нама и раде јер се не усуђују да то исто раде Русима. Зато та судбинска веза с Русима и не зависи од нас. Не зависи чак ни од Руса, али зависи од менталне структуре и представе коју о нама имају тзв. „партнери“ са Запада. Колико год се трудили, нећемо у томе ништа променити, као што нико не треба да гаји никакве илузије о томе да ће Србија некада ући у Европску унију.

Јаловост наше националне стратегије објашњава се у великој мери чињеницом да је она себи поставила као врховни циљ – нереални циљ. Улазак у ЕУ земље коју сматрају руском филијалом, а коју неке земље чланице жестоко мрзе, јесте надреализам. Ми и не успевамо толико да се понизимо колико би требало да се тај однос апсолутне мржње претвори, да кажемо, у неки равнодушни презир. Напротив, што се више поричемо, то та мржња и више расте. Ефикасније би било да плешемо и призивамо кишу.

Да је тај јаз био премостив, ЕУ би се потрудила да инкорпорира Југославију у једном комаду уместо да је цепа и мрцвари деценијама. То би поштедело стотине хиљада људских живота на Балкану и сачувало стабилност континента. Но то се није десило и није могло да се деси, стога и парадигма у нашим главама треба да се промени. Сами смо, но нисмо једини самци. Како је рецимо државица Исланд успела да се супротстави ММФ-у и да стрпа своје корумпиране банкаре у затвор? Тај исти Исланд је смело дао уточиште Бобију Фишеру кад га је Америка прогањала. А наш сусед, Мађарска, иако је мала, води самосталну миграциону политику која ју је жестоко посвађала са ЕУ. Но Мађари сматрају да су им идентитет, самосталност и безбедност важнији од њихових односа са организацијом која им свеједно добро не мисли.

Ми имамо двадесет пет година искуства с тим ентитетом. Прво, ЕУ није постојала када је требало да постоји. Када је почела да се распада Југославија и када нам је била потребна добронамерна или барем неутрална посредничка сила, та сила није постојала. Постојала је само немачка самовоља. Чим загусти, „Унија“ некуд ишчезава и Немачка преузима ствари у своје руке. Било да се ради о грађанском рату на Балкану или о (не)решавању мигрантске кризе. А над Немачком бди још виши чин – САД.

Када је почело да се закувава у Босни и Херцеговини, под европском патронажом је организована конференција у Лисабону о мирољубивом разграничењу три ентитета. Довољно је било да се Американци само намрште над тим мирољубивим решењем и Европљани су се повукли. Не видим како може уопште да се преговара с таквим небићем. Обећавали су нам мир у замену за Крајину, а шта смо добили? За Крајину и за предају Републике Српске добили смо бомбардовање 1999. године, да не говорим о Косову! Кад човек има четврт века искуства са таквом неверницом, па неће ваљда још хтети и да с њом ступи у брак! Сем ако није је перверзан?

* Да је „Косово најскупља српска реч“, како рече наш велики песник, из дана у дан смо све уверенији. Како видите судбину наше јужне покрајине која је већ две деценије под окупацијом?

Пре свега, признање самозване државе Косово од стране Запада се и тамо данас у мислећим круговима очитава као огромна дипломатска грешка која је Русији пружила згодан преседан да поврати Крим одбрусивши ЕУ и Америци да гледају своја посла после оног што су урадили Србији. Једнострано признање Косова од стране западних држава укинуло је де факто међународно право. Међутим, ако уопште и постоји неки остатак међународног права и уопште цивилизованог поретка у свету, онда тај поредак Резолуцијом 1244 недвосмислено тврди да је Косово део Србије. Док год УН не укину Резолуцију 1244, Србија нема другог посла до да подсећа да је Косово део Србије. Наравно, онима који су укинули међународно право веома би лакнуло уколико би Србија потврдила њихов пиратски закон тиме што би сама одобрила крађу сопствене територије. Но зашто бисмо им учинили ту услугу, знајући да у замену за то издајство нећемо добити ништа, пошто никада ништа нисмо ни добили? А знајући с друге стране и то да бисмо тиме зарадили трајан бес и презир Русије?

* У вама је дуго сазревао романописац будући да сте годинама уређивали туђе рукописе као уредник, уз то писали есеје, огледали се у разним жанровима пре романескног. Шта је било пресудно да почнете да пишете роман „Мед“, и то о постојбини ваших предака, о Крајини?

Тог 4. августа 1995. када сам чуо да је нападнута Крајина, стекао сам из дна душе, упркос уверавањима из Србије, убеђење да је то коначно и да ће Крајина нестати. То се и десило. Крајина је нестала. Тада је нешто пукло у мени и питао сам се: ко ће оставити траг о тој Атлантиди? Србија је њен нестанак примила скоро равнодушно, попут маћехе. Избеглицама из Крајине наплаћивала се чак и чаша воде. Није било никаквог плана за њихов смештај, није развијен програм очувања њихове баштине. Годинама сам тражио начин да искажем суштину те трагедије. А онда сам чуо причу о сину који је извлачио оца, пчелара, из опустошене Лике. Учинило ми се да је то приповетка библијске снаге и да врло упечатљиво сажима нашу судбину на тим поднебљима. Но како то да пренесем људима који о томе нису ништа ни чули, мојој публици у западном свету? Издавачко искуство ми је говорило да есејистика, историјска документација и сведочења убеђују само предубеђене. Нико то штиво не чита ако већ у некој мери не дели ауторове погледе. У ратним годинама сам понекад имао несугласице са својим газдом Владимиром Димитријевићем око издавачке стратегије, коју сам сматрао прилично наивном. Кад Срби сами објављују српски поглед на српску судбину, лако им се може одговорити да је то њихова истина, њихов поглед и на крају крајева њихова пропаганда.

С друге стране, учинило ми се да истинска литература, попут рецимо „Рата и мира“ омогућује не само да се историја овековечи већ и да се непристрасно разуме. Кад је роман истинско уметничко дело, он у себи не носи никакву политичку тезу. Зато сам и тако дуго писао ову књигу: чим бих осетио да застрањујем у неко доказивање, престајао сам да пишем, сматрајући да аутор романа треба да буде изван сваке страсти. Нека сама прича себе оправдава! Требало ми је више од три године да напишем ту кратку књигу. Али, заузврат, она је ушла у срце издавача, чак јако захтевних, који су је објавили – а затим и публике.

* Како је настао ваш роман? Да ли сте посетили Крајину, будући да сте се још као мали дечак с родитељима преселили у Швајцарску?

Крајину сам градио из својих успомена, нисам отишао тамо ниједном после рата, а ликове сам градио из штурих описа. Лик Николе пчелара је истински лик, јер то је истинска прича. Тог човека никада нисам срео нити видео, али он се једноставно појавио такав, целовит, у мојој души. Читаоци кажу да су ликови те књиге веома упечатљиви, малтене живи.

Тек после тог романа сам схватио, иако сам искусан издавач, колика је сила књижевности када је искрена и убедљива. Она вам омогућава да кажете све што треба и да пренесете садржај свог унутрашњег света а да то никоме не запне у грлу, да то не буде само један глас у мору супротних погледа.

Десио ми се занимљив инцидент. Уочи добијања награде Фестивала европских литература у Француској, са мном је требало да води разговор пред публиком новинар Жан-Арно Дерен, који је иначе познат на овим просторима и који је бизарно антисрпски настројен. Дерен је отпочео разговор поистовећујући тај роман са историјским огледом и оцењујући га пристрасним и фалсификованим, буквално као да је некакав „четнички поглед на свет“. Питао сам се шта да радим, и одлучио да га пустим да се истресе без оспоравања. Пошто је био историчар по образовању, на крају сам мирно указао на то да је изнео низ потпуно неоснованих тврдњи о нашој историји, као и неколико објективно нетачних биографских детаља о мени. Онда сам приметио како се публика комеша.

Људи су читали мој роман, њих је занимала књижевност, а не политика. Нисам морао ништа да им кажем: они су га сами извиждали. Био је бесан, но више није ни писнуо.

Кад ми је Галимар, најугледнији француски издавач, јавио да ће објавити мој рукопис без икаквог историјског прекрајања, а онда када је књига почела да добија награде, па када сам о њој имао прилику да разговарам са средњошколцима којима је била лектира, па чак и с робијашима из затворског читалачког клуба – схватио сам да писац у својим рукама има снажно оружје, а да ми с нашом богатом и трагичном историјом располажемо и неисцрпном муницијом. Наши јадни покушаји политичког лобирања током рата су се суочавали с много јачом, богатијом и организованијом артиљеријом с противничке стране. Уместо у то, требало је да се улаже у културу. Постигли бисмо сасвим другачији ефекат. Пример „Меда“ доказује да се до свести и савести људи може доћи једноставније, хуманије и ефикасније него ПР операцијама или незграпном дипломатијом. У култури и књижевности немамо чега да се стидимо. А ми се стидимо. Ми се обраћамо том свету веома скрушено и веома постиђено, као да им се извињавамо што су нас бомбардовали.

Мила Милосављевић

Опрема: Стање ствари

(Печат/Вечерње новости, 20. 7. 2019)