РЕЧ МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА: Књига Милана Ружића „Народ за издавање“ – наговештај новог великог писца

Промоција књиге Милана Ружића „Народ за издавање“ одржана је синоћ у Великој сали СКЦ-а, уместо у Малој како је планирано, јер је изазвала је велику интересовање публике.

Уз модерирање Весне Капор, говорници су били академик Матија Бећковић, Владимир Кецмановић и Милош Ковић.

Бећковић је имао само речи хвале за младог писца, наводећи да се „све на свету много променило, само се песме пишу као некада“.

„Ако онај ко пише има дара, треба се за њега и борити. Када сам ја почињао, знало се да је у кафани најгора увреда рећи да је неко неталентован. Не знам како се то у међувремену изгубило. Зато кажем да онај ко узме да чита Милана Ружића, видеће како су почињали они који су далеко догурали“, казао је Бећковић.

Академик је указао и на данашње време где је интернет избрисао све границе, да је језик некада постојао да се њиме нешто различито каже, а да је данас неважно како је нешто речено, као и да „култура искаче из џепа“.

„Живео сам у време када се у књигу веровало. Криза културе настала је када је сваки чобанин добио свој телефон, свима је култура доступна 24 часа, али нико тиме неће да се бави. Човеку је лакше да прочита са интернета него да у стварности доживи. Потрчко нам је за све. Пропутовали смо, а са места се нисмо мрднули“, рекао је Бећковић.

Без дубоког понижења и праве патње, сматра академик, нема уметности ни културе.

„Маргина и беспарица могле би бити истински изазов за оне који имају шта да кажу. Добро је што нема пара јер све што ваља, одавно је створено. Шта ће вам паре ако немате шта да кажете. То је и порука за Милана да не одустаје ако је прави, ако има шта да каже, не предајте се ако имате зашта да се борите“, поручује Бећковић.

Свет је тако пројектован, како истиче, да најгори преживе, а најбољи нестану, уметничка сцена зато личи „на кинеску пијацу за коју су криви сами писци који су допустили толики поремећај свих вредности“.

„Било би добро да постоје инспекције за уметничка дела, попут инспекција за процену квалитета робе. Упркос свему читаоци знају шта је право. Знамо шта је одливак, а шта уникат“, каже Бећковић.

Вредност Ружићевог јасног писања, сматра, лежи у том јасном говору јер је „поезија која није јасна завршила своје, а сада је време за ону уз коју читалац има доживљај раван оном који је имао и писац“.

„Људи су се уморили од измишљотина, али и даље постоји вера у књигу“, казао је академик.

Капорова је истакла да се Ружић издваја од младих данас јер је већина „оптерећена дефетизмом, док се из његовог дела ишчитава искра доброте, вере у живот и човека, дубока веза са исконским…“.

„У Милановом писању може се препознати оно парничење са светом које поседује Матија Бећковић. Мислим да је он нови млади глас који обећава“, казала је Весна Капор.

Милош Ковић сматра да Ружић поседује изразиту присутност, историјску свест у смислу сазрелог осећања, заједничког сећања и судбине, разликовања лажи од истине…

„Милан у свом делу има ту спремност да се лаж назове правим именом. Показује да је наша најслађа реч – лаж и да ми живимо у њој, да нам је пласирају. Дакле историјска свест препознаје оно што јесте, оно што су кључне упоришне тачке нашег сећања, почетак наше моралне свести“, казао је Ковић.

Он је издвојио неколико идеја којом се Ружић у својој књизи бави, попут покајања, осећања огрешења, идеје жртве, идентитета, одрицање од свега што је пролазно – што га како истиче, чини дубоким моралистом који је „доказ сазревања младе генрације која храбри и даје веру.“

Владимир Кецмановић, као уредник издања, казао је да је свестан да издавачка кућа Службени гласник, која и издаје „Народ за издавање“, има добре наслове, али да није комерцијална.

„Ако би Милану била важна продаја, онда би морао да потражи тиражнијег издавача. Желим да истакнем свакако да је фасцинантно то што неко на почетку свог писања буде тако способан да пише тако једноставно и без вишка речи, без помпезности којој су склони млади писци“, истакао је Кецмановић.

Сматра да је врло необичан жанр којим Ружић пише – између есејистике, прозе и поезије, хибридни жанр који му иде добро, и при коме треба да остане.