СЛАЂАНА ИЛИЋ: У светилишту песме наспрам ритуалног зла

Ових дана сазнали смо да је у Србији из наставе књижевности у гимназијама избачена поема Јама Ивана Горана Ковачића[1]. Пошто је од изузетне важности да се ђаци у Србији на часовима књижевности упознају сa делом високих естетских вредности које на уметнички начин рефлектује геноцид над Србима у НДХ, сматрамо неопходним да инсистирамо да се у наставни програм гимназија у Србији у обавезну лектиру уврсти књига Бол Мирослава Максимовића.

Књига Мирослава Максимовића Бол (Београд, Чигоја штампа, 2016), која садржи 14 сонета и прозни аутобиографски (документарни) запис Мио страх: трагом предака (написан у октобру 2015. године), уметнички сведочи о томе колико је тотални[2], вековни[3] хрватски геноцид над Србима оставио дубок траг у самом бићу нашег народа. Оно што се догодило 1941−1945. трајно је уграђено не само у суштину бића преживеле жртве из једне од јама, него и њених потомака. Тај садржај, на духовном нивоу, одређује њихов живот, а далекосежније гледано – имајући у виду масовност и репетитивност таквих злочина – и биће читавог народа којем припадају. Сонети из ове књиге пример су и одјек тог феномена, али и показатељ како се садржаји из стварности транспонују у високо естетизовани књижевни текст и уметнички универзализују.

Песник је, по мајчиној смрти, након посете стратишту својих предака, најпре аутобиографским записом Мио страх: трагом предака, рационализовао, а потом и песнички универзализовао оно што је обележило живот, па и смрт, мајке, као и, на подсвесном нивоу, живот њених потомака. Тако је сам догађај ту страшну чињеницу стварности, па и песничког текста, ситуирао и у историјско, духовно и уметничко биће српског народа. Тим градитељским чином – који је настао из љубави – пре свега према мајци, потом према прецима (страдалницима) и потомцима (памтиоцима), као и према сопственом народу и уметности, дакако, али и из потребе духовног/душевног превазилажења[4] – песник је дошао до катарзе.

Тај процес, одликује константно присутно, али прећуткивано, сећање на страшан злочин[5] и непрестани, безобјектни страх, мајчино несуочавање с траумом, њено целоживотно потискивање тог догађаја и пројекција заборава на потомство – како би га заштитила од страха – све до транспозиције сећања из подсвесног у свесно (код аутора [сина] и његових потомака), да би на концу наступила високоестетска песничка рефлексија, као уметнички израз колективне (само)свести народа. Тај процес освешћења бола дуг је и сложен, али свакако вредан сагледавања с многих аспеката.

У првом сонету Упамтио сам то (написаном 1988. године и раније објављеном) лирски субјект ретроспективно оживљава догађај из детињства који је на њега оставио снажан утисак: у једном селу, у бачкој равници, одвија се свињокољ. Дечак није склоњен да не гледа клање, што се обично у таквим приликама чини. Тај догађај он дубоко проживљава и придаје му метафизички значај, посебно када, као одрастао човек, чује мајчину трагичну причу о јами Безданки. Мајка се, тада, није имала где склонити, она је била и у позицији посматрача и у позицији жртве. Она је клање преживела. И како је тај догађај уписан у дубину њеног, па онда и његовог бића, природно је што лирски субјект успоставља асоцијативну везу између два догађаја која садрже нешто заједничко – клање.

Из њих, последично, проистиче и мисао о немоћи и самоћи, оној истој коју је као жртва осећала мајка, а која проистиче и из увида да је људски свет у таквом облику да се у њему зло непрестано обнављава и понавља, показујући сва своја лица, некада различита, некада иста[6] – као што је било и оно конкретно зло усташког геноцида над Србима. Све то је у контрапозицији са сликом безбрижног периода мајчиног детињства, уочи рата, када се, као девојчица, играла  са браћом и сестрама поред Уне – баш у близини будућих (скорих) српских стратишта. На тим тачкама зла мрак извршилаца и организатора злочина успео је да, пустошењем свега, уништавањем дечјих снова и погромом идиличних, обичних живота, све обесмисли, како би обезбедио смисао „држави” засниваној на плану о коначном злочину[7] – оном који се, нажалост, и данас слави[8].

Суштина тог механизма дочарана је већ у поменутом првом сонету, преко лика кољача који, попут точкића или шрафа, са одсуством било какве људске реакције, механички и аутоматски извршава радњу, потом пере алат и руке, рачунајући наглас колико их је до тог тренутка заклао, а при одласку каже: „до виђења” – знак да ће се вратити и чинити исто. Како истиче и Мило Ломпар у поговору ове књиге: „кољач се, дакле, вечно враћа. […] У томе нема ничег драматичног, то је проверена чињеница искуства, нека неумитност коју очитује свет”[9]. Као да постоји затворени круг неизбежности у којем исти механизам, периодично и неумољиво, производи смрт, бројке (о пострадалима), и заборав – до следеће прилике[10].

Песма је стала на месту где је лирски субјект постао свестан цикличности зла, а то му сазнање омогућава да се постави према будућности. Да ли тиме будућност постаје и отворена? Да ли је та свест довољна да се избегне још једно понављање зла?

Сонет Код Дурџића гаја – обичан топоним који читаоцу свакако није познат (осим ако није из тог краја) – почиње тако што се име луга крај ког се десио злочин понавља два пута, а потом у песми још дваред. Као да лирски субјект настоји да читалац добро упамти назив тог места. Из стихова који следе разумемо и зашто. Размере и страхоту тог злочина, дочаравање природе жртве, али и природе крвника, лирски субјект истиче тако што и тај стих с варијацијом понавља:

Ко мирна марва дотерана раја

[…] Ко мирна марва исечена раја. [11]

 

Реч је, наравно, о божјем стаду које је дотерано и погубљено као марва. Прва строфа садржи контраст: наспрам божјег стада су маљеви и брадве. Оружје злочина је персонализовано. Тако је и у другим песмама ове књиге. Крвник, напротив, нема субјективитет и то с разлогом. Персонализовање средстава којима се чини злочин последица је деперсонализованости злочинаца. Јер, као што починиоцима нису важне жртве, осим као број, тако ни механизму нису битни починиоци, већ само резултат.

Злочинци су субхумани извршиоци наддетерминантног пројекта – тек механички инструменти његовог остварења. Они изван тог пројекта, и изван сопствене инструменталности – добровољно (само)сведени на алатку за злочин – заправо и не постоје. Пошто свој задатак рутински извршавају, упркос „супериорности” пројекта, њихово зло је ритуално. Једина могућност нарушавања те ритуалности, тек на површном, првом његовом слоју, јесте варирање начина убијања – што постаје једини знак постојања трага субјективности злочинаца. Отуда се начини убијања разликују од жртве до жртве – у шта се уверавамо и на основу других песама ове књиге, али и из историјског искуства.

Друга песничка слика дочарава метеж, са становишта жртве, а ред, са становишта „алата”. Слика која потом следи садржи метафоричну представу чије нам се стварносно значење открива из аутобиографског додатка, у другом делу књиге (Мио страх: трагом предака). Из сећања песникове мајке, наиме, видимо да је вече пре покоља било пуно месечине и да је, при тој месечини, уочила сељаке из свог родног места, будуће џелате, како носе дугачке секире, ножеве, расковане косе… Али, у страху и слутњи, ништа није рекла мајци[12]. Тако криво сечиво месечевог сјаја постаје асоцијација на то вече, као и метафора за алатке којима је питомо божје стадо посечено.

На основу тих средстава, све и да не знамо историјска збивања и сведочанства, нити садржај документарног додатка уз ову књигу, знамо ко су починиоци злочина – што појачава трагику читаве сцене. Секире, ножеви, косе и маљеви део су сеоског домаћинства, којима се обављају свакодневни пољопривредни или кућни послови. Управо на то лирски субјект скреће пажњу и у прве две строфе песме Секира[13]. То су средства за стварање, грађење, обезбеђивање хране и благодети обичног живота једне сеоске породице. Тако је међу онима који живе у миру не мислећи зло – као мирна марва, као божје стадо, као сам Христос – али тако није код оних који су се предали злу, ступивши у службу „човјекоубице од почетка” (Јвн, 8: 44), спремајући смрт ближњима.

И баш зато што секира може служити у две опречне сврхе, лирски субјект у песми Секира, у првом стиху, то средство два пута именује. Јер и то треба упамтити. У овој песми учимо о бићу секире. У мирнодопским условима она је мили члан куће, љубимац који, за разлику од оних живих, чак не тражи ништа. Када ради вредна је, виспрена и брза. Готово да бисмо, у свету мира и радиности, могли да говоримо о љубави између секире и укућана. Она олакшава живот, она ради – за живот. Но, она показује виспреност и када је њена функција у измењеним условима деструктивна, када убија. Тада њено биће проговара духом њеног господара, оног који мрзи ближњег и спрема му зло, оног који се ставља у службу „човјекоубице”, поништавајући своју људскост, престајући да буде човек. У тим околностима секира преузима субјективитет, постајући судија и крвник. Као средство ритуалног зла, видимо је увек близу жртве, близу ближњег, чиме поприма метафизичке карактеристике неумитности, судбинске закованости зла, што је са аспекта пројекта и механизма заправо и тачно и страшно:

 

Кад се, весела, налије ракије,

па крене чегрст, сиктање братије,                

она тад суди, и са њом чакије.

 

Најблиставија је по месечини,

кад сече комшије. Тад јој се чини

да, спојена с небом, сја у висини. [14]

 

Средство ритуала зла је и нож, лирски субјект истоимене песме. Он, персонализован, потврђује своје ја тако што два пута понавља: Ја сам нож. Он се тиме (само)оглашава не као слуга већ као господар. Кад своју жртву назива инсаном (тур. човек), настојећи да изазове „свети страх”, он говори о свом власнику, о пореклу извршиоца – који је, као и у другим песмама, невидљив[15]. Из прозног додатка књизи сазнајемо да су извршиоци пројекта у овом случају биле не усташе у униформама већ комшије муслимани[16]. Сам нож у песми одбија да се сведе на оруђе, на употребност у свакодневном животу, истичући да је првенствено оружје за убијање – да је намењен за реализацију покоља. Слике које следе заправо нам обнављају знања о врстама усташких препада, о разноликости злочина који су чињени, као и о задовољству егзекутора у том чину – што је специфичност на коју је указало више проучавалаца усташких злочина[17]:

Банем у колибу, банем у стан,                     

да од мене стрепе ја сам изабран,

јер нисам само нож надалеко знан:

 

над нежним грлом врховна сам рука,

крајња истина, кркљање злог звука,

последњи просјај, и последња мука. [18]

 

И ова песма нам казује о пројектној утемељености злочинаца, као средстава извршења у криминогеном механизму који је, како су историчари показали[19], систематски произвођен и, до данашњих дана, одржаван и прилагођававан захтевима времена. Континуитет злочина који се планирају и спроводе, од Анте Старчевића[20] до Бљеска и Олује и даље, увек некажњено, уз подршку других злочиначких сила[21], утврђују злочинце у веровању да су недодирљиви и да је њихова воља за зло неупитна. Како су извршиоци тек средства, точкић или шраф у пажљиво пројектованом механизму, не одликује их размишљање, субјективитет, они сами немају главу. Отуда је, ваљда, логично да лако обезглављују друге. На то се подсећамо читајући песму Глава. Насупрот безглавости средства, у песми се наводи шта све јесу главе жртава. Сазнајемо да су над јамом Безданком у Дурџића гају поклани мајке, деца, старци, чиме су уништени читави светови љубави, нада и снова у њиховим главама.

И док су „средства” лишена сваке дубље онтологије, њихове жртве нису. У том контексту спомиње се и Глава (је) Ђорђе, из нужде буна хук. Ђорђе је подигао устанак из нужде, зарад ослобођења од тираније, устао је против надмоћног непријатеља, спреман на жртву. Кољачи, напротив, испражњени од људског субјективитета, над Безданком у Дурџића гају имају посла с беспомоћним, ненаоружаним цивилима, својим православним комшијама које их ни на који начин не угрожавају – осим што постоје. Они морају бити онтолошки поништени – што је и учињено. Насупрот томе, у главама страдалника остао је читав свемир љубави и бриге.

Свемир страдалника карактерише и рука (песма Рука) – она што се мучи с пером, хартијом, дакле, она која стреми смислености бивства – стварању. Она својим делањем пружа сигурност и љубав ближњима, она охрабрује потомке да буду. Но, она је, као учинак зла, сада откинута, одељена је од свемира страдалника. Тако су сва њена стремљења укинута. Она не може да помази потомке, а потомци нису у прилици да приме љубав и нежност предака. Та врста њихове осујећености веома је дубока и подсвесна. Но, активирање сећања на злочин доводи до свести о вечној обележености услед одсуства такве љубави. Ту није реч само о изостајању љубави због страдања ближњих. Реч је о свесности потомака да је њиховим прецима почињено некажњено зло, злочин који је скрајнут и прећутан[22]. А, у исто време, ново, циклично зло већ је почињено.

У том светлу можемо сагледати онтолошку, идентитетску, али и историјску позицију потомака. Некажњеност зла и његова цикличност основа су за тескобу и страх, осећај немоћи и самоће. То за себе констатује дечак, лирски субјект из уводне песме Упамтио сам то. Потомци страдалника су немоћни и сами у сопственим животима. Сами су и зато што су на историјској ветрометини где се некажњени злочини понављају. Њихова је егзистенција обележена неизвесношћу, страхом, збуњеношћу и очајем. Разумевајући судбину предака, али и сопствену судбину, лирски субјект се обраћа откинутој руци претка – као некада Мајка Југовића Дамјановој руци:

 

Руко, ручице, које више нема

непостојања ти си лична тема

и тешке приче што се снова спрема.

 

Руко откинута. Још си замахнута,

машеш сестрићу, који поред пута,

твог и свог, стоји, а за смислом лута.[23]

 

Но, наспрам те онтолошке несигурности налази се предачка нога. Она је симбол стамености, постојаности, оријентисаности, снаге. Она је могла, била је спремна за све и све је прошла јер је увек била – на свакодневном и метафизичком нивоу – оријентисана ка Србији. Та мисао давала јој је снагу и једино тој мисли било је место изнад свакодневног живота – симболизујући витализам Срба крајишника кроз векове. У тим стиховима не помињу се секира, нож, маљ… Ту је живот у току, ту су добре наде и намере, ту је радиност и обичност, живљење за једноставну, малу (а велику) срећу, за породичност, за домаћинство, за добро, за своје…

Но, зло долази споља. Срби крајишници, незаинтересовани за туђе, занети сном о матици[24], не верују у долазак зла – поготово не од комшија. То је историјска коб, обележена читавим веком припреме да се изврши геноцид и, истовремно, неразумевањем жртве шта јој се спрема[25]. Тако је откинута српска нога, која сада симболизује свеколико страдање једног народа, сву трагедију жртава, крочила у јаму и у њу сручила историју. Сам тај чин – када је нога страдалника историју повукла у јаму – има снажан симболички потенцијал. С том историјом у јаму су гурнуте и правда и истина. Из те јаме и даље зјапи мрак отворен – јер оно што она садржи није јасно обзнањено[26], оно што се догодило није кажњено[27], зло је све време понављано[28] и може се опет поновити. Тај мрак отворен уписан је у код потомака случајно преживелих…

Песма која следи („Дечји свет”) завршним стихом прве и последње строфе уоквирује наступајуће зло. Тај стих – Тад прође мимо униформа црна – заправо денотира врхунац једновековног плана о геноциду. Црна сенка што промиче дата је у констрасту спрам дечјих игара, у близини јаме – будуће гробнице и те несрећне деце. Униформа црна се јавља и у песми Отац. О свом пострадалом оцу говори песникова мајка, као лирски субјект. Песник нема искуство деде, једнако као што је и мајка била ускраћена за присуство оца, после своје четрнаесте године. У Болу се то одсуство универзализује, песничким језиком, у сећање на затомљеног претка, што је, истовремено и колективно, идентитетско искуство готово читавог српског народа западно од Дрине.

Управо у тој песми представљена је идила свакодневице: очев рад, умећа, алатке које служе добру, справе стварања и благостања, воденице. У очевој посвећености послу и ослушкивању онога што даје ритам и сигурност животу, видимо обредност, па и сакралност. Воденица је за оца вредност на којој почива добробит и срећа његових ближњих. Но, из те свакоживотне сакралности, отац, по погубљењу, прелази у другу сакралност, у којој његов рад и брига за ближње добијају нову димензију. Он више не ради у воденици коју је највише од свега волео, те не може да брине о ближњима. Али сада, у вечности, његов рад, брига и љубав постају довољни за све. Као Христос када је с пет јечмених хлебова и с две мале рибе нахранио пет хиљада људи (Мт. 14:13−21; Мк. 6:30−44; Лк. 9:10-17; Јвн. 6:1−13).

 

Последњега јутра, дажд прско ситан,

он рече, крећући: „Ако ко пита,

одох да мељем.” Вреће вечног жита.

 

О обредности и сакрализацији наспрам ритуалном злу сведочи и песма Мајка, посвећена свим српским мајкама које су завршиле у јамама и бунарима[29] са својом децом. Казујући о свему што мајка јесте – а она је поистовећена с Природом – лирски субјект говори о њеној снази, сакрализујући је. Мајка је увек усправна, она је Axis Mundi, спаја небо и земљу, али и подземље, дајући смисао. Без ње је свет немогућ. Оно што припада репетитивном она преобраћа у обредно, доводећи га до сакралног:

 

Мајке са децом, седморо влашића,

слећу небеска озвездана бића

у понор јама као јато тића

 

и ту, на дну свега, сâм прах и ништа,

сва се породица, а не деришта,

сјати око свога древног огњишта.

 

Снагом обредног и сакралног мајка поништава димензију мрака, оличену у црним униформама злочинаца и у јамама Безданкама. Она, чак и мртва, и у јами, на дну свега, окупља породицу и гради огњиште. То потврђује њен неупитни статус. Она је носилац света који опстојава упркос манифестовању и увећавању зла.

Видимо како се потврђује тама зла коју тај страшни репетитивни мехнизам „човјекоубиства” тежи да овековечи (поема Јама[30]). Но, негативитет таквог дехуманизованог механизма нема, као што смо раније напоменули, стваралачке способности. Зло може произвести само зло. То је репродукција у ћорсокаку, репродукција која замире и повлачи се пред креативним снагама које, у име љубави и живота, настављају онтолошки и аксиолошки виталитет:

 

Нама је домаће јама збориште,

женама кухиња, деци двориште,

а када, с вечери, гусле зацвиле

дођу до нас Милош, Марко и виле.

 

[…] Биће отмености, суве радости               

кад заигра коло вечне младости:

све наше лобање и крте кости.[31]

Јама је постала освешћено, свето место које у духовној реалности успоставља есхатолошки смисао страдања[32]. Жртве су, без обзира на репетативни механизам зла, носиоци живота и примери витализма, али и националне херојске традиције (само)жртвовања у име будућег, слободног живота наредног покољења. На једној страни су жртва и слобода, а на другој злочин и нељудски зупчаници зла. Јама је и збориште на коме се чува свакодневље ранијег живота, дух и животна начела једне заједнице, чиме се успоставља независност од смрти, а цео догађај задобија митске одлике.

Јама – збориште и сабор Срба, одговор су на онтолошку анихилацију које је Србима наменио озупчени механизам зла (криви су јер постоје[33] – песма Бол). То, наравно, важи не само за Србе око јама, и у временима када су оне њима пуњене, већ за све Србе у монструозним државама зла, каква је била НДХ, али каква је и Хрватска Бљеска и Олује. О томе сведоче и стихови из песме Бол:

 

Ту је ко је рођен, зато је и крив.

Да ли ће умрети ко је мртав жив? [34]

 

У истој песми такође се експлицитно актуелизује духовна дезоријентисаност преживеле жртве и њених потомака:

 

Куда сад кренути!? Бол, секунда, бол.

Јамског ли времена бити апостол?

 

Иако је у песничком тексту мајка именована као могући јамског времена апостол, она то заправо није. Њен живот је, како сазнајемо из прозног додатка, карактерисало дубоко, тешко и неприкосновено ћутање – не проповедање. Ћутање је условљено преживљеним страхотама које су заувек промениле њено биће у које су се трајно населили страх и језа. Она је заувек (песма 1942) остала распета између света мртвих (оца, мајке, браће, сестара, тетака, стричева…) и живих (своје деце и њихових потомака као њене једине породице):

 

Али први живот у јами дише

као да се нада, са стрепњом, тише,

да ће се родити овај што пише. [35]

 

Та распетост, знамо из повеснице, била је појачана послератним идеолошким императивом да се жртве забораве зарад братства и јединства. То је блокирало не само суочавање са злочином, већ и суочавање са траумом. Девиза као да се ништа није догодило доводила је до апсурдних појава: Зорка Мандић из Машвина (Кордун) чудом се спасла покоља којим је затрто њено село, али се, у новој Југославији, удала за усташког команданта, Мирка Радочаја – управо оног који је предводио покољ у Машвину (прешао 1943. у партизане); када су је питали како је могла то да уради, рекла је: „Сада је братство и јединство”[36]. Песникова мајка, такође чудом преживела Безданку, нема снаге да се суочи с тим страшним догађајем. Но, њено распето биће, без обзира на потискивање преживљене трагедије (или можда баш због тога), оставило је дубок траг на потомке, преневши и на њих осећање безобјектног бола (које се усадило и у њихову подсвест; песма Бол):

 

Сваке секунде, секунда будућа

постаје прошлост, наша пуста кућа.

Рана зараста, а бива још љућа.

 

Да ли смо цели, или само пола,

па половине седну око стола,

ручају вечност, бежање од бола. [37]

 

Осећање духовне опустошености и потмулог бола од подљућене ране могуће је превазићи само суочавањем са Безданком и са целоживотним страхом мајке, која је из јаме изашла и заувек остала њоме пресењена. До освешћења потомака и суочења с траумом, како из књиге сазнајемо, дошло је тек након мајчине смрти. Без суочења с јамом изостало би осећање целовитости, заокружености (иако су и они основали своје породице[38]). Без суочења из трауматског круга не би било могуће искорачити, нити би било могуће нове потомке заштити од трауматизовања. Отуда је жртва (мајка) не само страдалник, већ и сведок („мартир” [μάρτυρ] на грчком значи „мученик”, али и „сведок”), а њени потомци, ослобођени страха и бола, могу да буду апостоли.

И тако, овај што пише сведочи нам и о смрти мајке, те тиме затвара свој песнички циклус (Упамтио сам то, II, са подбелешком: Смрт Стоје Узелац[39]). Сонет се још једном зове Упамтио сам то, зато што се без тог памћења не може постојати, а без суочавања с њим не може се бити целовит. Лирски субјект нас уводи у реалност мајчиних последњих тренутака, са освртом на трагику њеног живота који је истоветан судбини целог српског народа у 20. веку:

 

Мозак притиснули крв и моћна јава

двадесетог века бежање и клање

кратко одмарање, па бомбардовање –

 

све то је поднела стидљива доброта

коју танке цеви воде из живота

да први пут мирно негде се наспава. [40]

 

Из ових последњих стихова у књизи, а имајући у виду и прозни додатак, препознајемо како је велико и дуго било страдање мартира Стоје Узелац. Колико је било страшно њено ћутање и колико је дубока њена љубав према ближњима – онима у јами којима се коначно враћа („легла међу своје на дну унске јаме”), да први пут мирно негде се наспава, али и према онима који су је, божјом милошћу, надживели, а који ће, ако буду могли, бити апостоли мајке и свих страдалника, целог њиховог зборишта.

Мирослав Максимовић овом књигом испунио је мајчину и своју судбину, саградивши задужбину. На нама је да је што чешће посећујемо и да у њој учимо.

 

 

Слађана Илић

[1] Владимир Димитријевић, „И епска песма Бој на Мишару неподобнаʺ, Сведок, 11. јун 2020, http://skr.rs/9DP.

[2] Динко Давидов, Тотални геноцид: Независна Држава Хрватска 1941-1945, Београд: Завод за уџбенике, 2013.

[3][3] Милош Ковић, Век геноцида над српским народом, предавање у Андрићевом институту, Андрићград, 20. април 2019. године, https://www.youtube.com/watch?v=4yvwzhRUAg4.

[4] По типичној Хегеловској тријади: ништење (Verneinung), стварање (Verwirklichen), превазилажење (Aufheben). Георг Вилхелм Фридрих Хегел, Феноменологија духа, превео Никола М. Поповић, Београд: БИГЗ 1979.

[5] „Испред засеока Дурџићи, колона је скренула десно и колским путем кренула ка Дурџића гају. Заустављена је у удолини, поред шуме, на чијем рубу је била јама (пећина) звана Безданка. Док су их сакупљали на платоу удолине, моја баба је, изгледа, схватила шта ће ту бити, скочила је са кола, са намером да бежи, повукавши за руку моју мајку и држећи у наручју најмлађег Луку. Усташа са пушком је пуцао и погодио моју мајку у десну мишицу, док је падала видела је како је један ударио њену мајку секиром, чула је њен самртни уздах и видела брата Луку како се откотрљао низ траву. Истовремено су кратко запуцали они с пушкама а остали навалили са својим хладним оружјем. Пре но што се онесвестила, лежала је, жмурила и слушала звуке покоља: мукли јауци, тешки уздаси (по њеном сећању, није било запомагања и врискања), уз галаму убица да ће сутра за Београд, да све Србе униште. Освестила се ујутру у Безданки, где су побацани побијени.” (Максимовић, нав. дело, стр. 47–48)

[6] Видети: Бојан Јовановић, Антропологија зла, Београd 2016: HERAedu, стр. 100.

[7] „’Израз повијесних тежњи’ оличен у држави што почива на костурници милионског броја невиних жртава, приближавајући се или надмашујући и бројем, и геноцидно-расистичким усмерењем, и свирепошћу изведбе такве хорор објекте какви су били Дахау или Аушвиц – не одговара баш много хуманистичко-демократским и цивилизацијским стандардима новијег доба; сумљива је то препорука Европи за којом се жуди.” У: Петар Џаџић, Нова усташка држава? – Од Анте Старчевића до Павелића и Туђмана, треће допуњено издање, Политика, Београд, стр. 34–35.

[8] Данашња независна Хрватска сваке године обележава „крижни пут жртава код Блајбурга”, при чему су „жртве” управо извршиоци најтежих злочина, укључујући и геноцид над Србима у НДХ. Тим перверзним преокретањем злочинаца у „жртву”, истовремено се врши њихова аболиција, али и поништење злочиначког карактера oнога што су чинили. На то се још надовезују и државне прославе Бљеска и Олује, као завршница пројекта уклањања Срба из Хрватске, геноцидом, протеривањем и покатоличењем (в. Гидеон Грајф, Јасеновац: Auschwitz of the Balkans, Београд: Књига комерц; Израел: Institute for Holocaust „Shem Olam“ и Ono Academic College; САД: The Foundation for Holocaust Education Projects in cooperation with the Poland Jewish Cemeteries Restoration Project, 2018, стр. 67−88; 415−430).

[9] Мило Ломпар, „О болу постојања”, поговор у: Максимовић, исто, стр. 71−90; стр. 76.

[10] Наслов једног поглавља Грајфове монографије је: „Понављање точка историје (Бљесак и Олуја) – The Return of the Wheel of History”; в. Грајф, исто, стр. 627−638.

[11] Максимовић, исто, стр. 13.

[12] „Била је јака месечина, и моја мајка се сећала да је видела, поиздаље, колону сељака са обрисима, према месечини, дугачких секира на раменима. Није то хтела да каже мајци. (Према њеном, траумом покоља и каснијим можданим ударом збрканом сећању, у покољу је учествовао само један усташа, наоружан пушком, остало су били сељаци из Мијостре и околних села са секирама, расађеним косама, кољем, али по другим сведоцима било је ипак неколико усташа са пушкама; можда је само тог једног видела, или само њега запамтила, јер им је пре рата долазио у кућу.)”; Максимовић, исто, стр. 47.

[13] Секира, секира, мили члан куће./А кад је љута, нема од ње љуће./Спава у дворишту, ил у дну шупе./Не тражи ништа, печења, ни супе.//Кад почне да ради, та не предахне,/сече дрва, грање, а кад јој прахне/обори и букву, ону крај пута –/брже нико неће, за пет минута; исто, стр. 15.

[14] Максимовић, исто, стр. 15.

[15] Ломпар указује и да „стих криво сечиво месечевог сјаја и синтагма раја – својим дугим симболичким и историјским трајањем у српској поезији – посредно упућују на непосредне извршиоце покоља у Дурџића гају” (исто, стр. 81). Он, међутим, сматра да се турцизам инсан у наведеном контексту „појављује у вредносно неутралном својству” (исто). Нама се, ипак, чини да он денотира конкретну жртву: „Тада сви инсани којима служих /почну да дрхте. Свети страх им пружих” (Максимовић, исто, стр. 17); будући да је овај турцизам редак у свакодневном говору Срба, а заступљен код муслимана, могло би се ипак рећи да и он, премда можда не тако директно, указује на идентитет починилаца покоља.

[16] „А муслимани? И њихову тадашњу судбину је одредила хрватска држава, али у супротном смеру од српске. И они су били у магли, али њихова магла била је идентитетска. У њој су били откако је нестала турска држава, у којој су легално и номинално били – Турци. […] И онда, 1941, долази хрватска држава која их проглашава ’цвијећем хрватског народа’. Усташе су то имале у свом прорачуну. Знали су да ’кадровски’ нису довољно јаки да сами елиминишу масу Срба који су живели на територији НДХ (по немачком генералу Глезу фон Хорстенау, у НДХ је тада било 3 милиона католичких Хрвата, 1,8 милиона православних Срба и 700.000–800.000 муслимана). Морали су за тај циљ придобити више муслимана, а не само патолошке злочинце и фукару жељну уживања без рада коју су примили у своје редове одмах. То су чинили и поменутим издавањем идентитетског националног сертификата и ласкањем (не много успешним, показало се да је мало ко баш поверовао у ’цвијеће’), и хушкањем (што је било много успешније: Срби су криви за све лоше што вам се дешавало, кад њих не буде – биће боље), и подмићивањем (још успешније: обећање српских добара после покоља) и подстицањем ниских нагона (није тешко замислити како је на заостале људе деловала дозвола државе да могу – не само без казне, него уз похвале – силовати, пљачкати, убијати). Све муслимане сигурно нису придобили, вероватно не ни већину, али довољан број јесу, што активних учесника, што пасивних подржавалаца. Покољи су могли да почну” (Максимовић, исто, стр. 57–58).

[17] В. Грајф, исто, стр. 237−275.

[18]Максимовић, исто, стр. 17.

[19] Дејан Микавица, Српска политика у Хрватској 1538−1918, Нови Сад: Завод за културу Војводине, 2017; Василије Ђ. Крестић, Геноцидом до Велике Хрватске, Београд: Удружење за одбрану ћирилице Добрица Ерић“, 2019.

[20] „Генеза Павелићеве државе и усташтва код нас су нетачно и једнострано приказивани. Није реч о идеологији увезеној 1941. године уз помоћ ’неколико камиона усташа’ нити о геноцидној острвљености на српски народ која је букнула нагло и пролазно, ослањајући се на мали број декларисаних типова. Зов на геноцид обликовао се много раније, у другој половини XIX века, у крилу расистичког Старчевићевог учења”; Петар Џаџић, Нова усташка држава? – Од Анте Старчевића до Павелића и Туђмана, треће допуњено издање, Политика, Београд, 1991, стр. 4.

[21] В. Грајф, исто, стр. 453−461.

[22] „Титоизам је ојачао комунистички мит о великосрпској опасности којим је потискивана историјска истина о геноциду над Србима у оквиру нацистичке НДХ, а Титовим наређењем 1948. године укинута је Државна комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових савезника против народа Југославије. Како су међу тим народима највише настрадали Срби, јер је према немачким изворима само у НДХ убијено више од 750.000 жртава, овом Титовом одлуком је скривен геноцид који је извршен над њима“ (Б. Јовановић, исто, стр. 186–187).

[23] Максимовић, исто, стр. 21.

[24] Сунце над Грмечом кад се појави,/трчимо до млина, отац објави/да млин сличан меље и на Морави („Дечји свет“; Максимовић, стр. 25).

[25] В. Микавица, нав. дело.

[26] „Већина јама је 1961. године забетонирана, а поред њих је Савез бораца подигао споменике, у виду белих, гранитних стубова, са натписима на латиници, на којима је писало да су ту убијене жртве фашиста или усташа у лето 1941. године, без помињања броја и националности жртава, чак ни села из којих потичу. Овим су били зацементирани и сви српски захтеви да се кости жртава изваде из јама и људски и хришћански сахране. За злочине у јамама мало ко је одговарао пред судом” (Миле Прибиловић, „Усташки злочин над српским народом у Пребиловцима, у Херцеговини”, Православље, http://www.zlocininadsrbima.com/PDF/Prebilovci-Mile-Pribilovic.pdf, стр. 6).

[27] Кад је реч, на пример, о покољу у Пребиловцима, „после 16 година од извршеног злочина и 12 година од ослобођења, УДБА је 1957. године организовала судску фарсу извевши пред Окружни суд у Мостару 14, од бар 150 јамара из Шурманаца, Међугорја и Бијаковића, на челу са Иваном Јовановићем-Црним, који је дотле скриван у околини Суботице. Члан судског већа био је, као поротник, Јозо Јелчић, који 1941. године, насељавао усташе у празне српске куће у Пребиловцима. Од ових тешких ратних злочинаца, само су шесторица осуђена на смрт, а остали на временске казне. Један је осуђен на само три године затвора, што је ругање правди и жртвама српског народа” (Прибиловић, исто).

[28] Погром Срба у Загребу 1895, 1899. и 1902, погром у Сарајеву 1914, масовни злочини над цивилима у Мачви 1914, Пребиловци, Јадовно, Паг, систем логора Јасеновац, погром и протеривање Срба из Хрватске 1991-1995…

[29] Славица Гароња Радованац, Слабоштина 1942. и њени бунари – прилог о геноциду у НДХ и о данашњем затирању памћења у Хрватској у: Зборник о Србима у Хрватској бр. 12, ур. Василије Ђ. Крестић, Српска академија наука  и уметности, Београд 2019, стр. 217─233.

[30] „Крв је моје свјетло и моја тама./ Блажену ноћ су мени ископали / Са сретним видом из очињих јама” (Иван Горан Ковачић, Јама, I: 1−3).

[31] Максимовић, исто, стр. 31.

[32] Бојан Јовановић, Тајни интерес: песничко и антрополошко искуство, Београд: Завод за уџбенике, 2017, стр. 183.

[33] Ломпар то назива „онтолошком кривицом”; исто, 89.

[34] Максимовић, исто, стр. 33.

[35] Максимовић, исто, стр. 35.

[36] Јован Мирић, Призори моралне свести, Београд: Алгоритам, Нови Сад: Балканија, 2018, стр. 196.

[37] Максимовић, исто, стр. 33.

[38] Видети: Б. Јовановић, исто, стр. 181.

[39] Песма је написана 2008. године, након мајчине смрти.

[40] Максимовић, исто, стр. 39.