Британски „Тајмс“ малтене заговара забрану филма, сматрајући га делом Путиновог плана за покретање рата на Балкану.

У целој причи је најзанимљивије да је редакцијски коментар „лаж од првог до последњег слова“, пише руско интернет издање „Взгљад“, чију анализу преносимо.

У последњих пет година десило се организовање водећих западних медија у колективни борбени поредак — хистеричан по тону, категоричан у оценама, пропагандистички по садржају. Било је тога и раније, али су баш у овом периоду новинари кренули у рат. И није баш толико важно ко је противник — Русија, Трамп или евроскептици. Суштина је да се све свело на свакодневно бављење директним лажима и презиром према чињеницама, нечим што су медији са репутацијом и угледом увек покушавали да избегну.

Британски „Тајмс“ излази од 1785. године. Током великог дела своје историје овај лист је сматран заштитним знаком британске цивилизације, али, пошто га је купио Американац Руперт Мардок, који уме да направи новац у медијима, почело је његово глатко скретање ка таблоиду и ево, сада је дотакао само дно.

Упркос „жутом“ садржају, ова публикација себе и даље сматра респектабилном политичком платформом, па чак и гласом савести. Стога се не треба изненадити да се материјали који су у својој пропагандној поруци отворена лаж и примитивизам, објављују као уреднички, односно у име целе редакције.

Заправо се чланак о коме говоримо тако и зове: „Мишљење ’Тајмса‘ о московском погледу на балканску историју: Русија хушка бивше југословенске републике против Запада“. Ово је, признајемо, веома љубазно од „Тајмса“. Најмање што сада могу јесте да кривицу свале на једног новинара — одговорност за клевету лежи на целој редакцији.

Као повод за текст узели су премијеру руско-српског филма „Балканска међа“, неочекивано успешног акционог филма. По мишљењу „Тајмса“, филм је део Путинове „меке моћи“, помоћу које он подрива „регионалну стабилност“ на Балкану.

Где су они видели „стабилност“, посебно је питање: у европском „бурету барута“ поново мирише на исти тај прах, но никако кривицом Русије. Али, морамо схватити да је косовска проблематика за западне елите део заједничке одговорности. Ово се чак може назвати и завером: изузетно образовани и квалификовани англосаксонски експерти одједном почињу да машу рукама и да тврде како је црно-бело одмах када се поведе реч о албанској квазидржави. Једноставно, историја њеног формирања је повезана са толиком количином злочина и лажи западних елита, да другог излаза немају, осим дае лажу и опиру се из петних жила.

Управо тиме се и бави „Тајмс“ нападајући „Балканску међу“. И крајње је забавно да то раде окривљујући за лажи руску страну — од филмске екипе, до Путина лично.

„Његова тенденциозна порука далеко превазилази општеприхваћене норме. У њему Срби оптужени за агресију и геноцид постају жртве, а руске трупе, које су опструисале правду, хероји. Све то није истина, развејава руску пропаганду ’Тајмс‘ — радња филма представља театралну реконструкцију сукоба између руске војске и НАТО снага…Иако је у филму приказано као подвиг који је окончао крвопролиће, руско заузимање базе заправо је било банални спор око мировних дужности. Ако је ико у целој тој причи поднео жртву, то су били НАТО пилоти, који су током 78 дана ваздушне кампање окончали Милошевићеве акције против косовских Албанаца.“

Очигледно је да аутор текста није ни погледао филм. Наравно да он то директно не признаје, а након цитираног дела прелази на проповед о херојском НАТО-у, српским зверствима и руској перфидности (о свему ономе што је постало део већ добро познате пропагандне доктрине).

Ствар је у томе што у „Балканској међи“ нема ни „подвига који је окончао крвопролиће“, нити сукоба Русије и НАТО-а. Оно што се десило у Југославији 1999. није ништа више до контекст и основа за измишљену причу. Филм говори о сукобу пензионисаних руских падобранаца са бандом албанског борца-криминалца на територији аеродрома „Слатина“. Очигледно је да су Британци решили да свима открију добро чувану војно-политичку тајну и да коначно признају како су банде косовских Албанаца у ствари „снаге НАТО-а“, не узимајући у обзир ни то да филмски бандити убијају и западне емисаре исто тако лако као и српске свештенике.

Да прикаже злочине НАТО-а у Југославији филмска екипа је имала и могућности и чињенице. Ипак, у „Балканској међи“ није било ни бомбардовања хемијских постројења, нити граната са осиромашеним уранијумом, ни других ратних злочина Алијансе, осим пада авионске бомбе на породилиште, која и није толико анти-НАТО, колико антиратна порука.

Међутим, ова сцена вреди много. А ако ће после ње бар један НАТО ветеран патити од ноћних мора, онда уопште није узалудно снимљена.

Историја не познаје „друге жртве међу пилотима НАТО-а“, уколико се не узме у обзир пад школског хеликоптера негде у Албанији. Осим ако неко од њих није добио клиничку депресију после бомбардовања цивилних објеката. По оценама „Хјуман рајтс воча“, погинуло је најмање пет стотина цивила, укључујући и децу.

Друга ствар је да премијера „Балканске међе“ за „Тајмс“ није ништа друго до формални повод за напад на Русију. У уредништву су, по свему судећи, размишљали овако: Руси су снимили филм о рату на Косову, сигурно је да критикују НАТО и хвале Милошевића — мора се одговорити! Тачно ово се десило и у Русији са либералним филмским критичарем Антоном Долином, који „Балканску међу такође није гледао, али ју је ипак оптужио за ксенофобију и милитаризам. Али, Долин се води прозаичним интересом, док британски лист гледа на проблем шире — као на цивилизацијски конфликт између Русије и Европе.

„Британија је у НАТО дејствима играла водећу улогу. То је била ограничена и праведна кампања како би се спречила агресија. Она није покренута како би се свргнуо Милошевићев режим или чак обезбедила независност Косова од Србије, већ да би се заштитило косовско становништво, већински муслиманско, од геноцида. До марта 1999. године Милошевићева војска је протерала скоро 300.000 косовских Албанаца, убила скоро 2.000 људи и запалила на стотине села. Да НАТО није зауставио Милошевића, катастрофа босанских размера била би неминовна.“

Из овога се види да аутор има веома магловиту слику о конфликту на Косову. Број избеглица је претеран, број жртава узет је произвољно (зашто баш 2.000, а не 700 или 10.000? Постоје различите оцене), а „стотине запаљених села“ потражите на карти сами. Међутим, реч избеглице уопште није искоришћена — прича се о „прогнаним“, што личи на тоталну бесмислицу. Да, ратна дејства нужно прати бежање цивилног становништва, тако увек бива, али ако причамо о прогону, НАТО је својом операцијом протерао отприлике баш толико цивила, а после успостављања контроле над Косовом још око 200.000 искључиво Срба (дакле, ради се о организованом етничком чишћењу).

Тако је захваљујући „водећој улози“ Британије и НАТО-у у целини у дејствима Алијансе страдало више цивила него у акцијама југословенске војске.

А сада, о „Милошевићевој агресији“. Ратна дејства су почела управо пошто је ОВК, опремљена солидним арсеналом захваљујући кријумчарењу и грађанским сукобима у суседној Албанији, прогласила оружану борбу за независност и почела крваву серију напада на српске власти, полицијске патроле и цела насеља. Као одоговор, Милошевић је и покренуо војску. Али чак и тих година Албанци су чинили 90 одсто од два милиона становника покрајине, па је „геноцид“ био и технички неизводљив.

А онда се „Тајмс“, правдајући НАТО авантуру, нагло претвара у баба Вангу („катастрофа босанских размера била би неминовна“), не наводећи када ће се храбра британска авијација наћи над Кијевом који је почео агресију против нелојалног становништва Донбаса, чак и пре него што су прогласили одвајање од Украјине.

Идемо даље: „Русија је некада подржавала Србију у рату за Косово, а сада тамо покушава да распири антизападна осећања, како би појачала свој утицај у региону. Косово је 2008. године прогласило независност од Србије и то не без разлога. Разлог је тај што се Србија према Косову односила неправедно и независност покрајине су признале британска Влада и администрација САД. Русија, са друге стране, покушава да претвори земље бивше Југославије у своје сатрапе у борби против Запада.“

Трагично је да Британци сматрају да антизападни став код Срба расте због руске пропаганде, а не због касетних бомби, дечјих тела, колона избеглица и потребе да буду „живи штит“ на животно важним артеријама — мостовима на Дунаву, који су били циљ „херојских НАТО пилота“. Штета је што није прецизирано о каквом се „неправедном односу“ ради, ако су Албанци од почетка као циљ поставили пуну независност, упорно ка њој ишли и категорички одбијали било какав компромис. Дакле, кривица Београда у отцепљењу Косова је само у томе што га није одвојио својевољно и самостално — по законима само Британцима познате „правде“.

Што се тиче „претварања“ република бивше Југославије у „сатрапе“, нека врста политичке конфронтације између Русије и Запада у балканском региону постоји, али наше успехе у том смеру англосаксонци традиционално користе како би из џепова пореских обвезника „истерали“ што више новца ради елиминисања и борбе против „руске претње“. „Тајмс“ је, по свему судећи, део тог лобистичког система и то је, у крајњој мери, најједноставније објашњење оволике лажне патетике на страницама некада респектабилног листа.

Идемо даље: „Ако Путинов режим добије оно што жели, људске жртве су гарантоване. Рат у Босни 1992-1995. однео је скоро 100 хиљада жртава и то у земљи величине Шкотске. Иако је Милошевић умро пре изрицања пресуде, његови потчињени Радован Караџић и Ратко Младић очекују доживотне казне за геноцид и ратне злочине.“

Поново претензије на видовњаштво у комбинацији са лажима и аматеризмом. Довољно је рећи да ни Караџић ни Младић нису били „подређени Милошевићу“. Ради се о потпуно различитим фигурама из различитих земаља, различитих република и са различитим погледима на политику. Односи између националисте Караџића и социјалисте Милошевића у принципу су били хладни, а убрзо након почетка босанског рата, потпуно су се погоршали. Када је НАТО помоћу жестоких санкција успео да од Србије добије фактичку блокаду Републике Српске, Милошевића су за националну издају оптуживали чак и политичари који су сматрани прозападним. И све то стоји у документима Трибунала у Хагу, али се „Тајмс“ не труди да проучи изворе на које се позива.

Међутим, западни медији редовно бркају босанске Србе са онима у Србији и тадашњој Југославији, а на пропагандом нивоу их увек стављају у исти кош, на етничком принципу.

Овај чланак није изузетак, а да ли код аутора провејава више нацизма или дилетантизма и није толико важно ни занимљиво.

Чланак се завршава позивом да се стави тачка на „пропагандне кампање које оправдавају драстичне акте насиља над малим нацијама и народима без заштите“, што се може схватити и као спремност редакције на самоуништење.

„Када се лаж преобуче у плашт истине, угрожени су живот и слобода“, трепће окицама „Тајмс“. Али, на самом почетку се радило о филму, тако да је суштина изреченог недвосмислена — ово је позив на цензуру и забрану руско-српског филма који нико у редакцији, очигледно, није ни нашао за сходно да погледа.

Па ето, цензура је згодна, а овај пут је и неопходна. У противном, до британских читалаца би могла доћи и информација како се водећи лист бави примитивним лажима и додатно укопава своју репутацију.

Зашто се то дешава, питање је. Могуће је да се ради о лобирању како би се „испросјачила“ средства за заинтересована лица за „борбу против Русије на Балкану“. Можда се ради и о рефлексном учешћу у антируској пропагандној кампањи.

А можда је све ово само још један доказ како је некада респектабилан лист тотално деградиран у рукама Руперта Мардока.

У сваком случају, онаква каква је сада Британија, таква јој је и „визиткарта“, завршава своју анализу „Взгљад“.