СКОРО КАО НЕКИ САН: МИЛО ЛОМПАР: Моралистички фрагменти
У данашњим српским околностима, ријетке су прилике за сусрет са овако подстицајним филозофско-приповједачким штивом – да се не упуштамо у жанровске одреднице фрагмената које нам Мило Ломпар нуди на увид, да не сортирамо текстове који су ипак понајвише свједочења, егзистенцијално засновани одговори на изазове стварности. Мало је домаћих књига које тако упечатљиво и елегантно, на таквој висини и са толико енергије директно сучељавају нашу претпостављену духовност и наш депримирајући praxis. Истовремено, у сваком од ових фрагмената превладавају мисаона строгост и одговорност – једна потпуно несавремена спремност да се говори истина.
Понекад се Ломпарови текстови читају као ангажовани коментари текуће културне и политичке збиље, са проницљивим и духовитим реторичким обртима, са квалитетима које би морао да има а обично их нема домаћи колумнистички текст, али то траје највише пасус-два, и онда вас понесу знатно дубља интелектуална струјања. Осјећате да је у игри нешто много битније од добро написаног текста – неки догађај који нипошто не треба пропустити. (Притом, овим рукописом морате се кретати и низводно и узводно, и нарочито обратити пажњу на његово стално меандрирање, јер се читав низ важних поенти, стилски и значењски пресудних, лако превиди ако немате способност вишеструког читања.)
Ломпар наступа као моралиста; он мисли и пише у духу моралиста, у времену које се поноси неким другим вриједностима, кад су ритуали лажи постали обавезујући, кад присуствујемо епохалном пражњењу јавног говора, кад нестаје способност да свој интерес подвргнемо сопственој јасној свијести. Ово су, наравно, мале приручне формулације из првог есеја књиге, који поставља лагани тематски оквир и доцније га помјера, проширује, додатно фрагментаризује, али до краја држи на окупу и нашу пажњу и своја основна полазишта, свој став, свој ethos.
Ломпар наглашава да је моралистичко искуство гранично искуство; моралиста се оглашава са ивица јавне свијести, „са мјеста на којима нико не воли дуго да стоји“. (Могли бисмо додати – и кад воли, не може дуго стајати.) Па ипак, он маркира баш та неизвјесна подручја, баш се ту његова пажња максимално концентрише – то су она мјеста за која рутински дух мисли да су чврста зато што су општа, да могу бити ослонац зато што нам их нуде без престанка. Међутим, кад их додирне овај будни дух, кад их изведе у своју строгу текстуалну шетњу – ви видите како маске падају и како језик непоткупљиво свједочи. Ништа се у језику не може сакрити, увијек кажете више него што сте намјеравали. То јест: сваки глумац на крају наиђе на гледаоца довољно паметног да га прозре.
Поменимо овдје изванредну, окрепљујућу деконструкцију текстова/ставова Боре Ћосића, Радомира Константиновића и још понеког од наших знаменитих љевичара са деснице, анализу која у самим темељима српске културе разоткрива једно дуготрајно и опасно лицемерје. Дуготрајно – зато што многи од критичара немају храбрости да свједоче о ономе за шта су се увјерили да је истина, а опасно зато што не фалсификује само себе, него по правилу напада на оно што је боље, на оно што је најбоље – то је у овом случају Црњански, то јест његов непроцјењиви улог у српску књижевност и духовност.
Такав моралиста, наравно, по дефиницији је изложен двоструким приговорима: оним које му упућује свијет, и оним који проистичу из свијести о себи. Зато он мора бити веома усредсређен, зато његово моралистичко приповиједање мора бити неумољиво прецизно, јер се представља као репрезентативни образац стила и мишљења. Зато Ломпар у својим анализама пажљиво одмјерава амбиваленције и разматра све околности, нарочито такозване олакшавајуће. Аргументи се разгледају са свих страна, тако да можемо говорити о субјективности, али не и о пристрасности. Пошто се овдје лако и неосјетно прелази из дискурзивног у приповједни модус, и пошто ови фрагменти уопште не крију амбицију ступања у егзистенцију, онда се наравно и сам језик томе повинује, па имамо не само оштре, понекад разорне критичке судове, него и један знатно шири ефекат – испод површине текста помаља се дубока оданост српској историји и српској култури, скоро као неки сан. Ломпар у том смислу има врхунске узоре: Његоша, Доситеја, Стерију, Црњанског, Мешу Селимовића… И Николу Милошевића, наравно, чијој успомени је књига посвећена.
На једном важном мјесту у књизи цитиран је Солжењицин: „Свакодневно црвенимо од стида због нашег бандоглавог народа. И – волимо га. И не тражимо од њега друге путеве. И некако нисмо потпуно изгубили вјеру у њега.“ Тај цитат дјелује као скривени лајтмотив ове књиге; у ствари, не баш ни скривен, него дискретно уткан у њено идејно ткиво, као тиха претпоставка свега што је написано. Ломпар каже да је то „несавремена спремност да се љубав посведочи у срамоти која се прихвата као лична“. И да ми, говорећи тако: „ступамо у лично осећање које не можемо поделити него га можемо само сведочити.“
Ломпар нас, дакле, позива да свједочимо о роду и језику. А шта значи свједочити? „То човека може коштати почасти и пара, и може му натоварити многу невољу на врат, али ако то не учине писци и професори, духовници и историчари, ако ни они нису спремни да буду извргнути модерном подсмеху, ко треба да сачува свест о српском језику? Заплашени и осиромашени човек; кога ће он угледати на месту чувара језичког предања. Коме ће се обратити човек неког времена које ће доћи иза нас… Треба бити спреман: то је све.“
Зато је ова књига можда незаслужени дар српској културној јавности, нека врста тешке и драгоцјене опомене, један од најдубљих и најљепших есејистичких текстова које данас имамо.
