СЕЋАЊЕ НА КАПОРА: Ево шта ми је рекао о Косову, Ђинђићу, Караџићу, Коштуници и Ћосићу, али и о девојци УБИЈЕНОЈ 1999. у ВОЗУ У ГРДЕЛИЦИ: У крилу је имала књигу СМРТ НЕ БОЛИ

– Шта ћете да попијете?, упитао нас је.

– Ма какви, не пијемо док радимо, одговарамо колега и ја углас.

Није нам прошло…

– Може ли виски?

– Може.

Отишао је у двориште и вратио се са неотвореном флашом.

– Отапали смо замрзивач тако да нажалост нема леда. Знаш, у Београду постоје две врсте кућа. Оне у којима се у замрзивачу држи запаковано месо, и оне друге у којима је лед за виски.

Тако некако је почео мој разговор са Момом Капором пре нешто више од 10 година…

За мене је то било више од интервјуа… Било је то сведочење о људима и догађајима о којима или нисам ништа знао или барем нисам знао довољно.

Причали смо о свему… Косову, Ђинђићу, Тадићу, Коштуници, Караџићу, Зуки Џумхуру, кафанама, лоповима са Аде.

О КОСОВУ И АЛБАНЦИМА…

И данас би га, да могу, питао шта мисли у вези са ситуацијом на Косову. Ево шта ми је рекао тада на ту тему:

„То је једна велика трагедија овог младог човека. Мислим наравно на Бориса Тадића. Знате када се он родио ја сам са његовим оцем Љубом попио дупли вињак у Сарајеву. Победити на изборима за шефа државе а два дана после изгубити један њен део је за мене апсолутна Шекспировска трагедија. Он остаје, ни крив ни дужан, обележен у историји да као председник који је изгубио део територије. Било ми га је веома жао када сам га гледао на оној седицни СБ УН.

Када см почели да губимо Косово?

„Још су осамдесетих година Титове слике вукли коњима за репове. Срби су имали несрећу да имају у својој близини полу дивљи народ без порекла. То је народ примитиван који нема ни један једни траг о свом пореклу. Имају неке џамије које су саграђене од камена срушених дворова наших краљева и царева. Немају ни једног значајног писцаили сликара. Сада тврде да су њихови мајстори творци византијске уметности а нису никад ни камен исклесали. Можда једино онај за који се веже њихов магарац. Имају додуше највећи број доктора наука по квадратном километру. Последњи пут кад сам био у Грачаници додирнуо сам ногу Симониде и опростио се са њом. Знао сам да је никада више нећу видети. Али никоме није горела до зоре, Албанци ће се сами уништити.“

Иако сам му напомеуо да би ово што је рекао многи могли окарактерисати као говор мржње, он је имао спреман одговор:

„А шта је Данте, ако није говор мржње који у пакао баца папе и државнике. Говор мржње је неодвојив од говора љубави.“

О ЗОРАНУ ЂИНЂИЋУ…

Момо је имао пријатеље на различитим страна…

За његовим столом су седели они за које небисте помислили да би се могли наћи заједно у пријатељском разговору.

„Зоран Ђинђић је био изузетно леп и прагматичан човек, пристојан и дружељубив. Опседнут политиком. Са њим се могло разговарати само о политици, тако да се наш разговор завршавао после неколико реченица. Док је још био у опозицији Ђинђић је свраћао са Ружом код мене кући. Седели су баш за овим столом. Ружа је иначе добра пријатељица моје жене. На једној вечери у мојој кући у част Игора Мандића били су и Ђинђић са Ружом и Милорад Вучелић који је у то време био на власти. Тада ми је заиста било чудно да се опозиција и позиција нађу за истим столом, заједно једу, причају.“

Последњи пут Момо и Зоран су се видели на једној донаторској вечери где се прикупљао новац за иградњу Храма Светог Саве.

„Зоран је тада био на штакама. Поздравили смо се али нисмо дуго причали јер је он имао обавезу према гостима. Моја жена је разговарала са Ружицом до јутра. Ружа је још тада стрепела да ће Зоран бити убијен. Ако ме питате ко га је убио, убио га је Запад јер је он у то време променио политику према Косову и Метохији.“

О КАРАЏИЋУ, МЛАДИЋУ И КОШТУНИЦИ…

Причао ми је и о свом пријатељству са Радованом Караџићем. У то време, Караџић се још крио, како ћемо после сазнати, под маском доктора Дабића.

„Радован је изузетно леп човек, дивље неукротиве косе. Са погледом који све разуме“, рекао ми је Капор када сам га упитао како би описао Караџића некоме ко га не познаје.

„Он је човек који се гадио власти. Нешто слично као и Коштуница који такође не воли власт. Радован није волео да влада. Много више је волео да буде песник, био је сјајан песник. Он је изузетно благ и беспоштедно поштен човек. Новац га никада није занимао. Али не треба заборавити да се његова околина као и околина Слободана Милошевић веома обогатила. Радованов лик најбоље памтим са његове славе. Он је по старом обичају служио госте сипао вино, а ја сам фломастером на салвети у једном потезу урадио његов портрет“.

Караџићу је помагао око одабира одеће када је у своје време ишао на седнице СБ УН.

„Говорио сам му да не облачи црно одело и црну лептир машну, а он је био склон таквој комбинацији. Сматрао сам да је много боље да обуче неке светлије панталоне, блејзер и мокасине“.

Какав је био приватно? Да ли је био духовит?

„Не, уопште није био духовит. Био је изузетно добар слушалац који није волео да држи монологе за разлику од Младића који је више волео да говори него да слуша. Караџића сам звао – поноћник – јер је веома касно долазио кући, скидао своје државничко одело, облачио тренерку и патике и постајао поново онај песник са којим сам волео да причам о поезији.“

О политици нису много причали…

„Када би почела нека прича о политици ја бих се мало померио на диван и одспавао. После дремке устанем и наставим да пијем. Радован ми је једном рекао: „Ја у својој психијатријској пракси нисам упознао човека који је шест пута заспао и пробудио се свеж. Одговорио сам му да ја у новинарској пракси нисам срео никога ко је шест пута заспао испред председника Републике.“

О ДОБРИЦИ ЋОСИЋУ…

„Њему је политика само штетила. Он је расан писац. Али га је политика обузела још кад је био млади партизан. Њега су вукли јер нису имали сличне типове. Тај режим је узимао све који су били интелектуалци.“

О ТРЕБИЊУ И ВОЗУ У ГРДЕЛИЧКОЈ КЛИСУРИ…

„Зову ме пријатељи да одем у Требиње. И онда ме питају како се осећам на месту на ком сам био. Рекох им да се осећам као покварени телевизор – имам слику али немам тон. Ништа не грми. Мир заравни све ровове и поправи рупе од граната и рупе у душама људи. ПОчне онда владавина трговине и новца јер новац не познаје друге вере и народе. Чак и ми који смо тврдили да нећемо заборавити наше пале другове у том рату, већ смо их заборавили.“

А онда ми је испричао нешто што ми од тог дана урезало у сећање:

„У оном возу у Грделилчкој клисури који су назвали колатералном штетом била је и једна девојка чији су ми родитељи написали писмо. Она је била у том возу. Пратила је мужа на фронт, тек удата. У крилу је имала моју књигу „Смрт не боли“. Тог дана је погинула. Верујте, нисам имао снаге да им одговорим. Шта сам им могао рећи…“

Капор је сматрао да су нашим политичарима главе дошле њихове жене.

„Сви су они на почетку кренули заједно. Жене су велики кључ у политици. Чувена женска реченица – Молим те погледај шта она вози а ја у југу. Или – Видела сам је јуче на телевизији. Одакле њој новац за накит а њему за кола кад сте заједно били у демонстрацијама, заједно вас тукли, гутали сузавац. Види сад њу а види мене. И шта ће сиромах човек, крене да оснива своју партију. Код нас су жене кривци за стварање вишепартијског система. Код нас се партије размножавају дељењем.“

Кад смо поменули дељење нисам могао а да га не питам о српским поделама…

„Подела је увек било. Срби су се одувек делили. Једни у на пример делили на савце други на дунавце. Ја никад нисам смео на Дунав. Опасна је то и озбиљна река. У историји су се Срби делили на карађорђевиће и обреновићевце. Ови први су ишли ка Русији а ови други ка Европи. Код нас поделе нису део идеологије већ менталтета. Проблем је у томе што никада још за све моје године живота нисам видео да је у Србији неко убедио оног другог у своје мишљење. Зато је најбоље разговарати са истомишљеницима.“

Било је то време када су кафане увелико нестајале… Није био носталгичан за оним неким временом колико сам очекивао.

„Свако вече излазим у једну кафаницу која је некад била продавница француских вина. Толико је мала да се у њу не улази него се она облачи. Тамо седим као део покућства. Када би вршили попис ствари то би било отприлике овако: столови комада шест, чивилуци комада два, Момо Капор комада један. Волим да сам ту када је кафана празна. Седим као усамљени пијанац изнад чаше црног вина очекујући да ће доћи неко скроз драгоцен из моје младости, нека моја љубав на пример која сада има седамдесет и кусур“, почео је причу Капор.

„Сећам се да је пре 40 година Михиз у једној полемици рекао да ће написати писмо и послати га самом себи с тим да ће га отворити тек када буде имао 60 година. У њему ће писати – „Ти више ништа не разумеш.“ Послао сам себи то писмо и управо га отварам. Мрзим аналитичаре који кукају за неким дивним старим временима јер заправо они кукају за собом за исгубљеном младости, а не за тим временом. То што нестају кафане олајисаног патоса и са пећима бубњарама и што је сада све метал, стакло и мермер, то што је музика прегласна да се не би разговарало јер ту углавном долазе људи без текста, то је стил нове епохе али она је за неке нове клинце права. Ми остали се повлачимо у неке периферне кафанчине тражећи дух Београда који је протеран из центра.“

А онда ми је испричао за свог пријатеља, сликара Зуку Џумхура, који је волео да седи и пије у купатилу.

„У то време постојала је и телевизија али само са једним програмом и то црно белим. Зато је Зуко Џумхур, познати сликар, пио у свом купатилу и гледао у машину за прање веша, тврдећи да када се пере шарени веш он има телевизор у колору. Како је говорио Зуко његова машина Кончар Зануси има седам програма за разлику од ТВ који има само један.“

Где се одвија данас живот у Београду?

„На пијацама. То су прави мали празници живота. Ако упитате неког сељака са шајкачом и риђим брковима од два метра који продаје брдо кромпира да ли му је стало до уласка у Европу он ће вас гледати као да сте луди. Њему је једини комплекс Ивањица јер је тамо бољи кромпир, па лаже да је из Ивањице а не из Горњег Милановца.“

Како ли је на Западу, питао сам га знатижејно…

„На западу влада велика глобализација. Све је по шаблону. За разлику од наших пијаца који су мали парламенти у супермаркетима на западу нико ни са ким не разговара. Кад смо већ код супермаркета – Један лопов са Аде је скроо украо у једном тржном центру украо будилник и ставио га испод капе. Када је дошао на касу будилник поче да зврчи, касирка га погледа а он је упита: „Сестро, које ми уво звони?“

Капор је писао и о Истоку и о Западу… Али је мене занимало где је ту народ?

„Народ је неуротичан, слуђен. Тин Ујевић има једну сјајну реченицу – Не постоји ни исток ни запад, све је то фикција јер и од истока има нешто источније а од запада нешто западније. Та подела је у нашим главама, на руско некадашње сивило и на запад који симболишу обојене кесе са којима се враћамо из шопинга. Наша тежња ка западу је бекство од истока. У нашој љубави према заопаду постоји много провинцијалног. Већина оних који се залажу за запад никада тамо нису живели непознајући немилосрдност владавине новца као што је на истоку била немилосрдна владавина идеологије. Ја сам живео на западу, познајем га добро. Шта да вам кажем… Остати тамо без новца је прави пакао. Тамо жвиот престаје када се спусте реолетне на радњама и када се изморени запад онако исцеђен врати кући и укључи телевизор и узме виски да дође себи.“