ШЕСТ ПУТА ПОСЛЕ, ПА ОПЕТ ДАНАС: Све сахране Његошеве

Кад човеку тело отрупли, сахрана му снизи надморску висину за два метра.

Његош беше мимо људе. Почива телесно на 1000 метара изнад Цетиња а духовна надморска – ни броја се не зна.

Направи своју заветну капелу на врху Ловћена.
Ко из камена изниклу. Спартанску. За Спарту.
Не може се такав сахранити једном.
Шест пута досле, па опет данас, у про-ЕУ Црној Гори.

Аустријанци топом из Боке срушише капелу и послаше јануара 1916. у Беч телеграм: „Пао је Ловћен бастион српства“. Пар месеци пре, освојише Београд и одмах срушише ћирилицу.

Новог рушења обновљене заветне капеле прихвати се нова власт, 1972. Није јој требала његова клетва – и дошли су проклети. Вељко посла телеграм Брозу. Броз се Рим-ује са Беч.

Рушењем се даје значај. Посредно и почаст. Већа топом но багером.
Заслепљени, не видеше да је сам Ловћен црква.
На Небу још већа, два сазвежђа, Вијенац и Луча.
Постиде их, све, часни мутеки Исо, не хтеде светињу да руши.
Исо је у Кур’ану име за Исуса (сура 3., ајети 44-46).
Предубока је то симболика. Но не грди вера човека већ (не)човек веру.

Хтели Његоше да обесцркве, владике који државу створише.
Свети Петар Цетињски, редак владар и државник (а без државе), управљао је слободарским горштачким племенима речју и угледом, без војске, полиције, новца и медија. Помагало му је, додуше, племенско сећање на царство српско и завет Косова. Племена са таквим историјским рефлексом већ су се понашала као елементи државе. И Арбанија је могла, па није.

Заветна црква на Ловћену није била хир генија него духовно и државничко промишљање – да сви виде и знају да надгледа наставак на пола прекинутог превођења Црне Горе у државу, са одсечним Данилом, зечјег ока али не и зечјег срца. Духовна династија прелази у световну, а племенска демократија у парламент.

И у шта се изроди аманет умних и брижних пастира? У коронисаног Господара, ‘у кам ударило’. Бар да је лажни, боље би нам било. Заробио себе у туђина. Турио образ под ђон а ђон на образ.

Какве телеграме шаље, а посебно свом наслеђу?
Можда би Блажо имао шта да пренесе Блажу да није деценијског можданог удара између?

Коначно схватише да рушити камење само окамењује Његоша. Зато га руше у нама. А пошто га нема у њима не знају како, па трапаве. Шта промућурни сецикеса да разуме у Вијенцу, са десетерцима у десет слојева? Уз коментаре треба и душа, коју давно изгуби. Убијају га у нама, а нехатом уздижу.

Гледамо безлични маузолеј а видимо капелу.
Кад сунце крене да тоне на западу, сенка Ловћена нагрне преко поља Цетињског, а почивалиште Његошево, стрелица на том таласу, компас на граници таме и светла, похита ка истоку.