РАЗГОВОР СА ХАНДКЕОМ У ВРЕМЕ КОРОНЕ: Петер је звучао помало сетно. Не тужно, ни потиштено

Петер Хандке (фото: Sputnik / Dejan Simić)

Краћи телефонски разговор са Петером Хандкеом. Из Келна у Париз… Као да сам изашао из текста на коме управо радим (Wunschloses Unglück, Несрећа без жеља, треће издање). Као да смо то Написано наставили уживо, разговарајући…

Петер је звучао помало сетно. Не тужно, ни потиштено. Рекло би се да му је глас био мекши и блажи. У једном тренутку сам помислио да понавља боју гласа из младости. То ме је и „подигло” из неке душевне „зачаурености”. Није он деловао као неко ко се не осећа добро. Баш као што се ни ја не осећам лоше свих ових дана.

Обојица смо, наизменце, псовали политичаре и глајхшалтоване медије. Утолико ми је наш разговор деловао као продужење Написаног. „Исти мотиви, исте теме, исти репертоар, па и исте речи сада у разговору”, помишљам. Петер је псовао политичаре, јер као да „немају ништа да кажу”. Или, „не умеју да кажу ништа”, помислио сам. Рекао сам: „Баш сада показују своје право лице, на најнижем су нивоу, а припадају горњој касти.” „Издиру се”, „наређују”, казао је. „Ништа не приповедају, не показују нимало нежности, не схватају да су људи индивидуе а не племе, стадо, и групе”, додао је. „Немају емпатије”, помислио сам. „Излазиш ли напоље”, упитао сам. „Да. Понесем пластичну кесу са боцом вина, и седим на језеру, нигде никога”, рекао је. „Време мора да је прелепо код тебе”, казао сам. „Величанствено, баш сада, ових дана”, потврдио је.