Рустам Вагхитов : ХУЛИГАН ЈЕ НЕМЦА СТРАШНО ИЗНЕРВИРАО
Једну ствар не могу да разумем – зашто се Иван Иљин сматра руским патриотом.
Реални руски народ, онај који је живео у Русији, извео револуцију, потом обновио земљу, борио се, патио, грешио, веровао у правду на земљи, Иљин није волео… Волео је некакав измишљени, блажено-православни, „исправни“, законољубиви руски народ, који није постојао нигде осим у његовој глави. И волео га је са чисто немачком сентименталношћу (само специјалисти знају да је Иљин заправо био полу-Немац; његова мајка, Каролина Луиз Швајкерт, чак је васпитавана у лутеранизму).
За мене лично, тренутак прозрења у односу на руски патриотизам „филозофа беле гарде“ дошао је кад сам прочитао његов чланак „Кад ће се препородити велика руска поезија?“. Написан је двадесетих година прошлог века, у време кад је руска књижевност доживела невиђени процват, али Иљин то некако није приметио. У свему с оне стране совјетске границе њему се причињавала трула дегенерација. И ево шта он ту пише о песницима Сребрног века, који су остали у Русији и на свој начин прихватили револуцију:
„Поезија … неукусно брбља и мрмља заједно са Андрејем Белим, бесмислено и нејасно фантазира са Александром Блоком, препушта се личним страстима са Ахматовом и Городецким. И на крају, срозава се у неписмено-развратни манир Игора Северјањина, у подмитљиви и бестидни делиријум Мајаковског, у муцави бес Волошина и у хулиганске несташлуке Сергеја Јесењина. И само је један још увек имао приступ Предмету и често од њега добијао и садржај и форму – то је Фјодор Сологуб“.
Дакле, Јесењин је по Иљину – обични хулиган! А Сологуб, данас тотално заборављен, виши је од Блока, Мајаковског, Волошина, Ахматове и Јесењина! Какав очигледан недостатак поетског укуса! Читамо даље: „Све док им се допада Јесењиново брбљање… до тада, руска поезија неће моћи да се отргне од прљавштине и вулгарности“…
Кад сам ово први пут прочитао, био сам шокиран. Веровао сам и верујем да уопште не може постојати Рус који не би волео Јесењина, или га бар не би разумео. Љубав према Јесењину је, по мом мишљењу, знак рускости. Да, Пушкин је песник општечовечански, он је и сам разумео да ће га прихватити „сваки језик који постоји у Русији“, и уопште, „све док у свету бар један поета буде жив“. А Јесењин чак није ни песник (у смислу рађања поезије из индивидуалног ега), он је израз духа руског народа, па чак и руске природе, руског пејзажа… „Радионица народа-језикотворца“ – умесно га је назвао Мајаковски.
Занимљиво је, иначе, да је Иљин иритиран Јесењиновим хулиганством. А Лоски је у „Карактеру руског народа“ писао да је баш хулиганство једна од главних манифестација руске душе, дијалектички пол светости. Рус не познаје средину, он или страствено верује у идеал, или богохулно руши некадашње идеале. Он је хулиган. И наравно, то нервира Немца, који жели да све буде уредно, племенито, без ексцеса, рационално…
Проћи поред генија Јесењина, а да се не тргнемо, да баш овог најрускијег од руских песника назовемо … вулгарним брбљивцем (?!) – то веома добро карактерише „ајне гросе русиш патриоту“ Ивана Иљина, поштоваоца „Орднунга“…
(novoeurasia.com; превео Ж. Никчевић)
