САБРАНА ДЕЛА МИЛОВАНА ГЛИШИЋА: Зналац српске душе

Његово румено лице имало је највише ведар и насмејан израз добродушног човека, који се понекад претварао да се нешто љути. Смејао се често, гласно, заразно, да су сузе лиле низ образе, и кад би што чуо духовито, и кад би сам причао какву шалу. Иако су га овако најчешће видели и описивали његови савременици писац, Милован Глишић (1847-1908) прошао је мукотрпан животни пут. Од сиромашног сељанчета из околине Ваљева преко мукотрпног школовања, дугогодишње оскудице, конфликтног брака до драматурга Народног позоришта, помоћника библиотекара Народне библиотеке Србије до писца од угледа и уважавања, који је брзо и дуго гуран у запећак. Из заборава га је вратио Јован Скерлић дајући му право место оснивача сеоске и реалистичке приповетке у Србији, мајстора језика, сјајног преводиоца и прегаоца који је “оставио дубоко заорану бразду за собом”. Колико је ова оцена тачна и данас, могу да се увере читаоци пред којима су Глишићева сабрана дела, која су после више од пола века поново објављена у издању “Добробита” и Агенције “Негатив”.

Уз Глишићеве приповетке и две комедије, књига је обогаћена заборављеним успоменама Стане Ђ. Глишић, пишчеве сестре, Радоја Домановића, Јанка Веселиновића, студијама о његовом животу и делу из пера Голуба Добрашиновића, Слободана Ж. Марковића, Велибора Берка Савића, Драгољуба Зорића, анегдотама…

– Познавање “српске душе” и начина размишљања српског сељака, па и “паланчанина” даје Глишићевом делу актуелност и у данашње време – каже за “Новости” уредник Ненад Јеросимић. – Некада је већина становништва живела у селу, па су и његове приче везане за село. Међутим, Глишићеве теме и даље су актуелне: сиротиња, мука, зеленаши, банкари, скоројевићи, некомпететни корумпирани чиновници, фалсификатори, преваранти…

Колико је писац држао до стварности, из које је искључиво црпео своју инспирацију, види се из писма упућеног Антонију Хаџићу, поводом комедије “Подвала”: “Трудио сам се да то моје огледалце буде што верније”. Том ставу остао је доследан до краја и цео опус исписао на основу истинитих догађаја у којима каткада није мењао ни имена лица, ни имена места у којима се радња дешава. Тако је још Скерлић уочио да је учени старац у причи “Злослутни број” и онај професор у “Глави шећера” – професор из Београда Милош Милојевић. Полагушић у “Новој месији” је Васа Пелагић, па и “Глава шећера” настала је на основу истинитог случаја. О Вулу Пупавцу, Неши – дрвеном адвокату, Петку и целом амбијенту у којем се “Подвала” догађала сам писац у једном писму каже како стрепи да му се неће веровати да је све што је написано истинито. “Свирач” је написан на основу оригиналног уговора између газде и момка који је Глишић имао у рукама, а историју мртвог одаџије Талета у “Шетњи после смрти” испричао је Глишићу један познаник. “Прву бразду” вероватно је чуо као легенду када је 1884. боравио у једном месту испод Копаоника, као члан пописне комисије. Анегдоте о вуклодлацима, вампирима, привиђењима, лечењу враџбинама, сујеверју, којима су прожета нека његова дела слушао је од старијих људи у ваљевским селима.

Истичући како у тешкој атмосфери свог времена писац лаким и сугестивним изразом, кроз који често провејава ведрина успева да каже истину, књижевни историчар Слободан Ж. Марковић је забележио:

– Глишићева шала није једнобојан и није само хумор. То су искре које врцају у току приповедања различитом бојом и интензитетом. Оне се преливају од доброћудног смеха који развлачи уста свима, преко подсмеха и исмејавања који прате ситну ману и преко ругања којим се обележавају веће карактерне слабости, па све до ироније и сатире у којима у форми карикатуре даје друштвену критику.

Рођен у породици која је живела у великој оскудици, “вежући лико на узицу”, како је имао обичај да каже, Глишић се кроз живот пробио радиношћу, упорношћу, несвакидашњим талентом и ретком врстом оптимизма. Службеничку каријеру започео је као “писморазноситељ” у ваљевској пошти, радио као чиновник у Шапцу, покретао листове “Враголан” и “Врзино коло”, био уредник “Српских новина” и управник Државне штампарије. Свакодневно се дружио са Јанком Веселиновићем, Радојем Домановићем и другим писцима за које је он био стриц – чича Милован, а они за њега синовци. Један је од ретких српских писаца који је од два краља, Александра Обреновића и Петра I Карађорђевића, добио три одликовања. У младости је, међутим, допао затвора зато што је са још двојицом другова пренео из Земуна у Београд неколико примерака књиге “Србија на истоку” Светозара Марковића.

Из успомена Станије Глишић може се видети колико су брат и сестра били у изузетном присном односу. Са њим је у младости делила дане када су гладовали, заједно су преводили “Мртве душе”, а када је стигла вест о његовој смрти, забележила је: “1908. године судбина ми је дубоко зарила у срце нож, од кога ми рана непрестано крвави и никада неће зарасти: крваву ћу је и у гроб однети. Те године умро ми је брат Милован, моја једина срећа и радост.”

Последње дане Глишић је провео у Дубровнику где је отишао на лечење, где је умро и сахрањен на тамошњем православном гробљу Бониново. Своје схватање живота можда је најбоље изразио говорећи једном приликом Сими Матавуљу: “Не може се, синовче, против судбине! Она се ту у свашта меша. Најбоље је веровати да је најбоље оно што наиђе на човека, и да би све другачије било горе.”

БРАЧНИ БРОДОЛОМ

Оженивши се у 35. години Косаром из изузетно богате трговачке породице Стефановић, Глишић је био у браку само пет година. Размажена и навикла да у животу добије све што пожели, она је од супруга тражила да промени стан и у кући није хтела да обавља ниједан посао, па им је храна доношена из најскупљих београдских кафана. Била је ћудљива и у односу према својој болести, лечило ју је десет лекара међу којима и Лаза К. Лазаревић, а одлазила је у бање где је трошила немилице. У тужби за развод брака оптужила га је за неверство и да ју је наводно тукао. Глишић је признао да је “само неколико пута ишамарао”, а развод је донет у његову корист. Одобрена му је поновна женидба, а њој забрањена евентуална удаја.

Тагови: Милован Глишић, Писац