Слађана Илић: Преболевање Европе…

Низ изузетних књига Зорана Милутиновића, професора јужнословенске књижевности и модерне књижевне теорије на Универзитетском колеџу Лондон, наставља се његовом новом монографијом „Преболевање Европе: конструкција Европе у српској култури“ (Геопоетика 2023).

По речима самог аутора, ова књига писана је пре 15 година (завршена у септембру 2009, објављена на енглеском 2011), када је у Србији било много речи о наводним опозитима „ми“ и „Европа“. Један од мотива за њено писање јесте Милутиновићево уверење да таква контрапозиција не постоји или пак да разлика постоји на исти начин као и у другим европским земљама: Шпанији, Италији, Британији, Немачкој…

У књизи се разматрају дела српских интелектуалаца – писаца, научника, теолога, професора… – у временском распону од Првог до Другог светског рата (плус неколико година пре и после). Износи се начин конструисања европског идентитета, показују сличности идентитеских конструкција неких аутора (у неким случајевима можда неочекиване, попут сличности између Исидоре Секулић и Јована Скерлића), као што се показују и изразите разлике (на пример, између Јована Дучића и Растка Петровића с једне стране, и Николаја Велимировића, с друге), док у неким случајевима уочавамо веома одмерено сагледавање лица и наличја модернизације што је доноси Европа (Иво Андрић)…

Свакако, реч је о личностима које су имале озбиљно егзистенцијално искуство Европе – по образовању, месту живљења и деловања, знању језика… – и којe су на основу тих искустава конструисалe властити појам Европе. Реч је о: Исидори Секулић, Јовану Скерлићу, Јовану Цвијићу, Милошу Ђурићу, Владимиру Дворниковићу, Владимиру Вујићу, Милошу Црњанском, Богдану Поповићу, Слободану Јовановићу, Милану Кашанину, Јовану Дучићу, Николају Велимировићу, Растку Петровићу и Иви Андрићу.

И док је за Исидору Секулић „Европа била канон уметничких и интелектуалних вредности које су далеко надилазиле све достигнуто у српској култури“, за Скерлића је „Запад синоним за друштвену, економску и политичку модернизацију – нешто што је он сам захтевао са таквим жаром да се његов став може сажети као ’или Запад или смрт‘”. За Дучића то је „француска Европа“, за Растка Петровића „Европа империјализма и неспутане моћи“, док делови Дворниковићеве књиге „Наша културна оријентација у данашњој Европи“ (1930), како Милутиновић уочава, „изненађујуће подсећају на данашње антиглобалистичке аргументе“.

Такође, шпенглеровац Вујић сматра „да европоцентризам служи легитимисању империјализма“, док човек вере, хришћански морлист Николај Велимировић, током последње године Другог светског рата, пише: „Европа сва мирише на смрт. […] Европски политичари раде за смрт. […] Европски империјалисти разносе смрт по целом свету. […]Модерна Европа је синоним смрти“, a Димитрије Митриновић истиче разлику између доживљаја света човека Истока и човека Запада: „Човек Истока доживљава свет не постајући индивидуално сопство; човек Запада, напротив, само као празно, изоловано сопство без садржаја“…

Ови наводи који сведоче о често сасвим различитим доживљајима Европе као да потврђују увид на који указује аутор, изванредно тумачећи Андрићеве романе „На Дрини ћуприја“ и „Травничка хроника“ – „да је међу људима неспоразум правило, а разумевање изузетак и чудо, нешто око чега се треба трудити и што треба, када се и ако се догоди, прихватити као благослов“.

И док је сваки од аутора различитим темпом и на различите начине сопствену конструкцију Европе „преболевао“, Европа је, таква каква је, ишла даље – мада, чини се, ни не знамо тачно према чему. Тако је и данас – у времену дубоких неспоразума који се само умножавају.

„Преболевање Европе“, због актуелности теме, систематичности и аналитичности приступа, вероватно да је једна од најзначајнијих и најзанимљивијих књижевноисторијских и културолошких монографија објављених 2023. године. Она читаоцу, критички настројеном, а неконтаминираном предрасудама, стереотипима и идеологијом, омогућава бољу оријентацију у културним збивањима, како оним прошлим, тако и овим савременим.

Књига је писана јасно и лепо, занимљивим стилом, да је поставила нове, високе стандарде пред све друге теоретичаре и тумаче књижевности који не желе да пишу само за струку, већ и за најширу интелектуалну публику. За српску културу било би сјајно када би овај узор био шире прихваћен.

 

Слађана Илић
?>