СЛАЂАНА ИЛИЋ: Империјална суровост

Од Абдулразака Гурне, нобеловца за 2021. годину и добитника Велике Андрићеве награде за животно дело, више романа преведено је на српски језик. За ову прилику издвајамо „Живот после живота“ у преводу Оље Петронић (Чаробна књига, Београд 2022). Поред овог, поменути издавач објавио је још три Гурнина романа: „Напуштање“, „Поред мора“ и „Рај“.

Овај предавач постколонијалне књижевности, британски професор емеритус, као писац никада није напустио теме које су у вези с историјом Источне Африке, у којој је 1948. рођен, у Занзибару (Танзанија), а који је напустио као осамнаестогодишњак, током Танзанијске револуције.

У роману „Живот после живота“ приказана је судбина различитих генерација припадника две кенијске породице, у великом временском распону, од последњих деценија 19. века па све до шездесетих година 20. века. На њихов живот је утицала изузетно трбулентна историја Африке, почевши од Ал Буширијевог устанка против немачке власти (1888), преко немачког рата с племеном Хехе на југу, потом Маџи Маџи побуне (1905) која је захватила пола немачке колоније, и најзад Првог и Другог светског рата.

Живот Африканаца обележен је изразитом бедом, услед које се очеви нису либили да дугове откупљују синовима, или би пак ови, не издржавши безнадежну немаштину, сами бежали од куће, у покушају да се некако снађу и преживе. У тој атмосфери, срећним случајем, срећу се и постају пријатељи рачуновођа Калифа и Илијас који је стасао у газдинству једног немачког управника. Но, тај кратак период какве-такве безбрижности, када Илијас налази рођену сестру (Афију), а која је по смрти мајке дата једној породици где је служила у суровим условима, тај период обележен благошћу и пријатељским разумевањем, прекида се заувек Илијасовом одлуком да ступи у немачке заштитне трупе (shutztruppe), познате по суровости и бруталности.

У тој тачки сустичу се изразите разлике у мишљењу два пријатеља, њихов супротан поглед на породицу, на значај њеног опстанка и личне среће ближњих, спрам „виших циљева“ и магловитих идеала, као и другачији погледи на тековине колонијалиста, на њихове методе владања и на дугорочне циљеве. Такође, на основу низа даљих Илијасових поступања увиђамо сву сложеност питања идентитета и његове промене, узроке за то, као и далекосежне последице – о чему Афија и њена, у међувремену основана породица (муж Хамза и син који носи име њеног несталог брата), у упорној потрази, сазнају тек након Другог светског рата.

Наиме, Илијас који је преживео различите историјске изазове и пошасти, одлучује се за живот у Немачкој у којој са Немицом заснива породицу, мења име, маршира са припадницима Reichskoloniailbund-а – организацијом нацистичке партије која је заговарала враћање колонија. Ипак, и поред изразитог пронемачког ангажмана, Илијас је, због кршења нацистичких расних закона (због ванбрачне афере с „аријевком“), послат у концентрациони логор Саксенхаузен код Берлина, а његов син добровољно полази са њим. Одатле нису изашли.

Однос Немаца према припадницима shutztruppe, а сматрани су животињама и дивљацима, као и конац приче о Илијасу, сведоче о важној, а опет, одувек познатој теми, о изразитом отклону колонизатора према колонизованом становништву, као и о константној ароганцији која се заснива на економској, технолошкој и наводно културној супериорности.

Ово је роман о ропском поунутрењу вредности колонијалног господара, у уверењу да се том интернализацијом може побећи од жига инфериорности, о гвозденом кавезу империјалне суровости у којем се све такве наде распршују, као и о жртвама тих силница, о обичним, малим људима, као што смо ви и ја.