СА ОЧИМА ИЗВАН СВАКОГ ЗЛА: РАЗГОВОР О ДРАГИШИ ВИТОШЕВИЋУ СА ЊЕГОВОМ ЋЕРКОМ НЕВЕНОМ, КЊИЖЕВНИЦОМ, ТЕАТРОЛОГОМ, СЛИКАРОМ И ИЛУСТРАТОРОМ

Невена Витошевић Ћеклић, театролог, сликар и илустратор, кћи неумрлог полихистора Драгише Витошевића и књижевнице Вјере Вукшић Витошевић, и сама књижевница, моја је драга другарица од младости, па нека ми буде опроштено што јој се, „неновинарски“, обраћам са Ти. Ове године се навршило три и по деценије од преласка њеног оца у бољи свет, и то је повод за наш разговор. А разговор сам, између осталог, градио на њеним сећањима на детињство у Драгишиној Гружи и у београдском дому великог српског културотворца.

 

Невена, Твој отац је био капија кроз коју су многи ишли ка нашим заветним светлостима. Уз оца, упознала си Жарка Видовића (кажеш ми: “Био је очев колега и долазио нам је у кућу. Знам да постоји читава група људи, његових великих поклоника, међу којима је и мој добар друг Александар Костић, филозоф, који је уз Жарка био веома често до последњег часа“), Обрена Пјевовића („такође га се сећам из детињства; за мој први рођендан деда и баба су у селу правили гозбу, а Обрен није могао да дође, зато је написао и компоновао песму: „Ој, Невена, цвеће неувело“ коју је певао Цуне Гојковић, а издао ПГП на једној малој плочи коју вероватно још увек имам негде у селу, иако нисам сигурна да би звук могао да буде најбољи, јер сам је као дете много пута слушала“), Пеђу Кијука („такође се дружио с мојима и последњи пут сам седела с њим и с  господином Миланом Гутићем у Мажестику два месеца пре Кијукове смрти“). Ту је и Миленко Мисаиловић, који је, кажеш, био „пријатељ мојих родитеља и мој велики духовни учитељ и добровољни приватни професор драмске уметности, коментор на одбрани магистарског и докторског рада, најзаслужнији што сам магистрирала и докторирала“. И додајеш: “Мисаиловић је део прећутане историје српске театролошке мисли. Човек који је апсолутно заслуживао да постане академик, а није то постао, који је написао ремек-дела као што су: Драматургија сценског простора, Драматургија режије, Драматургија костимографије, Трагедија власти и владања – Значења Софоклове трагедије Цар Едип, Комедиографија Бранислава Нушића, Значења српске комедиографије – од Јоакима до Нушића, Мудрост народног хумора, Дете и позоришна уметност… Његове књиге су незаобилазне, а прилично прећутане.“ Богати смо онолико колико је људи учествовало у нашој изградњи, онолико колико ближњих имамо у својим ризницама. Како си успела толико да уризничиш у својој души?

 

Један од очевих великих пријатеља, који је касније постао и мој диван пријатељ, био је песник Радомир Рубаковић Рубак. Једном приликом ми је рекао: „Погледај свет као да је с њега све ишчезло, а остало је само људско лице. То је лепота над лепотама, уметност над уметностима! У њему су записане све религије, сви богови.“ Нема већег дара од сусретања са изузетним људима, јер човек је највећи храм, онај због кога се граде сви други. И сама реч срећа својим кореном је повезана с речју сусрет. Када бих кренула на пут око света, то би било путовање ка изузетним људима, то би било сусретање са живим храмовима Бога Живог. Баш у част таквим бићима, какав је био и мој отац, независно од тога да ли припадају овом или неком другом времену, пишем песничку збирку Рођаци анђела. Таква бића су наше највеће драгоцености, окрепљење и светиљке на нашем путу.

 

А сада да пређемо на сећања на Твог и нашег Драгишу. Он је, између осталог, утемељио покрет сељака – песника и чувени часопис „Расковник“, чија је редакција била у дворишту Добрице Ерића. Како се Ти сећаш тог периода?    

 

Што се тиче Расковника, скренућу Ти пажњу на једну ствар коју људи обично не знају, а везана је за седиште часописа. У бројевима је заиста писало да је то у Добричином селу. У стварности тамо је постојало само једно поштанско сандуче, у Добричиној авлији, где је стизао један део поште. Тата и Добрица су се тако договорили јер су хтели да седиште часописа за културу и књижевност на селу буде заиста на селу, у њиховој Гружи, бар формално, али је отац такође желео да растерети своју адресу у Београду, где је заправо било седиште.

То је била наша гарсоњера од 26 квадрата у улици Светозара Марковића 12, где смо живели до моје четврте године, а затим наш двособни стан на Студентском тргу 17. У оба ова простора свакодневно су се скупљали људи, од песника сељака, који су долазили и са београдских пијаца са обрамицама преко рамена (сећам се како сам се играла прескачући те обрамице у нашем ходнику), па до угледних градских песника (као што су Мија Павловић, Божидар Шујица, Божа Тимотијевић…) и професора (Владета Кошутић, Јова Деретић, на пример). Сећам се како су стизале и песме на џаковима од шећера и соли. Док смо били у гарсоњери, да бих ја могла да спавам у соби, мајка, која у то време готово ништа није видела, куцала је ноћу оцу прилоге за Расковник у купатилу, које је уједно било и кухиња, на писаћој машини постављеној на дасци од лука, а он их јој је диктирао седећи на клозетској шољи, преко које је био пребачен један јастук.

У нашем стану се готово непрестано или читала поезија или разговарало о њој, па стога није чудно што сам и ја већ у четвртој години почела да смишљам „стикове“ које је тата записивао. Када сам имала шест година, он их је и превео на француски језик и убацио у свој текст о стваралаштву и деци с којим је учествовао на конгресу писаца у Белгији. Тамо му је стихове затражио чувени белгијски песник Морис Карем (тако је и започело њихово дугогодишње пријатељство) и затим их је емитовао у својој емисији на Радио Бриселу.

Просто ту ниси био ништа, ако ниси био песник; претпостављам да сам то као дете на неком нивоу закључила и стога се и сама поезији приклонила као једином могућем путу. Једна жена психолог ми је и рекла да ја нисам имала избора до да будем писац и сликар.

Отац је неуморно радио. Спавао је само четири сата. Буквално је био разапет између бројних обавеза и великог броја људи с којима се свакодневно сусретао. Паралелно је радио по неколико текстова и књига. Говорио је да се одмара тако што прелази с једне теме на другу. Сматрао је да постоје нека важна поља у нашој култури, која уколико он не обради, неће нико други. Био је дубоко посвећен својој мисији.

При том је био веома болестан. Поред тога што је био тешки инвалид, јер је као дечак прележао дечију парализу, и што се кретао полако са штапом, у мидеру и ортопедским ципелама, он је дуги низ година патио од пробијене хијатус херније, због чега је често губио крв, примао трансфузије и био на ивици живота и смрти. Због свега тога, с једне стране, имао је свест о драгоцености свог времена, журио је да што више тога заврши, али, с друге стране, никада није могао да не изађе у сусрет другом човеку, да га најљубазније не саслуша. За њега је други човек био светиња. Тако је и за мене, упркос сталној радној журби и роковима, увек имао времена. Знао је сатима  да разговара са мном, по цену да затим читаве ноћи не спава како би завршио неки обећани чланак. С бескрајном радошћу је дочекивао све што бих створила, али ми је увек указивао и на слаба места тражећи од мене да смислим нова решења. Био је мој први и највећи учитељ књижевног умећа и много шире – мудрости живљења. Прикупљао је све што је могао о великим мудрацима и уопште необичним појавама. Сматрао је да васионом влада закон добра и то је била његова најинтимнија религија.

Имао је огромну ширину, фотографско памћење, био је океан знања. Упркос свим недаћама, увек је био смирен, на лицу му је лебдео прекрасан осмех који ни данас не престаје да ме храбри и подстиче да и сама истрајем у свему што је племенито и добро. Од мене је тражио две ствари: једна је да и ја за своју децу, када их будем имала, увек имам времена, а друга је да им оставим иза себе часно име, као што га и он оставља мени.

 

 Један си од аутора антологије у којој су обједињени радови песника сељака и сликара и вајара наиваца „Пастир тражи дно неба“, која се ослања на Драгишин и Добричин цветник звани „Орфеј међу шљивама“. Наше село је, пре данашњег изумирања, букнуло невиђеном креативношћу, и дало многе плодове, од поезије до ликовних уметности. Ако, по Хелдерлину, оно што остаје утемељују песници, шта, после свега, остаје од те епохе и тих људи?

Како се у нас патријархална цивилизација одржала много дуже но у другим европским срединама, она је, на прелазу у модерно доба, изнедрила аутентичну и необично моћну етно-уметност, која представља једну од највећих вредности наше културе, не само друге половине ХХ века, већ и уопште.

Сликари и вајари наивци су први откривени у светским размерама и њихова дела се налазе у галеријама широм света, али и у кућним колекцијама многих славних личности (Софија Лорен, Брижит Бардо, Ален Делон, Ролингстонси, посада Апола 11…).

Након наиве, свет се све више упознаје и с нашом етно-музиком, чему је последњих деценија посебно допринео Горан Бреговић.

Покрет песника сељака у нашу књижевност увео је мој отац, али су га у томе значајно подржавали и професори светске књижевности Владета Кошутић, Рашко Димитријевић и други, нарочито културни посланици окупљени око часописа Расковник. Отац је, с Добрицом Ерићем, и основао Расковник као гласило које ће подупрети песнике сељаке и уопште уметност на селу, али и као часопис који ће подстаћи даље сакупљање народних умотворина, јер је постојала велика заблуда да је Вук Караџић све сакупио, коју је мој отац јасно увидео. То су били и главни разлози због којих је отац прекинуо свој боравак у Француској, где је на Сорбони код чувеног Рене Етијамбла припремао докторат из теорије књижевности и одустао од пута у Америку, у коју је Етијамбл, ради даљих истраживања, намеравао да га пошаље.

Покрет српских песника сељака представља један од најјачих песничких покрета у светској поезији ХХ века. Његову окосницу чини Гружанска песничка школа, на челу с Добрицом Ерићем (настала као пандан сликарским школама наиваца – Опарићкој школи, школама у Ковачици, Уздину…). Поред Ерића, горостас овог покрета је стишки песник Србољуб Митић.

Ми, нажалост, још увек нисмо свесни величине ове поезије, а нисмо довољно свесни ни значаја целокупне наше етно-уметности. Летос сам предала нацрт пројекта челним људима општине Кнић (који су ме пријатно изненадили својом ширином и разумевањем) да се у Гружи, на прелепом Гружанском језеру, сагради Вилинград, од разнобојног стакла и воде, инспирисан чардаком ни на небу ни на земљи из народних бајки, налик Кустуричином Дрвенграду и Андрићграду, који би представљао престоницу етно-уметности Србије. Ми један такав центар дугујемо нашем народу и нашој култури. Град би требало да има два песмохрама, као два оригинална музеја песника сељака и етно-музике, у којима би се песме непрестано чуле, и сликохрам – као истурену дигиталну галерију Музеја наиве из Јагодине.

Твој отац се бавио, са невиђеном акрибичношћу и узвишеном трудољубивоћшу, многим областима наше културе, повезујући је са европским узорима и указујући на самосвојне узмахе. Шта је, по Теби, било језгро свих његових подухвата?

Да, отац је велики део своје енергије посветио српској књижевности. Мислим пре свега на његову двотомну докторску тезу посвећену златном добу нашег песништва Српско песништво од 1901. до 1914, као и на два тома есеја из домаће књижевности под називом До Европе и натраг. Веома студиозно се бавио и српском књижевном периодиком, што је био део и његових радних обавеза у Институту за књижевност. Тако је, поред тога што је урадио Монографију Српског књижевног гласника, направио и значајно откриће на пољу књижевне историје запазивши да је велики број текстова потписаних разним шифрама у СКГ-у и другим гласилима, заправо написао Јован Скерлић. Тај рукопис Непотписани Скерлић приредила сам 2012. године, уз велику помоћ очевог искреног пријатеља Јована Пејчића, а објавио га је изузетни директор Службеног гласника Слободан Гавриловић, иначе поштовалац очевог рада.

Отац се много бавио и питањима села, вредностима наше патријархалне цивилизације, о чему најлепше сведочи његова књига Дародавци из прикрајка. У заоставштини је остао и рукопис – сведочанство његове борбе за очување чистоте српског језика – Језик наш отуђени.

Мени је лично веома жао што је отац своју светску каријеру, прекинуо због домаћих тема, иако су и оне несумњиво од изузетног значаја.

Његов магистарски рад од 600 страна Смисао сличности у књижевности, који је требало да прерасте у докторску тезу на Сорбони, приређивала сам за штампу када ми је било 28 година, а мој отац га је у тим истим годинама написао. Тада сам помислила да ли ћу до краја живота прочитати толико колико је он већ тада био прочитао. Растко Закић је ишчитавши књигу, усхићено закључио: „То је песничка Библија.“ Отац ми је причао да је имао мистичан тренутак у коме су му се указала та три велика закона књижевног стварања, која износи у овом делу. То су: закон персонификације – све је оживљено, све има душу: затим, закон контраста – све је у контрасту, у борби супротности, и најзад, све тежи ка апсолуту, ка Богу. Отац на ове законе указује на примерима из целокупног светског књижевног стварања, наводећи чак и песме Индијанаца, Ескима, Банту црнаца… Мени ти разнолики, али веома систематично изнети примери личе на неку врсту анатомије књижевног стварања.

Након тог раног рада, отац је на ту тему написао још преко 20 свезака на француском и сличан број на руском језику. Када су се он и Етијамбл, последњи пут срели, две године пре очеве смрти, Етијамбл му је рекао: „Желим за живота да видим још само две књиге. Једна од њих је Ваша.“

 У тешко доба идеолошке немуштости и лажног језика, Драгиша Витошевић је имао храбрости да дигне глас и каже (а то је и наслов једне његове књиге) Ја мислим друкчије. Колико је његова борба против лажи идеологије била заснована на његовом поверењу у народни језик, језик који не може да лаже?

Мој отац је био истински изданак наше патријархалне цивилизације коју је дубоко познавао и поштовао, чије је вредности живео, којом је дисао и писао. Те вредности је социјалистичко друштво немилосрдно уништавало, а заједно с њима уништавало је и наше село. Против многобројних глупости тог поретка отац је храбро и неуморно војевао пером. Имао је велику жељу да о свему томе напише књигу Ми скоројевићи. Због свега тога он је био нека врста претече демократских промена које су након његове смрти уследиле. Међутим, савремена цивилизација се још више удаљила од здравих основа људског постојања и стога се над свима нама надвио суноврат пропадања. У таквим околностима, и оним социјалистичким и овим данашњим, човек који жели да остане истински човек може једино мислити друкчије. Све је у вези: свест о чистоти језика, истинољубивост, честитост, доброта, храброст, напредак друштва. Друштво не може ни материјално да напредује и да се развија на погрешним духовним основама. Чак и ако се то дешава, пут таквог друштва је, у једној дужој перспективи, неизбежно силазан, а не узлазан.

 

Својевремено си изјавила да сматраш да смрт Твога оца у саобраћајној несрећи, у којој сте страдале и мајка и Ти, није била случајна. Наиме, Драгиша Витошевић је неколико месеци пре смрти дошао на идеју да се реализује пројекат у више томова „Косово у српској историји и култури“ који би се радио при САНУ и којим би се показало колико Косово прожима целокупно српско биће у свим областима културе, а самим тим и потврдила тапија на нашу Свету Земљу. О чему је реч? Откуда Твоје сумње?

Отац је детаље о пројекту изнео на једној од протесних вечери везаних за Косово у Француској 7. Политика је сутрадан све пренела. Након месец дана, ми смо кренули нашим колима на пут за Париз, где је тата требало да проведе три месеца на студијском боравку. На 266. километру од Београда, наш ауто се буквално подигао у ваздух и занео у десно. Кочење није било могуће, јер су предњи точкови били у ваздуху. Управљање воланом такође није било могуће, јер се он сам окретао у лево. Ауто, који се кретао брзином 70 километара на час, није ударио у браник поред пута, што би било логично када је већ скренуо, већ је наскочио на њега, јер се подигао у ваздух, и суљао се по њему, пре но што је почео да се преврће.

Полиција је одмах рекла директору болнице у Сиску да се несрећа догодила под веома сумњивим околностима. У тој болници је отац издахнуо четири сата након несреће, а мајка и ја смо такође у њој биле смештене, она са шест прелома и крварењем из бубрега, а ја толико угрувана да сам шест дана била потпуно непокретна.

Немачки геофизичари који су се све време аутопутем кретали за нама и који су стали да нам укажу прву помоћ, послали су ми писмо у коме дословно кажу да је наш ауто био катапултиран.

Испод аута је била велика рупа. Када је пренет у Београд, експерт је у последњем тренутку отказао договорену експертизу аута, а аутомеханичар, кога смо затим послали да то уради уместо експерта, ауто није затекао на плацу на коме је био дошлепан. Појавио се тек у вечерњим сатима са залетованим старим ауспухом на месту на коме је била рупа.

Нама непознати инспектор МУП-а је, преко наших познаника, одмах затражио да купи олупину нашег аутомобила, јер му наводно треба за делове и без ценкања је истог дана послао новац.

Аутомеханичар који нам је одржавао ауто, а који је пре пута избегао да га званично прегледа, иако смо с њим имали такав договор, касније је изјавио да нас не познаје, иако му је моја мајка спасила радњу од рушења, а након неколико година и сам је завршио живот тако што му је ауто на сличан начин слетео с пута.

Код нас је у болницу дошао новинар из Косовске Митровице и рекао нам да на Косову сви Срби знају да је отац убијен и још читав низ појединости…

Судски спор који се по аутоматизму водио против пријатеља мојих родитеља који је управљао возилом у време несреће никада није завршен, већ је у једном тренутку читав предмет волшебно нестао.

Не треба сметнути с ума да је мој отац страдао 87. године. Оно што је апсурдно у његовој смрти јесте чињеница да је он истински волео све људе и није мрзео ни један народ, али је љубио истину више од сопственог живота.

Када сам била, у време Владе Војислава Коштунице, на функцији заменика министра вера, пришао ми је један очев пријатељ са сугестијом да сам у прилици да прегледам очев досије и сазнам више о томе ко је све био умешан у вези с његовом смрћу. Мало размисливши, закључила сам да није моје да се тиме бавим, нити икоме да судим. Дубоко сам уверена да су те ствари у домену непогрешиве Божје правде.

 

 

Драга Невена, где смо и куда идемо? Што би рекао Васко Попа у песми „Манасија“ – докле Твој поглед допире? Шта видиш на дну ноћи?

Суштина је не бити материјалиста у оном кратковидом смислу. Ми смо духовна бића, бесмртна бића. Отац Тадеј је у једном писму мојој мајци написао да је и 300 година на Земљи само трен у вечности. Време у коме живимо позива нас да се вратимо овим дубоким истинама. Борба између добра и зла се одувек води и добро одувек побеђује. Нажалост, не без жртава.

Последњих година сам веома заокупљена духовним законима и управо завршавам једно трокњижје на ту тему, под називом Читање савршенства. Сматрам да је знање о духовним законима оно што на светском нивоу недостаје у образовним системима, а за човекову срећу и смирење је важније од свих других значајних ствари које се изучавају.

Ми смо сви овде у школи живота, полажемо разне испите. Када су околности тешке, то је знак да наша снага није мала. Ми увек имамо снагу за оно што је пред нама, наравно, под условом да Господа позивамо за свог савезника. Око нас је бескрајно много невидљиве, племените, духовне интелигенције која само чека на нашу одлуку (на нашу слободну вољу), на наш позив. Ми нисмо сами. Ми смо зароњени у Океан Божје Љубави као рибице у мору.

Тај Океан Божје Љубави је наша истинска реалност, за разлику од привидне реалности, прожете страховима, коју нам креирају медији, политичари, уопште окружење. Привидна реалност је погубна за људска бића, налик је паучини која нам везује крила и затвара очи; нарочито је опасна ако поверујемо да нема ничег изван ње. Зато је неопходно да научимо да се са истинском реалношћу Љубави, илити Божје Премудрости, која нас све прожима и уједињује, непрестано свесно повезујемо и онда ћемо моћи да увиђамо увек изнова, из тренутка у тренутак, да је све и више него добро онако како јесте.

Након очеве смрти, у годинама које су долазиле, а које су представљале велики пад, често и суноврат свих вредности, знала сам да се запитам да ли је његова борба за људске вредности имала смисла. Сада сам апсолутно сигурна да јесте и да свака часна и истинољубива борба има смисла, јер када једном клатно почне да се враћа унатраг, биће неопходно да имамо чему да се вратимо. Кроз историју, људи се, након свих посрнућа, увек изнова враћају истинским вредностима, добру, оном великом и узвишеном.

 

( Разговор објављен у „Печату“ 13. јануара 2023. године )  

 

 

РАЗГОВАРАО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ