Ретког дара и културе, лако је прелетао све четири стране света: Скуп посвећен Горану Петровићу

Дубоко укорењен у српску народну и средњовековну књижевност и културу, снажно ослоњен на своје велике претходнике Андрића, Киша, Павића и Пекића, изванредно оријентисан у фантастичној књижевности, поуздано упућен у историју света, Горан Петровић је стварао дела која су имала шта рећи и нама и свету о нама и о свету.

Овим речима је дописни члан Српске академије наука и уметности Јован Делић подсетио на значај стваралаштва писца и академика Горана Петровића који је преминуо 26. јануара у 63. години живота.

Лако прелетао све четири стране света

На комеморацији, приређеној у Академији у присуству чланова пишчеве породице, Делић је истакао да је Горан Петровић био дубоко националан и широко светски писац:

„Мало је који наш писац доживео, вероватно ниједан, да му неки светски класик, као Горану Петровићу модерни руски класик, какав је Јевгениј Водолазкин, ода признање како му је Горан Петровић с романом ‘Опсада цркве Светога Спаса’био драгоцено и подстицајно охрабрење док је радио на роману ‘Лавра’.

Делић је подсетио да је Петровић, превођен од Мексика до Русије, својим делима, као и његови јунаци, лако прелетао све четири стране света, a његова проза је својом фантастичном рецепцијом потврђивала своју фантастичну природу:

„Ако не већ после романа ‘Атлас описан небом’ (1993), а оно после ‘Опсаде цркве Светога Спаса’ (1997) било је недвосмислено јасно да се појавио писац ретког приповедачког дара, богате маште, широке културе, непредвидљивих узлета у фантастику, мајстор у компоновању великих, па и мега прозних форми, али и мајстор детаља, једнако филигрански прецизан и поуздан на микро плану као и на плану књиге као целине, односно на плану циклуса романа“.

Смрт је Горана Петровића, прекинула, како је рекао Делић, у пуном стваралачком замаху, у зениту, у остварењу новог модела циклуса романа – „Романа делте“, којим би иновирао и обогатио поетику романа српске и светске књижевности:

„Зато ће Горан Петровић остати непрежаљен писац за свакога коме је стало до српске књижевности и њенога статуса у свету“.

Са Горановим књигама биће нам боље

Академик Миро Вуксановић је оценио да Горан Петровић није никоме остао ништа дужан као писац, а што његове књиге будемо читали дуже „боље ћемо дознавати да постајемо његови дужници већи“:

„А ја ћу, сада, док су ми пред очима места на којима је увек седео на састанцима у Академији и у Андрићевој задужбини, док себе убеђујем да је Горан ту, покајан и на све љут, да кажем зашто му нисам казао, у последњем разговору, да је његов текст који је послао 18. децембра 2023. одмах објављен у годишњаку Трибине на којој смо у САНУ приказали његове књиге ‘Иконостас’ и ‘Папир’. А имао сам годишњак при руци, гледао сам у њему дводелни одломак романа у настајању ‘Палата на девет погледа’, разматрао сам последњу уску реченицу ‘Ни ћерки, ни синова’ (а реч је о деспоту Стефану Лазаревићу који је био без порода), намеравао сам да му кажем да док причамо местимице читам његов најновији објављени текст који он није видео, све то јесам, али му нисам рекао да смо текст штампали чим га је после оклевања послао“.

Вуксановић је рекао да је из дана у дан, како се растанак са Гораном одмицао, све чешће је помишљао да зна зашто је прећутао малу вест о његовом можда последњем за живота изашлом тексту:

„Утворило ми се да због урока то нисам учинио, јер ме је, чудовито, неким замршеним путем, затуреним и необјашњеним, нешто уплашило и да због тог страха нисам имао снаге да гласно прочитам наслов његовог тек објављеног одломка из романа у настајању. Тај наслов, и онда и у овом часу, једнако делује мистично и призивајуће, јер каже – ‘На свету има довољно само пене’. У таквој пени је и ово окаснело признање које зна да ће нам без Горана међу нама бити горе, а да ће нам са Горановим књигама бити боље“.

Крећући се кроз векове спајао удаљене тачке атласа

Академик Злата Бојовић подсетила је на Петровићеву биографију и његов пријем у Академију када су предлагачи за његов избор за дописног члана САНУ навели да је „спреман на стваралачке изазове колико је и отпоран на помодне иновације, отворен је за авантуру духа колико је и уздржан према пролазним захтевима тржишта“:

„Горан Петровић је живео кратко да све своје књижевне замисли оствари, кратко мерено годинама које су га водиле лавиринтима живота. Истовремено, крећући се кроз векове и спајајући удаљене тачке атласа, пратећи своје мисли и своје јунаке, у којима су се укрштале њихове и ауторове одгонетке сложених смислова постојања људи и ствари, то је дуги, пребогати живот, преображен у писану реч. Том дуговечношћу, која је умножена и даље се умножава многобројним новим издањима и преводима, којима се стално обнавља живот једне књиге, обележено је читаво дело Горана Петровића, а самим тим и Горан Петровић, као највећом наградом коју један стваралац може да добије“.