ШЕЗДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ: Траг Исидорине мудрости

Тестаментарна жеља Исидоре Секулић, коју је саопштила својим дугогодишњим пријатељима Елију Финцију и Миодрагу Павловићу, гласила је: „Ја хоћу да умрем на исти начин на који сам и живела – скромно, неприметно, без икакве буке и помпе“. Једна од најбољих и најумнијих наших књижевница, прва жена академик у Срба, минула је светом тачно пре шест деценија 5. априла 1958. у 82. години.

Рођена у малом војвођанском Мошорину (1877), живела је и школовала се у Руми, Земуну, Сомбору и Пешти, учитељовала у Панчеву и Шапцу, да би 1912. успела да се скраси у Београду. Све време њени главни животни и духовни сапутници биле су књиге. Иза себе је оставила драгоцена дела, међу којима се издвајају приповетке „Кроника паланачког гробља“, роман „Ђакон Богородичине цркве“ и „Писма из Норвешке“ – један од најлепших путописа српске књижевности. Управо ове наслове „Новости“ су 2016. објавиле у књизи њених изабраних дела.

Уз приповетке „Сапутници“ или студију „Његошу књига дубоке оданости“, иза Исидоре би остало још и више да није тако жестоко и тако неправедно оспоравана, најпре из моћног Скерлићевог пера, а затим и из још моћније и опакије Ђиласове идеолошке визуре. Због тога је спалила неколико есеја и једну студију.

– Све приче о Исидори које су за шест деценија њене смрти претекле до данас, говоре о њеној мудрости, одрицању, одбраном од света који, по много чему, више није био њен, говори о достојанству, несвакидашњој књижевној даровитости и потпуном посвећењу раду и стваралаштву. У српској књижевности, то јесте реткост. Кроз деценије и деценије, они који воле да се позивају на мудре људе, најчешће цитирају Његоша, Андрића и Исидору. Од људи око себе није тражила баш ништа сем да је пусте на миру да ствара, чита, прониче у непојамне светове духа – каже, за „Новости“, писац Ратко Адамовић, на чију иницијативу је пре две и по године подигнут споменик Исидори, рад врсног вајара Здравка Јоксимовића.

Истичући да је реч о једној од најзначајнијих културних фигура српске књижевности прошлог века, проф. др Бојана Стојановић Пантовић за наш лист каже:

– Иако се отворено није бавила политиком, она је имала јасне и суптилне критеријуме о процесу модернизације националног духа и књижевности, чије споре последице и данас осећамо. Указујући на специфичности српског и балканског менталитета у поређењу са медитеранским и северњачким, Исидора непрестано истиче да су тзв. мали народи углавном незаинтересовани за своју културу. Одбацујући идеју о Србима као „изабраном народу“, коју шире конзервативци, она истиче пример Гарибалдијеве Италије, борбу за културно и политичко јединство Срба, а против немаштине, незнања и цивилизацијског кашњења, дакле модерно патриотско осећање.

Исидора Секулић, Фото Архива „Новости“

СТВАРАЛА НОВИ СИСТЕМ

ПО мишљењу Лауре Барне, списатељице и уреднице трибине „Исидора нас слуша“ у Кући краља Петра, Исидора је стварала нови, лични надвремени и натпросторни систем, који припадност одређеном национу не искључује, нити пориче припадност универзуму:

– И знала је да не можемо знати ко смо и какви смо и колики смо, док се не огледамо у другим културама. Зато су јој верни сапутници и Аристотел, колико и Гете, Шекспир или Његош, као и савременици Мењухин, Андрић, Црњански, Ракић, Кашанин… или Миодраг Павловић, који ће је у предсмртном часу последњи држати за руку у болници „Драгиша Мишовић“.