Сејачи таме нису успели: Офанзива Србије против албанских фалсификата

Наша борба за КиМ, укључујући и залагање за заштиту културног и духовног наслеђа, није и не сме да буде кампањска, већ трајна активност. Приштини не одговара то што се српске светиње налазе на УНЕСКО листи културних добара у опасности јер та чињеница води до питања – од кога су угрожене. Искуство учи да од културе нема трајно делотворније политике.

Овако бивши амбасадор Србије при УНЕСКО Дарко Танасковић коментарише изложбу о српским културним добрима са Листе светске баштине у опасности, која је отворена у седишту Унеска у Паризу. Академик Танасковић је у разговору за Спутњик рекао да је само одржавање овакве изложбе у седишту Унеска велики догађај.

Из личног искуства знам колико је сложен подухват организовати такав догађај у палати специјализоване агенције УН за образовање, науку и културу и порука ове изложбе, сем сведочења о угроженим српском културном и духовном споменичком богатству на Косову и Метохији је и уверљива потврда угледа и позиције коју Србија данас има у Унеску.

Пре само десетак година, објашњава наш саговорник, оваква изложба би из више разлога била тешко замислива, ако не и немогућа. Њена порука је упућена целокупној међународној заједници и, како каже Танасковић, могла би се сажети у реченици: „Ево, то смо ми!“

Срби су одвајкада грађани света и дали смо му културна добра универзалне вредности и трајног зрачења. Сејачи таме, лажи и насиља нису их успели потиснути из културне меморије човечанства и из живота православног српског народа, а њихови представници и покровитељи сигурно ће посетити изложбу. Биће им неодољиво негативно привлачна, а можда и поучна, рекао је Танасковић за Спутњик.

Албанци се неће зауставити

Самим тим што се изложба односи на српску културну баштину на Косову и Метохији, она неминовно носи и снажну политичку конотацију. Танасковић верује да је сваки тренутак за постављање овакве изложбе у Унеску правовремен, те да нема потребе тражити некакав посебно актуелан повод или стицај околности.

Овакве изложбе, нажалост, не стављају тачку на безочну ревизију историје и извртање историјских чињеница. Без обзира на убедљивост аргумената са којима се Албанци стално суочавају и који им доказују да су њихови фалсификаторски напори не само осуђени на неуспех, већ и карикатурално смешни, они се неће зауставити.

Реч је о једној затвореној и тврдоглавој идеолошкој догми, квазинаучном наративу нациотворног инжењеринга који, као што се зна, иницијално нису покренули и усмеравали сами Албанци, већ велике силе заинтересоване за етно-конфесионалну композицију Балкана која би одговарала њиховим интересима и амбицијама.

Албанци су, обајашњава чувени оријенталиста, у ову „мисију“ која им је поверена безрезервно поверовали и пригрлили је, те због тога остају слепи и за историјску и за савремену реалност.

Шта још можемо да урадимо

Професор Танасковић говори да треба имати чврсту вољу, јасан план, много знања и инвентивности како би се пронашле и искористиле све могућности и сви маханизми одбране српске културне баштине на Косову и Метохији.

Нужни су, на нивоу државе, добра организација, нерасипање напора и нужна средства. Значајно је и да се пажња и брига усмере ка целокупном нашем културном наслеђу на КиМ, које је неслућено богато, а не да се задовољимо усредсређивањем на добра са листе Унеска, која су по природи ствари највидљивија.

Поред изложбе у Паризу, отворена је и изложба у Копенхагену на којој је у Краљевској библиотеци представаљена дигитална верзија Мирослављевог јеванђеља и Танасковић каже да овакве манифестације само доказују да Србија на културном плану и те како има шта да покаже свету.

Умножавање оваквих и сличних културних манифестација у свету може изгледати као „офанзива“ једино у поређењу са њиховом ранијом релативном осеком, али свакако радује и охрабрује. Искуство учи да од културе нема трајно делотворније политике. То није фраза, већ оверена истина. Узмите само примере Кине, Ирана, Египта, али и многих мањих земаља са систематски развијаном културном политику, поред осталог и као сегментом јавне дипломатије, односно меке моћи. Сетимо се, уосталом, и југословенске праксе у овој области, закључује Танасковић.