РТ: Критичари бесни на добитника Нобелове награде Петера Хандкеа јер „негира геноцид“, али сматрају да је бити нацист сасвим у реду

Ове године Нобелова награда за књижевност припала је Петeру Хандкеу, драмском писцу са неупитним књижевним остварењима. Међутим, случајно се десило да његов политички став противречи западном естаблишменту, а онда су сви одједном посталу бучни и љути.

Одлука Нобелове комисије да ода почаст аустријском аутору Петеру Хандкеу дочекана је с бесом, не због недостатка књижевних заслуга, већ због његовог политичког активизма. За активисте босанских муслимана и косовских Албанаца, западних новинара и дипломата умешаних у југословенске ратове деведесетих година, сценариста филма „Небо над Берлином“ је само јеретик који се усудио устврдити да су Срби неправедно демонизовани, те што је говорио у славу на сахрани председника Слободана Милошевића 2006. године.

„Нешто је кренуло страшно по злу!“, саопштила је Вљора Читаку, амбасадор самопроглашеног Косова у САД-у, тражећи од истакнутих новинара и политичара да јој се придруже у негодовању.

„Хандкеова литература не постоји у уметничкој изолацији – изразито је политичка!“, изјавио је немачки дипломата Волфганг Ишингер, називајући „срамотним“ што Нобелов комитет части „присталицу бруталног и геноцидног диктатора“.

Југословенски ратови деведесетих били су довољно страшни, говорим као један од преживелих, а да њихови ужаси нису претерано преувеличани у пропагандне сврхе. Па ипак, управо су то они који наглашавају своје врлине, одричући се Хандкеа данас, да би стекли статус и богатство.

Постојање „земље“ Вљоре Читаку засновано је на илегалном агресивном рату у марту 1999. године, који је на крају резултирао окупацијом Косова од стране НАТО-а и успостављањем етнички албанске државе у тој српској покрајини. Ишингер је у то време био заменик министра спољних послова Немачке, а придружио се међународном тиму за посредовање 2007. године „са само једним циљем и идејом – да Косово постане независно“.

Можда је најбоља илустрација саопштење „ПЕН Америка“, организације која тврди да стоји „на пресеку литературе и људских права ради заштите отвореног изражавања у Сједињеним Америчким Државама и широм света“.

„Запањени смо избором писца који је користио свој јавни глас како би поткопавао историјску истину и нудио јавну помоћ починиоцима геноцида, попут бившег председника Србије Слободана Милошевића и лидера босанских Срба Радована Караџића“, наводи се у саопштењу.

Да би нешто било историјска истина, то треба доказати, а ако то желите или вичете на друге, то не значи истину. На жалост бесних, Милошевић никада није био осуђен за ништа, а Караџића и друге српске лидере је осудио суд који је покушао да редефинише геноцид као убиство три мушкарца у једном селу.

Да, тако је стварно. Тако је и у предмету пред Хашким трибуналом против генерала Здравка Толимира, а ви то можете, а и требало би да потражите предмет, заједно са бриљантним супротним мишљењем храброг замбијског судије који се усудио да говори против читаве ове фарсе.

Међутим, вратимо се на „ПЕН Америка“. Када је немачки аутор Гунтер Грас умро 2015. године, објавили су читуљу за тог нобеловца из 1999. године, хвалећи га да је „укључен у политичку дебату и расправу“ и да је „снажни заговорник многих међународних ствари“.

Остао је један мали детаљ – да је Грас нацист. Борио се у Другом светском рату као тенковски нишанџија у 10. Вафен СС тенковској дивизији ‘Фрундсберг’, а ту тајну је чувао више од 60 година. Грас је то признао тек 2006. године, девет година пре његове смрти, тако да, није да баш „ПЕН Америка“ то није знала. Такође се суочио са далеко мањом осудом од Хандкеа. То би вам требало све рећи, али у дословном смислу.

Извор: Восток / РТ, Небојша Малић