РЕЖИСЕРКА ЈЕЛЕНА ПОПОВИЋ: ОН БОЛЕСТИ НАШЕ НОСИ И РАНОМ ЊЕГОВОМ МИ СЕ ИСЦЕЛИСМО

О чудима светог Нектарија Егинског сведочили су многи његови савременици и следбеници, а данас је филм „Божији човек“, који говори о његовом животу,  према сценарију и у режији Јелене Поповић постао својеврсно чудо. Ова биографска драма забележила је невероватне успехе у Грчкој, где га је за само пет недеља приказивања видело више од 300.000 гледалаца и довело га на прво место у биоскопима, а на Московском међународном филмском фестивалу 2021. добила је Награду публике.

Јелена Поповић, ауторка филма, рођена је у Београду и у њему одрасла. Две деценије је живела у Сједињеним америчким државама где је радила као глумица, режисер, писац и продуцент, да би најзад, по промислу Божијем, дошла у Грчку и ту направила овај изванредни филм.

• Било би погрешно рећи да уметник тражи тему. Она у њему сазрева као плод и тражи своје обликовање; то је рађање. Песник, напротив, нема ништа чиме би се поносио. Он није господар ситуације, он је њен слуга. Креативност је једини могући облик његовог битисања, и свако ново дело за њега представља неизбежан чин. Осећај за ток одређеног низа потеза и законитости у којима се појављују, исказује се изкључиво када је присутна и вера у идеал – само вера подржава систем слика, то јест систем живота. Слажете ли се с овим?

Да. Слажем се. Кад су Достојевског ученици питали о чему да пишу, он им је одговорио: ‘Пишите само о оним стварима за које имате дубоко разумевање’. Кад сам први пут прочитала причу о Светом Нектарију, осетила сам као да је скоро свака реч била угравирана негде у мојој души. Тај осећај је проузроковао жељу да направим филм. Сада када мало боље размислим, било је толико набоја у мојој души, као да се нешто товарило годинама; могу чак и да кажем да ме је нека мука натерала да се изразим, да покажем где стојим и шта мислим.

• Снимили сте филм о Светитељу и изузетној личности у новијој историји спасења. Приближили сте нам ту кенотичну и страдалну страну живота човека Божијег. Како је текло снимање ?

Било је доста препрека и потешкоћа, али и  узбуђења и радости. Снимање је требало да почне шеснаестог марта 2020. године. Тог дана је проглашена пандемија и све је било затворено. Коначно, осмог јуна 2020. почели смо да снимамо. Снимали смо пет недеља па смо били приморани да направимо паузу од скоро два месеца. Та пауза ми је омогућила да монтирам две трећине филма.  Збигњев Прајзнер је урадио музику што ми је много помогло. Захваљујући свему томе имала сам веома јасну слику шта и како требе да снимим у преостале две недеље. Снимање је било завршено двадесет првог септембра 2020. Филм је био комплетно завршен и први пут приказан на Светој Гори у манастиру Ватопед  јануара 2021. уочи празника светог Саве.

• Гете је бескрајно у праву када напомиње да је добру књигу тешко читати, баш као што је тешко и написати је. Филмови, често гледају и препознају нас, а не ми филмове. Шта бисте рекли, ко су ваши гледаоци?

Људи који пате, надају се добру, питају се у чему је смисао њиховог живота.

• Свакако је очекивано било да филм доживи велику гледаност у Грчкој. Али публика га је добро примила свугде где се приказивао. Да ли су Вас изненадиле реакције публике на Ваш филм?

Ја сам свакако пријатно изненађена. Мој приступ теми коју сам толико желела да изразим је био искључиво хуман и искрен. Баш зато што се филм бави тематиком религије, мени је био циљ да се лично што искреније изразим кроз сваки кадар, сваку сцену, сваку реч; да самим тим истински приближим светог Нектарија срцима и уму публике.

• Ремек дело – то је у свом апсолутном важењу савршен суд о стварности. Његов значај се мери свеобухватношћу којом се успешно изразила интеракција, игра између људске индивидуалности и духовног. Мислим, без претеривања, да сте створили ремек дело јер сам осетио трпљење и благослов. Осетио сам укус живота. Шта је живот по Вама, Јелена?

Ја верујем да је прави живот Онај Ко даје живот у изобиљу. Онај Ко је Живот, Пут и Истина. Ово се може разумети само ако се окуси. Кад се окуси онда су речи сувишне.

• Режисер се обично труди да мизансцен набије експресивношћу доводећи до израза смисао сцене и њен подтекст . Ви сте нам дали слику Евед Јахвеа  у личност Светог Нектарија Егинског. Светитељи су Богочовек продужен кроз векове. Један наш дивни колега је дао синчићу име Нектарије. Његов култ је снажан у нас. Исаија вели: „Изникао је пред њим као изданак, као корен из земље сасушене. Није имао ни стас ни лепоту да бисмо га гледали, ни појаву да би нам се свидео. Презрен је био и одбачен од људи, пун бола и болести. Окретали су лице од њега, презрен је био и одбациван.“ (Ис 53 2- 4) Да ли бисте нешто рекли о смислу страдања?

Наш Свети Ава Јустин каже да су живот и сва страдања бесмислена без Богочовека Исуса Христа. Само у Богочовеку Христу живот добија смисао. Једино што ја могу да изразим на ову тему је делић мог личног искуства. До данас се сећам собе у Њујорку где сам живела кад ми је било 18 година. Сећам се момената кад је било јако тешко, момената кад се није знало где, одакле, куда. И онда баш у тим моментима безнађа појави се мир, топлина, осећај без трунке страха, уверење да ниси сам, да је све у добрим рукама. То никада нећу заборавити.

• Живо ткање уметичке слике Вас води кроз лепе пределе Грчке. Дочарали сте нам епоху нашег светитеља који је био и одличан историчар и научник. (Рад о њему ми је био објављен у Богословљу.) Пушио је и једну научничку лулу. Нисте стављали акценат на тај његов рад. Зашто?

Кад сам писала сценарио, морала сам да се одлучим о чему правим филм. О светом Нектарију можемо направити двадесет филмова, али режисер мора да одлучи која ће се тема прожимати кроз сваки кадар и сцену. Једна од главних тема мога филма је да жеља и глад за влашћу и богатством уништавају човека. Мој фокус је био на унутрашњости, на емоцији. Самим тим неки важни детаљи нису могли бити фокус јер би нас избацили из емоције и ритма. Свети Нектарије је написао много дивних књига и надам се да ће његова дела бити доступна читаоцима у Србији.

• Филм је уметничко дело на коме сарађује велики број људи, читав тим, а глумци представљају веома битан део тог тима. Ви сте за свој филм изабрали одличне глумце из различитих земаља који су заиста на платну проживели своје ликове. Арис Серветалис, грчки глумац у насловној улози, искрено и уверљиво је произнео лик Светог Нектарија. Познати руски глумац Александр Петров је изванредно одиграо улогу Костаса, ученика и пријатеља Св. Нектарија. Америчка филмска звезда Мики Рурк, чије појављивање у филму је изазвало највеће интересовање, имао је улогу парализованог човека који је доживео исцељење. Како сте изабрали ове глумце за свој филм и како је дошло до сарадње са њима? Реците нам, молим Вас, нешто о раду са сваким од њих.

Познати филмски режисер Џон Хјустон је једном приликом рекао да обавља већину своје режије док бира глумце. Потрага за глумцима је била једна од пресудних ствари за мој филм. Поред очигледног талента, било ми је важно да одаберем глумце који и ако ни реч не проговоре, имају својства и квалитет особе коју играју. Најбољи пример за то је Арис Серветалис. Он је изванредан глумац, али он исто тако поседује ауру некога ко заиста може бити свети човек. Пошто смо филм снимали на енглеском језику за интернационалну дистрибуцију, били смо принуђени да одаберемо пар глумаца који су познати на светској сцени. Александар Петров је веома популаран у Русији и имали смо среће да је релативно брзо прочитао сценарио и пристао да игра улогу. Саша и ја смо детаљно разрадили његову улогу. Било му је кристално јасно шта је радио и чему је тежио у свакој сцени. Зато и без једне пробе (није било проба са глумцима), због јасно разрађеног конфликта, глумци су лако упливали у улоге. Што се тиче Мики Рурка, он ми је био на памети много пре почетка продукције. Пре доста година у Лос Анђелесу, била сам на премијери филма ‘Залог’. Сећам се да се радња филма одвијала споро и тешко као и тема филма. Негде на средини филма појављује се Мики Рурк у једној сцени са Џек Николсоном. Мики је практички имао монолог. Та сцена је била толико невероватно јака и срцепарајућа да је никада нисам заборавила. Када сам написала улогу парализованог човека, Мики Рурк ми је био на уму. Не може свако да игра парализованог човека на самрти који поводом чуда устаје и хода. То мора да буде изванредан глумац који зна шта значе патња и мука, коме се патња оцртава на лицу и који има срце да то покаже. Због привржености светитељима и вери Мики је пристао да игра мању, али јако тешку и значајну улогу. Не само да није било пробе, већ је Мики захтевао да уради сцену само једном, због тежине садржаја сцене. Тако је и било.

• Након успеха филма „Божији човек“, да ли бисте волели да снимите филм о Светом Сави или неком другом нашем, српском духовном горостасу? Размишљате ли о томе?

Волела бих.  Размишљам о томе.

 Разговор водио професор Горан Раденковић (Богословија Св. Саве у Београду)