Сергеј Јесењин: Не дозивам, не жалим, не плачем

Нећеш више трептати ко птица, Срце лудо, опрљено мразом. Ни земља ме брезинога цица Босог неће намамити стазом

Не дозивам, не жалим, не плачем,
Све ће проћи ко бехара кад.
Сувим златом вењења означен,
Никад више нећу бити млад.

Нећеш више трептати ко птица,
Срце лудо, опрљено мразом.
Ни земља ме брезинога цица
Босог неће намамити стазом.

Душе скитње! Све је мање мена,
Све ми ређе пламен уста руди.
О, свежино моја изгубљена,
Очи бујне, преплављене груди.

Жеље штедим ко тврдица злато.
Мој животе, беше ли тек сан?
Ко на рујном да пројурих ату
У пролеће, када свиће дан.

Лишћа бакар тихо капље с клена.
Све је трошно, плот у прах нам гре…
Навек нек’ је твар благословена
Која дође да цвате и мре.