РЕБЕКА ВЕСТ И ПЕТЕР ХАНДКЕ: Два читања балканског простора
Пише: Владимир Димитријевић
РАЈС, ГЕЗЕМАН И НАДА У ЈУГОСЛАВИЈУ
Пре Другог светског рата, Краљевина Југославија као заједница Јужних Словена, настала на борби против великих империја Истока и Запада, са српским народом као кључним носиоцем ослободилачких процеса, била је, између осталог, извор извесног „ретротопијског мишљења“ за појединце из Европе који су веровали да је могуће надваладати тријумф технике и обновити мисли и мишице.
Као нада у обнову Европе, она се таквом чинила швајцарском криминологу Арчибалду Рајсу, који је учестовао у модернизацији југословенске полиције и умро у Србији, и немачком филологу и етнологу, изучаваоцу Ерлангенског рукописа, Герхарду Геземану, који је 1914. прешао у православље и био професор Прве мушке гимназије у Београду, да би са Србима прешао Албанију и касније био на челу Немачког института у престоници Југославије. У свом огледу „Источно од модернистичког раја. Српски ’увезени’ антимодернизам у делима Чујте, Срби! Арчибалда Рајса и Црногорски човјек Герхарда Геземана“, Никола Баковић Рајсове и Геземанове текстове о Србима (потенцијалним обновитељима „уморне Европе“) наводи као пример међуратног „реакционарног модернизма“.
Баковић каже: „У њиховом ’увезеном’ антимодернизму (који је делимично почивао и на наслеђу домицилних идеја словенофила и раних социјалиста), балканске традиције су преосмишљене као потенцијални извор регенерације европског социо-политичког система. Ослањајући се на неоромантичарске идеализације фолклора и ескапистичке фасцинације егзотичним друштвима, ове две ревитализације карактеролошких студија истовремено задржавају многе одлике модернистичког дискурса. Иако Рајс и Геземан деконструишу претходно доминантну слику историјског напретка као еквивалентног европеизацији Србије и Црне Горе, они истовремено конструишу статичну слику српско-црногорског друштва неспособног да еволуира од својих предмодерних корена“.
Баковић сматра да су и Рајс и Геземан своје идеје позајмљивали, између осталог, од Бергсона и Шпенглера, враћајући се романтичарској представи о предмодерним, примитивним друштвима које није искварила цивилизација. При чему, наравно, овде „примитивизам“ значи „првобитност“, а не дивљаштво, што је главна етикета империјалног „балканистичког дискурса“ Запада. Зато је важно запазити: Рајс и Геземан су стали на страну Срба (али и Балкана) управо због свог патоса слободе, не желећи да буду гласници наратива моћи и потчињавања једног, духовно и културно самосвојног, простора, који има право на опстанак у свету што би, уместо капиталистичког зверињака, могао да постане колевка свечовечанског братства. Реч је о покушају да се допре до изворног хуманизма, коме су стремили и наши авангардисти и представници „философије живота“.
Рационалистички интелектуализам је, из перспективе оних који нису прихватали „балканистички дискурс“ западних моћника, у ствари био метода пристајања на насилну промену идентитета, на вестернизацију као једини пут ка модернизацији, с чим се нису мирили не само Милош Ђурић, Владимир Вујић, Милош Црњански, Растко Петровић, Раде Драинац, него ни Рајс и Геземан.
ПРОСТОР И АРХЕТИПСКО: РЕБЕКА ВЕСТ У ТРАГАЊУ ЗА ЈУГОСЛАВИЈОМ
До сличних закључака какве су извели Рајс и Геземан дошла је, на свој начин, и Ребека Вест ( књижевни псеудоним даме Сесилије Исабел Ферфилд ).
Уочи Другог светског рата, енглеска књижевница ирског порекла, Ребека Вест (1892 -1983), дошла је, у договору са Британским саветом, да у Југославији одржи неколико предавања. До тада је о овој средишњој балканској земљи имала површне представе из јавног дискурса Велике Британије, као и из дела својих преходница, које су балканске просторе посетиле у 19. веку. Од 1937. до 1939. три пута се обрела у земљи која ју је повела кроз спољашње и унутрашње лавирините. Посетила је Далмацију, Дубровник, Босну и Херцеговину, централну Србију са Београдом у средишту, Војводину, Македонију, Косово и Метохију, Црну Гору. И то јој је био повод да се позабави сложеним питањима европске културе из перспективе другог и другачијег.
У Југославији је уочила много тога – од чињеница да тамо ништа не функционише као „швајцарски сат“ и да покушај да се разуме локални француски личи на „батинање“ до увиђања да се на овом простору још чувају прабалканске архетипске матрице, и да је тај свет виталан на начин на који Запад никад то не може бити. Ана Селић, преводилац интегралне верзије књиге Ребеке Вест „Црно јагње и сиви соко“, која је, у одломцима, излазила осамдесетих година двадесетог века у избору и са предговором Николе Кољевића, истиче да ово обимно дело (преко хиљаду страна) има све каквоте самосвојности у приступу описаном географском и културном простору, почев од полемисања са виђеним и доживљеним до сазирања стварности која је ишчезла из „фаустовске културе“ (израз Освалда Шпенглера) из које је потекла.
Ана Селић указује на основну интонацију путописа:“Жртвовање црних јагањаца на стени на Овчем пољу у Македонији – обред које је нероткињама требало да подари децу – и народна песма Пропаст царства српскога постају два симбола око којих је сплетен овај чудесни ламент над лепотом која је пред утрнућем, слављење воље за животом, слободом и истином, осуда неправедности којом се свет материјалне цивилизације – горд, надмен и сужен – односи према свету духа и уметности, те инспирација и подстицај за супротстављање претећем злу нацистичке Немачке, и сваком сличном злу, које попут црне рупе гута и поништава Божји свет људи.
Путопис са елементима романа има више нивоа – од конкретног, живог сликања предела кроз које се пролази, преко сусрета са људима (води је чудесни „српски Јеврејин“, сатиролики, али беспрекорно учени „бергсоновац“, Станислав Винавер; а у књизи се јављају и други просветљеници, попут Хасана и Анице Савић – Ребац или епископа Николаја Велимировића ) до темељних сазирања историје и искушења југословенског простора. За њу је Југославија нада да ће Јужни Словени ипак смоћи снаге да опстану пред ударима германске мржње и похлепе, и да ће успети да науче да владају самима собом.
Два кључна јужнословенска симбола, жртвовање црног јагњета зарад победе женске плодности над немогућношћу рађања и жртвовање српске војске на челу са кнезом Лазаром у боју који је унапред изгубљен, изазивају код Ребеке Вест снажно противљење интелектуалца васпитаног на ренесансно – просветитељском хуманизму. Она може да разуме, али не и да прихвати, жртвеност као основу једне културе, која, по свему судећи, поништава појединца у потрази за остварењем колективних нада. Књижевница устаје против тријумфа мушког начела насиља и патње као обликотворног у доминантној европској култури, против идеје да се свако задовољство плаћа узвратном мером бола, против смрти као катарзе. У име женскости као принципа задовољства и славе рађања, Ребека Вест трага за новим видовима стваралаштва, које надилази оно што је Запад до тада могао да пружи.
Повлашћени простор у њеном путопису је, пре свега, Македонија, где среће све о чему је сањала као о бекству из свог западног лавиринта: од мушкараца спремних да погину у четовању, преко жена које, по нагону, везу византијски вез, до човека магијске моћи – епископа Николаја Велимировића, који столује у Охриду.
Македонија је, за Ребеку Вест, живи живот, оно што је Запад трајно изгубио. Ана Селић истиче:“Она је место где је очувано првобитно, прекрасно стање света који је у складу са сопственом природом и природом око себе, које је очувало знање о претходном времену, коме је јасно како настаје живот, у чему се састоји љубав и каква је цена херојства. На том месту где су се људи смејали смрти у лице – “сваком метку, осим оном који прође кроз срце“ – где су се жене радовале Ускрсу као празнику сталне победе живота, “живог над распетим Христом“, где је очувана она драгоцена, права традиција Европе на свом врхунцу, заробљена, “као мува у ћилибару“, турском окупацијом, лежи једина нада за људски род. Уметност Македоније, њених жена које, како се лате игле, инстинктивно везу византијски, персијски бод славећи величанственост и лепоту онако како њихова црква слави Бога, стварно је благо истинитог живљења. Њен живот је прожет и болом и радошћу – баш како тврди Вилијам Блејк, омиљени песник и сликар Ребеке Вест – радошћу тим већом што је још један дан прошао у миру, и уз пуно знање да је тек драгоцени предах.“
Да би Европа опстала пред Хитлером, човеком техничке, сверазорне рационалности, она, вели Ребека Вест, мора имати душу македонског сељака, укорењеног у културу као живи додир са живом твари. Култура је, ако јесте истинита, симболички, али непосредан додир, са тајном живота и смрти.
Касније, пред претњом Хитлерове Немачке, Ребека Вест схвата да је фатализам Лазара и дружине неизбежност у ситуацијама када се свет суочава са „силама немерљивим“. Српску побуну против Тројног пакта из марта 1941. доживљава као наставак Лазаревог трагичног, и управо зато узвишеног, опредељења, а када њена отаџбина и САД окрену леђа краљу Петру Другом и Југословенској војсци у отаџбини, Ребека Вест не одступа од свог становишта – Југославија је она слобода коју је доживела на путовањима са Винавером и у сусретима са људима који носе прабалканске ( самим тим, и праевропске ) приче и предања у свом животу, а не Титова „тамница народа“.
ХАНДКЕОВА ТРАГАЊА ЗА СТВАРНИМ
Рођен у сложеним идентитетским условима (отац Аустријанац, мајка корушка Словенка, детињство после пораза Трећег Рајха, повратак из Источног Берлина у Аустрију, нестанак словеначког језика из Старе Васи, како су, већ поспрдно, сами становници звали своје село које се немчило), Хандке је унео Југославију у личну нарацију пре свега због Словеније. Два милиона сународника његове мајке живело је у овој земљи, у којој је и његов ујак студирао воћарство.
У детињству, пишчева „половина идентитета“ била је угрожена стидом због другачијости, јер су „детету из немачког велеграда ти словеначки пра – гласови звучали у ушима грозно, понекад је чак и своју рођену мајку ућуткивао због тога, управо њу“.
Није постао Словенац, чак ни „Полусловенац“, јер је, веома страсно, припао Никојима, глобтротерима послератног егзистенцијализма. Али, трагови оних од којих се потиче остали су, и тражили, „приповедно“ јављање словеначких предака. У Словенији се Хандке осећао као код куће. За разлику од Хофманстала, коме се, после повратка у Немачку, све чинило „бестварно“, у Словенији је, после искуства живота на Западу, све било стварно: “Прелаз преко реке осећао се као Мост; водена површина је постајала Језеро, ходач се увек осећао као да су га пратили поворка Брегова, низ Кућа, Воћњак; ако би застао осећао би се опкољен нечим баш телесним, притом је свим тим Стварима била заједничка нека силна једноставност, и белосветскост; управо то Стварно, као иначе ништа друго, омогућује оно осећање код – кућности – „То је то, сада сам коначно овде!““
И Рајнер Марија Рилке је слутио да се нестварност приближава Европи – из Америке:“ Пишући о настанку „Девинских елегија“, Рајнер Марија Рилке каже:“Кућа, бунар, нека добро позната кула, чак и сопствена одећа, огртач – значили су још нашим предадовима бескрајно више, били су им бескрајно приснији; готово свака ствар била је за њих сасуд у којем су затицали нешто људско и у који би додавали то људско да га ушчувају. А сада, долазећи из Америке, навиру к нама празне ствари према којима смо равнодушни, привидне ствари, имитације живота…Кућа, како је схватају Американци, америчка јабука или тамошња лоза, немају ничег заједничког са кућом, са плодом и са гроздом, у коју су наши преци уносили своју наду и замишљеност…Оживљене, доживљене ствари, ствари које су свесне нашег постојања,- клоне се свом заходу и не могу више бити надокнађене. Ми смо можда последњи људи који још познају такве ствари. На нама је одговорност не само да сачувамо успомену на њих (то би било недовољно и непоуздано ) већ и њихову хуману и ларску вредност. („Ларску“ у смислу домаћих божанстава).“
Потрага за местима која још увек постоје, не само у материјалном, него и у „метафизичком“ смислу, битно је обележје Хандкеовог доживљаја „искупитељског“ значаја књижевности. У свету, у коме се, техником и новцем, бришу све неуједначености, управо жива места, места која дишу, надахњују писца, јер су му потребна да би у њима населио људе из своје имагинације.
Биле су Ствари и од њих Стварност – од вина, црквеног торња, аутобуса, преко гостинске собе, до нежног језика. Словенија је, во времја оно, била и Стварно и Бајколико и Неназивљиво. Док је Запад нестајао у привиђењима (чак је и Андора изгубила дах земље – „уместо дашка културе, само испарења и блебет давно обездушеног фолклора“ ), тамо је, у „деветој земљи“, постојала утемељеност у истинитом.
Чињеница је, међутим, да је за Хандкеа Словенија, пре свега, „била део велике Југославије која је почињала јужно од Караванки и завршавала се далеко доле, на пример на Охридском језеру, код византијских цркава и исламских џамија пред Албанијом, или у македонској равници пред Грчком“.
Уједињење Јужних Словена, сматра писац, било је, после Првог светског рата, одушевљеничко, а то је, између осталог, значило да „појединачне земље више нису морале да буду колоније у сенци, а њихови појединачни језици робовска домунђавања“.
У Другом светском рату, сви Јужни Словени, осим усташа, пружили су отпор Великој Немачкој. Југославија је, по Хандкеу, значила отпор империјалним силама, за разлику од антијугословенске приче о потреби обнове „Средње Европе“, коју је, на начин колико убог, толико и гнусан, приповедао Милан Кундера. Настојећи да „дебалканизује“ Словенију и Хрватску у име утварног „средоњевропејства“, чији су господари укидали Кундерин чешки, писац – пропагатор „нове истине“ је заборављао да Словенија у Југославији није била ни Исток, ни Југ, него нешто девето, земља достојна приповедања.
РАСПАД ЈЕДНЕ ЗЕМЉЕ
Југославија је, ипак, постојала. И распала се, као што ће распасти Европска Унија. Таква је судбина људских зиданица на песку.
О осећању југословенства као истинског заједништва, пре свега међу младима, наш приповедач Владан Матијевић пише:“На истом смо језику говорили, исту смо музику слушали. Ми смо живели раноправност полова, равноправност раса и нација, ми смо живели све оно што сада покушавају да уведу у наше племенске заједнице. Наш инструмент је био гитара, у сваком друштву је било неког ко је умео да свира. Од ње ништа вредније нисмо поседовали и били смо тако срећни због своје немаштине. Наши очеви су имали комитете, чврсте зграде, а ми нисмо имали ништа што је опипљиво и чврсто, само песму Џона, Џимија, Џенис, и блудећи поглед ка звезданом небу“.
Петер Хандке је, почетком деведесетих година прошлог века, жалио због словеначких интелектуалаца, својих пријатеља, који су, од искрених приповедача, све више постајали идеолошки говорници, усвајајући реторику „средњоевропејства“. Тако су, од песника, постајали гутачи пропаганде „Франкфуртер Алгемајне Цајтунга“, који је лагао о негда лепом „суживоту“ Словенаца са њиховом аустријском „браћом“.
Пред крај Југославије, истиче Хандке, Словенци су били слободни, ауторитаризам само формалан, а руководство Србије није им одузимало аутономију као Косову. Постојало је стварно југословенство, на коме је писац, како сам каже, завидео свима са повлашћених балканских простора, од студената, преко радника, до певача, при чему је осећао да му Југославија значи „најстварнију земљу у Европи“.
Иако српска већина никад није повредила права Словенаца у оној мери у којој је Словенија, својим сепаратизмом, нарушила правни поредак СФРЈ, „најстварнија земља“ се ипак распала. Испоставило се да је могуће саздати државу без органске нужности проистекле из околности, државу „против“ нечега:“Је ли то та неомодерна: оснивање државе из поуког егоизма, или управо из чисте, иако донекле још и разумљиве, зловоље према братској земљи?“
На самом почетку свог растанка са деветом земљом, Хандке је захтевао очевидност као основу сваке разложности. Изгледало је да распад Југославије не поседује очевидност вредну разложности.
Тек када је Словенија нестала, почела је потрага за истином о (до тада непознатој) Србији. Хандкеова „Правда за Србију“ је настала после рата који је избио у Босни и Херцеговини и уништења Вуковара, са мутним сећањима на посету Београду у коме је, као писац немог комада, био у сусрету са публиком лишеном разумевања и гротескно – питорескним Миодрагом Булатовићем, чији је роман „Црвени петао лети према небу“ читаo са пажњом.
Хандкеова тежња да се путује непрепознатљив, пре свега по градићима и варошима, ван друма, и са преводиоцем, ако је могуће, била је утемељена, поново, у нади да ће се наћи завичајна стварност (јер, како је Жарко Видовић говорио, морал је могућ само као завичајна обичајност): „Нешто ме је вукло да завирим иза огледала; терало ме је да путујем у ту, сваким чланком, сваким коментаром, сваком анализом непознатију и истраживања или чак само гледања – све достојнију земљу Србију. И ако неко сада каже:“Аха, просрпски!“ или „Аха, југофил!“ тај боље даље да не чита“.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Ребека Вест је Југославију сагледавала из срца Британске империје, али као земљу која је, некад жртва разних империјалних политика, успела да оствари свој слободни и стваралачки пут (лик Константина – Станислава Винавера био је, између осталог, доказ за то ).
Иако са англосаксонског Запада, престала је да на балкански простор Јужних Словена гледа колонијалним оком, и, одустајући од поделе Ми (цивилизовани) и Они (у заостатку, „на путу прогреса“) настојала је да Европу види и тамо где је, по творцима „балканистичког дискурса“, почињао Оријент.
Хандкеов Балкан био је усредиштен у Југославији. У Југославију се сместила Словенија, земља у којој се налазио део „отежалог идентитета“ познатог књижевника, који је, по мајци, био Словенац из Корушке, и коме је, у потрази за матерњом мелодијом (израз Момчила Настасијевића), ова земља била потребна као пронађена стварност, јер је Запад за њега одавно престао да буде стваран. Словенци у својој федералној јединици, уједињени са осталим Јужним Словенима, били су део одговора на питање западног (пре свега, аустро – немачког) империјализма, који је спречавао мале народе да дођу до себе и остваре се слободно и стваралачки.
Немачка, Шпанија или Белгија за Хандкеа су престали да буду средиште Европе. Средиште је Балкан, и на Балкану Србија. За оно што је добио познањем те стварности, Хандке не сматра да је платио било какву цену; без моћи, посматрач са оловком у руци, он се само чудио начинима на које су покушали да га спрече да сведочи о свом, наравно не општеобавезном, искуству. Црпећи свој ауторитет из језика којим пише, настојећи да се уздигне изнад новинарства, лишен илузије да данашњи писац може, на било који начин, да утиче на јавно мнење, Хандке, иако није човекомрзац, постаје презиратељ већинског мишљења – и управо то га је довело у сукоб са свим медијима главог тока на Западу, чија су србофобна преупрошћавања код писца увек изазивала гнев.
Хандке никад није био политички оптимиста. Демони данашње светске политике, пакао који одлучује, решавају питања на свој начин. Па ипак, никад није одустао ни од сусрета са непатвореним животом у Ораховцу и Великој Хочи.
Одувек заинтересован за античку књижевност, у Србији и Републици Српској доживљавао је двомиленијумску чистоту традиције која је кренула од Хомера, Софокла, Сократа, Платона. У Француској и Немачкој традиција такође постоји, али не живи и нема даха. Чудесна неуједначеност живота у Београду, могућност лутања а да се не изгубиш, људи који играју у празном простору, посебност која не мора бити лепота – то је Хандкеово искуство.
До Срба су и Ребека Вест и Петер Хандке дошли у потрази за скривеним језгром јужнословенства, које је остало да пружа отпор империјалним захватима (Тројног пакта и Новог светског поретка) чак и у тренуцима када је тај отпор међу остатком Јужних Словена престао. Одатле исказ Ребеке Вест, која се идеји косовског жртвовања претходно тако страствено противила:“Песма о кнезу Лазару и сивом соколу прича причу која слави жељу за смрћу; али њено скривено значење бије животом“.
Чињеница је да су и Ребека Вест и Петер Хандке стали уз поражене у великим ратовима 20. века (енглеска књижевница са надом да је заједница Јужних Словена политички и културотворно потентна као део обновљене Европе, немачки писац као усамљеник који је тражио још увек жива места Старог континента да би обогатио своју уобразиљу). Стајати на страни побеђених, у тренуцима када то не доноси никакву личну корист, није само етички вредно опредељење. Оно указује и на могућност да се стваралачки одгвори на притисак једноумља, да се живим жагором човештва реагује на надмоћну буку техничког нихилизма.
А то, са различитих стајалишта гледано, уопште није мало. Напротив.
(Објављено у зборнику “Петер Хандке: У средишту света“, Филолошко – уметнички факултет, Крагујевац, 2022.)
Текст је писан за портал Правда и његово преношење је забрањено без сагласности редакције.
Више текстова аутора Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.
