Редитељ Ђорђе Кадијевић: Југословенска идеја је велика, ми смо били мали за њу

Човек у осами. Интелектуалац исклесан талентом, избрушен ерудицијом, искуством и – патњом. Ово последње му је лице окаменило и продуховило, истовремено.

Рећи ће да је све што је радио било је из љубави за породицу, за супругу и ћерку. Нема ни једне ни друге. Син има свој живот. Самује са својим „двојником“ на зиду – импресивним портретом који му је даровао пријатељ и велики сликар Мића Поповић. Легитимација редитеља и историчара уметности Ђорђа Кадијевића је двадесет играних филмова, вишедеценијски стаж релевантног ликовног критичара и серија о Вуку Караџићу, најбоља телевизијска серија икад снимљена овде. Међутим, његова физичка спремност пркоси духовној резигнацији. Озбиљне године – напунио их је 86 – носи достојанствено, креће се као младић, дисциплиновано вежба…

– Несносно се осећам и чудим се сваком дану који могу, односно морам да проживим. Једино што томе опонира је моја манијакална страст за спортом. Три пута недељно идем у теретану, цео живот сам стонотенисер, што је врло захтеван спорт који тражи велику кондицију, а био сам и бициклиста 30 година. Иначе бих овуда ишао са штапом и не бих могао да се попнем уз степенице као моји исписници, ако су уопште живи. Бављење спортом видим као део културног понашања, за мене је срамота да се човек запусти и постане кљакав после 30. године. Или ако доживиш старост да се вучеш од лекара до лекара и живиш на лековима.

Ни живот се не цени

Статус човека који се данас бави уметношћу битно је другачији него што је био раније и то не тако давно. Прошло је време у којем се човек који се бави уметношћу и даје релевантне резултате цени и поштује. На њега се гледало другачије, имао је прилику да добије истински сатисфакцију за то што ради и што је постигао. Данас је на делу глобална духовна и културна регресија у којој се налази цео свет, а не само наша мала, маргинализована и периферна средина. Изгледа да је прошло довољно година од једне велике катастрофе каква је била Други светски рат да људи престају да размишљају о стварној истинској цени живота и релевантних вредности у том животу. Критеријум према вредностима се променио у духу неокапиталистичког света у којем живимо.

Сада се живот схвата олако као да је сам по себи загарантован и цени се оно што је профитабилно у том живљењу. Мислим да је овај постисторијски неокапиталистички систем у којем свет живи, један од најгорих система који је икада постојао у људској историји.

Некада сте лако могли добити одговор на питање ко је данас највећи писац? Кажете Томас Ман, Солжењицин… Питате ко је највећи сликар, сви кажу Пикасо, Дали… Ко је највећи редитељ – Бергман, Хјустон, Куросава, Тарковски…. Знао се круг великана који се морају споменути кад се о томе мисли, ствари су биле пречишћене и хијерархија вредности је имала образац по којем сте могли да рангирате достигнућа појединих људи. Данас је тешко одговорити на таква питања. Шта ћете одговорити ако вас питам ко је сада највећи светски писац, редитељ, сликар?

О Југославији

Ово је један прозаичан и тешко подношљив свет. Да се само смањимо на наш простор и поменемо југословенску идеју. Данас се израз Југословен сматра пејоративним, прича се о великој грешци која је тада направљена, о неким народима унутар бивше југословенске заједнице иако историјске чињенице говоре другачије. Сви ми на Балканском полуострву до границе с Грчком, изузев Арнаута, један смо те исти јужнословенски народ. Ми овде нисмо дошли као народи него као племена.

Југословенска идеја је била велика, ми смо били мали за њу. Најлогичније што вам здрав разум може рећи да Јужни Словени, у окружењу које је мање-више увек било непријатељско, имају само један интерес – истинску интеграцију и узајамност у напору да се опстане и напредује. Уместо тога имамо ескалацију паранаочно-шизофрене националистичке свести која је партикуларна, племенска и атавистичка, остатак анимозитета који су опредељивали првобитну људску заједницу. У таквој ситуацији се дешава оно што се мени десило, да губим отаџбину у којој сам рођен и којој сам се заклео да ћу умрети за њу и да не могу да обиђем свој завичај и родну кућу у Шибенику зато што је она у туђој земљи, и то непријателсјкој. И како се ја могу осећати осим као странац, као онај камијевски тип човека који је транснационалан, изгубљен и апсурдан.

Словенци, Хрвати, Срби, Македонци, Црногорци, Босанци браћа су од истог оца и исте мајке. Сасвим је апсурдно помишљати на раскид једне такве државе која није била заједничка него природна творевина људи коју су један народ: Јужни Словени. Ми смо то, хтели или не.

За разлику од неких уважених колега које сматрају да је највећа грешка била стварање Југославије, сматрам да је њен крах узрок свих наших несрећа. А шта је требало створити? Шта сте могли створити од једне аустријске провинције што је била Словенија? Шта од Хрватске која је увек била полумађарска полушвапска? Шта од Далмације која је била италијанска толико векова…

Како је могло доћи до заборава великих порука наших предака?

Ништа ми не знамо

Велике године носе дубоку резигнацију. Људи желе да живе што дуже, не водећи рачуна да то носи опасност да останете без драгих људи које волите више него себе, што се мени десило. То је искуство људи који живе довољно дуго, али оно важи и за младе који га немају, али ће га имати уколико поживе. Ту се поставља питање смисла живота. Кад поживите мало дуже, схватите да човек није у стању да оствари ни три ствари: не знамо шта је свет у којем живимо, не знамо шта је други човек који живи са нама и не знамо ко смо ми сами. И шта се онда чудите што једно биће које не зна те три ствари упада у несреће, патње и катастрофе. Да ли је то од судбине, генетски дефект или воља Творца, не знам. Али и ако је од Бога, много је.

Филмови о получовеку

Ми смо снимали филмове о разним типовима човека, али најчешће о получовеку. Мана нашег филма је тај афинитет према получовеку, креатури почев од Чкаљиних и Вујисићевих пијаних шофера, преко Џимија Барке Жике Митровића до Кустуричиног Перхана. То су све људи који су наводно занимљиви за синеасте и за публику, а дефектни су и нису интегралне људске личности. Ми немамо ниједан филм са човеком који је потпуно свестан историјске ситуације у којој се налази и одговоран је за њу. Ретко је и наићи на свест те врсте код нас па није чудно што се ретко јавља на филму. Ако сам ја покушавао да га направим, наилазио сам на неразумевање. Ти филмови су били или незанимљиви или одбијани још у фази сценарија. Чак су ме и питали шта ће нам такав филм који није обојен неком политиком, парцијалним интересом. Мени је то било одбојно и туђе.

О стиду

Стидим се што живим у времену које не заслужује партиципацију озбиљног човека. Али ми не бисмо опстали када не бисмо имали тај именитет према сраму који треба да осећамо, прво према себи, а онда и према другим људима. То је начин да опстанемо, да умемо опростити себи. Не постоји човек који није учинио нешто због чега би требало да се постиди.

Да ли знам политичара који се стиди? Политичари су људи који, ако се анализирају кроз спектар моралних особина, не заслужују дивљење. Према томе, сигурно да они субјективно осећају стид, али да ли ће га признати и манифестовати зависи од њихове политике, а не од савести и од чињеница. Врло ретки су признали да су погрешили и да се стиде. Људи се иначе врло ретко стиде и кају. Има тога, али се углавноим крије и пригушује, понеакад се истисне. Да не говорим о егземпларима који су стекли имунитет по том основу и сматрају за глупост пребацивање себи или кајање.

Хришћански комуниста

Себе дефинишем као хришћанског комунисту. Та формулација одбацује све лажне модалитете комунистичке идеологије као што су маоизам, лењинизам, стаљинизам, титоизам – ништа од тога није комунизам. С друге стране, не прихватам никакав клерикализам и конфесионалност због тога што су старешине конфесионалних заједница и господари људских душа, управо у име максимирања послушности према Свевишњем, застрањивали и чинили ништа мање злочине од оних који су вршени у име комунизма. Ако погледате колики је број црквених ратова и каква су зверства чинили инквизитори како можете прихватити било коју конфесију?

О серији „Вук Караџић“

Серија „Вук Караџић“ је била круна мога рада. Кад је снимање серије доведено у питање и почела прича како од тога треба дићи у руке, ја сам у последњем тренутку пристао да је радим. А то је 16 играних филмова који су морали бити снимљени за четири године како би се емитовање темпирало за обележавање два века од Вуковог рођења. Нико није веровао да је то могуће, то су четири филма годишње. И на крају добије највећу награду, Гранд при Европе у Риму, пред жиријем у којем је било нобеловаца. То је било чудо.

Донео сам ту тешку, бронзану статуу пауна раширених крила и предао директору телевизије, али су је они деведесетих година негде изгубили. Онда долази нешто што не може да се изгуби. Унеско је серију прогласио за културно добро света и то је једини производ југословенског филма и телевизије који има тај статус.

А то у Риму никад нећу заборавити. Кад је требало да примим ту награду, требало је и да нешто кажем. Рекао сам само ово: „Срећан сам што сам ово признање добио у Италији, јер када би људском роду било одузето оно што је дала Италија, то не би био људски род“. Настале су овације, хтели су да ме носе на рукама. А ја сам се, на један суптилан начин, растужио. Нисам био жалостан, али тужан јесам јер је то био крај моје приче, крај онога због чега мислим да сам се родио. Сутрадан више нисам требао да пораним за снимање. Знате, кад смо завршили снимање последњег кадра серије на Петроварадиснкој тврђави у Новом Саду, цела екипа је плакала. Плакали су јер смо четири године живели као породица и борили се против немогућег. Ја сам се тада у Риму сетио свих људи који су радили на њој, свих тешких тренутака и све муке моје и других људи и у том моменту сам био тужан.

Жртва судбине

Ја сам жртва судбине. Као дечак проживео сам Други светски рат и ако ви у периоду док се као личност формирате и кад сте најосетљивији и зависите од других, гледате један пакао, ако видите да људи желе да вас убију, ако гледате лешеве, рушевине, окупаторску војску, схватате колико је живот страшан и колико човек није човеку човек. Прво што сам изгубио била је вера у човека, а онда видите и да вам свет није дом. Ми смо у свет бачени без своје воље и из њега такође одлазимо против своје воље. А он нас дочекује са свим замисливим искушењима и обманама и зверствима. Дакле, две ствари сам у старту изгубио: веру у човека и веру у свет.

Безнађе? Ма ни оно. Никад се нисам ни надао да бих ту наду изгубио. Говорити о нади у овом свету је бесмислено и спада у још једну форму апсурдности. Када сам решавао шта да радим у таквом туђем и суровом свету, једино сам желео да избегнем да радим оно што нећу. И то је одговор на питање зашто сам се определио за уметност. То је било једино што хоћу, што сам стварно желео.

О љубави

Међутим, у тој резигнацији која ме је прожела од детињства до позне старости нисам постао мизантроп, нисам почео да мрзим људе. Напротив. Осећам дубоки афинитет и саосећање према људском роду и његовој судбини. Уместо да постанем мизантроп и намћор, ја сам схватио да је излаз у љубави и фундаментално решио свој проблем. У мени је апсурдна љубав према таквом свету који не схватам и који ми не пружа ништа добро и према човеку који ми може бити непријатељ и убица моје деце. Апсурдна је љубав према себи самом и ако не могу себе да предвидим и сазнам ко сам. У потрази за смислом мислио сам да нећу наћи реч која ће фиксирати неку вредност коју бих могао назвати смисленом. Преварио сам се. То је љубав. У посланици апостола Павла Римљанима се каже: „Вера је велика, али већа од ње је љубав. Љубав је моћна, љубав побеђује и саму смрт“. Моја жена је умрла, али је у мени жива због љубави коју према њој осећам. Неће вас љубав спасти, али ће вам учинити да то што пропадате поднесете као драговољну жртву. Љубав је једини доказ да постоји Бог, јер је немогуће једно такво осећање код човека без неког демијурга који је изнад њега. Тако да је љубав најдубљи корен религиозности.

Не верујем у Европу

Политички начин мишљења ми је стран, али посматрам шта се дешава и морам да разумем шта је политика. Сада смо у тешком и политичком и историјском тренутку. Погођен сам и постиђен временом у којем живим. Живим у времену у којем се показало да су жртве свих ратова, почев од оних балканских, преко Првог и Другог светског рата, па до Косова крајем прошлог века биле узалудне. Све оно што су они створили се распало да би се створио један гемишт у којем се не зна ни ко пије ни ко плаћа и где се враћају авети најгоре прошлости. У резигнацију и стид ме тера сазнање да сведочим рецидивима фашизма и партикуларизма и чињеници да је свет почео да се дели и да бива наклоњен стварању неких нових националних држава. Нисам ни знао колики сам био, не само Југословен већ и Европљанин, док се све ово није десило. А када је та Европа учинила шта је учинила и када сам по ко зна који пут бомбардован од те Европе, био сам присиљен да изгубим поверење у европску идеју. Не верујем више ни у какве европске заједнице, ефемерне империје, неки нови Рим, нити у блажени пацифизам који треба да завлада. Једино у шта верујем су индивидуални подвиг и револт.

РОДОНАЧЕЛНИК СРПСКОГ ХОРОРА

Ђорђе Кадијевић је филмски редитељ, сценариста, историчар уметности и ликовни критичар. Запамћен је као аутор првог српског хорор филма, био је више од пет деценија ликовни критичар НИН-а, а телевизијска серија „Вук Караџић“ под његовом редитељском палицом и данас се сматра за најбољу телевизијску серију која је икада овде снимљена.

„ДУГ“ МИЋЕ ПОПОВИЋА

Мића Поповић ми је насликао портрет у знак захвалности. Он је дошао у директан сукоб са режимом Јосипа Броза, а представници дежурне идеолошке свести су му за највећи грех узели изложбу у Галерији културног центра. Тамо је била и слика Тита и Јованке на Брионима са Ричардом Бартоном. Насликана је по угледу на чувену Гојину слику „Краљевска породица“, само што су уместо краљевске свите на Мићиној слици били Темпо, Доланц, Коча и остали. Изложба је забрањена, а ја сам тада као ликовни критичар НИН-а писао о њој. Био сам једини који се усудио да брани Мићу и његово сликарство. После тога су сви из моје бранше мислили да сам готов, три недеље су у „Политици“ излазили текстови против мене, али НИН ме није дао. Мића је увек сматрао да ми је због тога дужан и стално је говорио: „Ђорђе, ја сам теби дужан, али немам такву слику какву ти заслужујеш. Дај ми неколико твојих фотографија да ти ја направим портрет“, и ја му однесем. После месец дана, он се јавља: „Можеш да дођеш, потписао сам“. Кад сам ушао у атеље, само што се нисам онесвестио. Очекивао сам неки мали портрет, а оно слика два метра са метар и по. То је снажан и моћан портрет, спада у ремек-дела и заиста се сматра једним од најбољих портрета нашег сликарства после Другог светског рата, а питање је да ли пре има бољих. Излаган је у Народном музеју и по целој Југославији.